MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

STARI KOSTIMI

Generalna — Autor gordanuska @ 12:57

 

 

     Retko sam na face-u. Jednostavno, ja sam od onih malo drugačijih generacija. Nismo koristili računare, mobilnih telefona tada nije ni bilo. Kameno doba. Kada bi zazvonio fiksni telefon, postojala je ista verovatnoća da zove neki kupac koji se interesuje za delove poljoprivrednih mašina koje prodaje moj otac, sestrina drugarica u vezi domaćeg zadatka ili odlaska na igralište i njega. Umeli smo da čekamo i da se radujemo, a isto tako sa čekanjem i razočaravamo. Za sve je bilo potrebno vreme. 

    Danas, vidim nečiju prošlost i budućnost za nekoliko minuta, prelazeći sa fotografije na fotografiju. I šta vidim? Sada su od svih njih, nekada klinaca i klinki postali novi ljudi. Proizveli su potomke. Sebe same u manjem izdanju i sa po nekim genom preuzetim od odabrane osobe koja nosi isti prsten na prestenjaku desne ruke. Proširili su svoje postojanje, rasuli gene, ti bivši dečaci i devojčice koje sam znala iz nekog drugog vremena...

    Ja sam daleko od njih, ostala sam u onom davno prošlom vremenu. Još uvek trčim ka nečemu čemu ne znam ni ime. Ne znam ni da li su to potomci ili nešto sasvim drugo, možda samo ono što je i bilo želim da održavam u životu, da mu udahnem  isti  i da postoji sada kada svi misle da su se njihovi putevi završili u nekoj tamo davnoj priči, u albumima za slike ili nekom maglovitom sećanju. Kakvi su sada ti dečaci i devojčice? O čemu razmišljaju? Šta ih muči, čemu se nadaju? Imaju li ona sećanja, časte li se njima u tihim noćima, kada ceo svet spava i postaju ono što su u stvari, skidajući svakodnevne brige, strahove i poraze, a oblačeći kostime devedesetih.

    Najteže je bilo biti lucidan, naivan, bezazlen i pun nade tih devedesetih godina, sada već prošlog veka. Živeli smo u mraku, jeli suv hleb, vozili se vozom koji bi kasnio i po nekoliko dana, šetali u mrklom mraku ulicama zavičaja i skupljali novac za kutiju najjeftnijih cigareta. Pevali smo, smejali se, kartali, ljuljali na ljuljaškama, gledali padanje meteora ležeći na travi seoskog stadiona, krali komšijske šljive i jedva čekali naredni sustret i događaje koje smo tako maštovito smišljali jer nismo imali ništa što bi nas zabavilo samo od sebe. Imali smo jedni druge i to je bilo neprocenljivo.

    Toliko prašine je na uspomenama. Osećam njenu težinu. Kutija uspomena mudro ćuti u svom vremenu, čeka strpljivo da je ponekad otvorim i oživim sećanja na lude godine još luđeg vremena i ljudi koji smo nekada bili. Sve njih ponovo oživljavam, vraćam im uloge koje su imali. Vraćam i sebe, svakoga od njih zagrlim, uzdahnem, šapućem na uho: „Sve će biti u redu. Ovo što si sada pokušaj da zadržiš zauvek. Ne zaboravi ove trenutke. To si ti....“ Na posletku, moram da dođem i do sebe i isto to samoj sebi kažem, uzdahnem, zažmurim i vratim se u sadašnjost sa sećanjem na reči koje mi deluju tako poznato, kao da ih je vetar doneo iz neke daljine, daleke, a moje.

 


DAJE SEBI ŠANSU

Generalna — Autor gordanuska @ 10:29

 

 

Svaki put kada poletim, pitam se: „Kako ću sleteti?“ Obično to biva na glavu, nikada na moj najtapaciraniji deo. Uvek mora da boli: „a kada boli, baš boli (kao što reče majka Rabija svom sinu Iliji u filmu „NOŽ“ – mom omiljenom).

Bez obzira što jedan deo mene pita i odmah odgovara da ovog puta neću dozvoliti da me visine omame, nadjačaju, opiju me potpuno i da ću ostati realna i svesna da u trenutku može da me pogodi suprotan kraj te strele sreće, nekako pobegnem sama od svoje strogoće i odluke i vinem se visoko, visoko.... Nesvesna da sam ponovo u svom ružičastom, nežnom, mekom, plišanom svetu i potpuno otkrivenih bezazlenih osećanja sreće i naivnosti, postajem sve veća meta otrovu. Kao gromovi, grube reči, te tako snažne, ušima dostupne vibracije, razdiru i kidaju u deliće otvoreno srce i dečiji osmeh, sjaj u oku i srce na dlanu. Gledam kako ga gaze, brišu prljave cipele od blata, podsmevaju njegovoj naivnoj prirodi da čak i najveću žrtvu pretvara u čin ljubavi, uzvišenosti.... prirodi da oprašta.

Poletim, verujem.... „Opusti se“, čujem. I želim, kako silno želim. Trebalo mi je mnogo da oklop počnem da skidam i pokažem to u ranama snažno srce, da prestanem da budem sama da ne bih bila povređena, da počnem da mislim na MI, da dozvolim to sebi.... Kao da sam zaboravila da ću tada biti najranjivija, da ću u tišini svoje duše jecati, jer nisam naučila glasno da plačem. Sramota je, tako su me učili. Raspadam se u sebi. Lomljava ne može biti tiša i bolnija. Ne znam kako druge, ali mene kada plačem to toliko boli.

Količina suza, boli, srazmerna je količini sreće zbog jedne te iste stvari gledane sa lica i naličja. Postignuta je ravnoteža. Smisao. Vraćam se na početak. Oprala sam i dobro i loše, istisnula postojanje nečega što me je tako radovalo a u isto vreme i toliko bolelo. Sada sam više svoja. Možda jača, a možda samo iskusnija. Možda još emotivnija ali sa saznanjem da ću uvek pronaći put da se vratim sebi.

Suze su olizale rane, za ožiljke na postoji lek. Nova pukotina se trajno nastanila. Posle svake pukotine, pomislim da na mom srcu više neće biti mesta za još jednu gravuru kao posledicu slepog verovanja. Ali, prostora još uvek ima, on se proširuje i čeka, daje sebi šansu da doživi ono čega se nikada nisam odrekla i u šta nikada nisam prestala slepo da verujem.

 

 


Powered by blog.rs