MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

NISAM IMALA IDOLE

Generalna — Autor gordanuska @ 15:41

 

 

Od kada znam za sebe, sve ljude sam smatrala tako prokleto običnim, da mi je euforija, vriska, ludilo prilikom pogleda na osobe koje su se pojavljivale na Televiziji i u štamanim medijima, izgledala prilično izveštačeno. I dan danas mi izgleda tako.

    Koliko god pokušavala da razumem to ludilo kojem su naklonjene pojedine persone kada ugledaju svog uzora, nisam uspevala da razumem. Da ne zvučim prepotentno, ali smatram da smo mi svi manje više jednaki i tako puni vrlina i mana, da je svako kovanje u zvezde, u stvari samo preterivanje i ništa više od toga.

    Još kao malim ljudima, da ne kažem deci, jer su oni najviše ljudi od nas, pripoveda se o vitezovima i princezama i nesvesno im usađujemo potrebu za poistovećivanjem sa izmišljenim ličnostima. To ponekad nije loše, ukoliko se odluče za pozitivne aktere, ali, opet, preterivanje je danas zamenilo umerenost, i to u svemu.

    Svaka nova rečenica otvara sto drugih tema koje se granaju u još više drugih, koje čine zajedno jednu celinu, načetu pukotinama koje se neprekidno povećavaju i umnožavaju. Ništa ne može da bude van te celine i ništa nije samo i nezavisno. Potrebno je, neophodno za normalno funkcionisanje, a isto tako toga nije svesno.

    Svakoga dana vidim kako se okrećemo pogrešnim stvarima. Idemo linijom manjeg otpora uveravajući sebe da je tako bolje, a nije. Možda je samo lakše i naizgled lepše. Od jedne odluke pokrenemo lavinu drugih i, ako je ona pogrešna ili neshvaćena na pravi način, uništavamo ono lepo što je do tada postojalo a mi ga nismo bili svesni. Toga postajemo svesni tak kada prođe i kada je nemoguće vratiti se u prošlost a često i kasno krenuti u budućnost.

    Poslednjih meseci mi svaka lepa vest koju čujem od dragih mi ljudi ili uopšteno gledano pročitam negde, postaje toliko lepa i bitna jer je tih lepih vesti sve manje i manje. To nema veze sa pesimizmom, uhvaćeni smo u surovoj stvarnosti.

    Često ni sama ne umem da donesem pravu odluku. Lomim se i izgleda mi kao da je svako rešenje pogrešno. Vidim da me ne razumeju, ali možda ne umem da im objasnim, i tako u krug. Svaki čovek priča drugačijim jezikom, svako stvari vidi na drugačiji način, i baš u tome je izgleda i suština. Kako se razumeti, verovati i proživeti život zajedno? Kako uspeti na putu hodajući linijom većeg otpora?

   

 

 

 

 


Powered by blog.rs