MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

KAKO PRONAĆI....BOLJI PUT

Generalna — Autor gordanuska @ 13:32

  •  

        Vrtim se u krug, čini mi se već više od decenije.... Ili je to život? Nekada ne umem da napravim razliku. Čini mi se kao da još uvek ne shvatam šta znači živeti, ali u tom realnom smislu, najrealnijem mogućem. Uz to „živeti“ trudeći se iz „petnih žila“, ne mogu da „prikačim“ nevidljivom spajalicom i to odrastati. Mislim da je odrastanje precenjeno. Ko još poznaje odrasle ljude? Naravno, za poznate ljude mislimo da su svako na svoj način nezreli, dok nepoznate smatramo zrelijim. Dolazimo do zaključka da nepoznato izgleda uvek onako kako ga mi zamislimo, jer ne postoji druga mogućnost za mišljenje o pomenutom.

        No, poznato je nezrelo, komplikovano, glavobolno.... I što je poznatije, sve više je realnije, a što je realnije, sve je više životno. Samim tim, živeti – znači prihvatiti poznate stvari i izboriti se sa njima ili boriti se za njih, sve zavisi da li nas usrećuju ili ne.

        Kada bi pre svakog postupka ili odluke do detalja izanalizirali i to na najrealniji način, sagledali sliku trezvene glave, život bi nam bio mnogo bolji ali zato ni za šta drugo ne bi smo imali vremena. Opet merna jedinica, koju su ljudi smislili da bi sami sebi zakomplikovali život, pokušavajući bezuspešno da dokažu kako je ono trebalo da nam ga olakša...

        Pitam se, da li se i drugi ljudi nalaze u tako konfuznoj situaciji, ili je to proizvod mog analiziranja i velikih očekivanja od života? Odkad me pamćenje služi, postavljala sam sebi neki cilj, a onda, odjednom, nakon diplomiranja na fakultetu, izgubila sam tu nit. Tada više ništa nije bilo u mojim rukama, a to me je pomelo i zabunilo toliko da se ni do danas ne osvestih. Da li sam tada počela da živim realan život? Kako da nešto učinim kada toliko malo zavisi od mene? Moj minijaturni životčić je počeo kao i većini, da zavisi od problema na globalnom svetskom nivou, preko onih kontinentalih, pa do regionalnih i u vezi sa tim lokalnih problema, bilo da su političke (ne)volje  (koja je ubedljivo najjača) i u saradnji da šačicom onih koji u vlasništvu imaju pola države, bilo od volje vremena koje nas neumitno „gazi“ dok mi čekamo na praznom peronu poslednji voz da uradimo nešto sa svojim životom. E, onda se zbog bespomoćnosti i hiljade propalih pokušaja stvara bes i nezadovoljstvo. Ko još može da kaže da nije besan na svet oko sebe, ljut kao ris jer za čije „babe zdravlje“ smo se školovali, učili, mučili, nadali, padali, opet nadali, i tako unedogled, ako ne zbog toga da nam jednog dana bude bolje?

       Kao što sve bajke počinju: „Bilo jednom....“ tako se naša bajka završavala a bez toga da je i počela.


EH, TE NAŠE PARADE

Generalna — Autor gordanuska @ 11:20

 

    Pregledam oglase za posao. Po milioniti put mi "skače" pritisak, u glavi bubnja, znoje se dlanovi.... Organizam reaguje na ovo mučenje nezavisno od volje. Već deset meseci sam bez posla i počeh da se vrtim u krug. Kuda god da krenem nailazim na oglase koje više ne smatram postojećim. Kako je moguće da me nisu pozvali ni na jedan jedini razgovor za posao? A bila sam "pukla" i slala sam svoj cenjeni CV na sve strane, čisto da vidim hoće li mi se neko javiti, neko me pozvati na razgovor bar. I, shvatih da mi na sto-dvesto oglasa možda jedan poslodavac odgovori a koliko su me puta pozvali na razgovor mogu izbrojati na prstima jedne ruke. Pitam se: "Ko tu koga zajebava (bolja reč od ove ne postoji za opis retardiranog sistema koji vlada).

Kada smo kod sistema iliti bolje reći nesistema, setih se jučerašnje dve parade. Jedna parada, čiji smisao uopšte ne vidim, pokrenula je stanovnike prestonice na drugu "paradu" čiji smisao vidim. Povod i razlog. Razlozi su ogromni, pojedoše nas. Od kojih uopšte da krenemo, koji su prioritet? Jednostavno, svi su prioritet. Ne postoje više nevažne stvari. Sve je bitno i sve na ivici zdravog razuma.Klatimo se iznad provalije, i pitamo hoćemo li se survati ili nešto uraditi povodom toga? Opet dolazimo do tačke ključanja a glave za poslednju deceniju nisu stigle da se pošteno ohlade. Nekima je "spržen" mozak pa sada jedino prima informacije sa "veselog" ekrana. Taj otpad počinje da stvara trulež. Neprijatni mirisi haraju svuda oko nas. Dovoljan je jedan pogled da bi nam bilo jasno da je nešto jako trulo davno napustilo državu Dansku i preselilo se u toplije krajeve. 

Koliko je onih koji vide realnu sliku onoga u čemu žive? Koliko je onih koji utehu ne pronalaze ispred šarene laže, čiji idoli nisu plastični ljudi bez šarma, sjaja u oku, neprirodni po svaku cenu jer misle da su tako lepi? Kome lepi? Gde se izgubila lepota? Gde su prave vrednosti nestale? Da li želimo da živimo kao Tiski cvet?

Predali smo se, čini mi se. Možda nam ipak nije dovoljno loše da bi reagovali? Pa, bilo je vremena kada nismo imali struje.... Možda ne bi bilo loše da nam je sada ukinu. Verujem da bi se ovaj narod osvestio. Pogledali bi malo u svoje živote a ne kao hipnotisani pratili živote klovnova iz tzv. realnih predstava snimljenih okom kamera. Postanimo voajeri sopstvenog života, za promenu.

 


Powered by blog.rs