MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

gradonačelnik koji je bio svetlost na kraju tunela

Generalna — Autor gordanuska @ 16:30
Dobih mejl od Gorana Kneževića, bivšeg gradonačelnika Zrenjanina. Pismo je poslao svim sugrađanima. Jedan grad, jedna budućnost je uništena. Zašto? Nekome je smetao razvoj ovog dve decenije sputavanog u prosperitetu gradića, zapošljavanje njegovog stanovništva, „procvat“ jadnog i bednog Banata..... 

Ne, to nije dozvoljeno. Pokušavaju da unište čoveka koji se zalagao da budućnost Zrenjanina bude svetlija. Kažem pokušavaju, jer njegovo hapšenje ne znači da su ga slomili, da su ljudi odustali, da su ideje umrle. Ovo pismo me je dirnulo, priznajem. Ne mogu da sklapam oči i pravim se da je sve u redu, da iza ružičastih naočara gledam na svet. Buđenje je neminovno, a posle sanjarenja je još bolnije. Naši mali životi nisu baš toliko mali da živeći njih ne možemo da promenimo bar nešto na globalnom planu.

 Mislim da mnogi vide šta se dešava. Čitamo tekstove po novinama gde se između redova nazire istina, ali o njoj ne smeju da pričaju. Svako sa imalo pameti shvata šta se dešava. Da li smo mi sledeći? Koji grad je sada na redu? Koliko će još ljudi ostati bez posla? Koliko će još generacija propasti? Moja generacija 1977., rođena je u najnezgodnije moguće vreme. Ako joj dodamo i oduzmemo još pet godina, dobijamo čitavih 10 generacija koje nisu uspele da osete lagodan život. Promašili smo blagostanje za vreme Tita, uspeli da vladavini Zlobice poklonimo najbolje godine života i takmičimo se ko će manje pereca pojesti za užinu, a dospeli čak do vladavine onih koji predstavljaju prekrupu onih koje smo proterali i onih koji nas uveravaju da ćemo slušajući njih, stići jednoga dana na kontinent na kome već jesmo. Najgora je ta hipnoza zajedništva starih i novih koji imaju isti cilj samo ga na drugi način prezentuju. Možemo li nešto da promenimo? Koliko nas mora a čak i želi da živi u ovoj ludoj državi? Da li se i mi nešto pitamo ili smo se već umorili od vožnje ringišpilom poslednjih 20 godina? Neće niko umesto nas promeniti budućnost na bolje.

razmišljanja

Generalna — Autor gordanuska @ 16:23

Postavljam sebi pitanje: „Da li je u ovoj državi sve nenormalno, tako da i mi što mislimo da smo još svi svoji, u stvari imamo tolike poremećaje kojih nema šansi da budemo ikada svesni?“ O tome sam počela da razmišljam posle sinoćneg razgovora sa prijateljicom. Živela je par godina u Grčkoj a vrativši se odande, neprekidno planira da opet ode u inostranstvo. Uz to, obišla je par zemalja, upoznala ljude i pričala mi koliko su oni u stvari opušteniji, prirodniji, i bez skrivenih namera prilaze drugima. Prosto ne mogu da verujem.

U ovoj ludoj državi u kojoj živimo, sve je obrnuto, kao da i zemlja i ljudi stoje ispred velikog ogledala, u kome je naša stvarnost u tom ogledalu a ne izvan njega. Gotovo sam sigurna da ovde nikada neće biti bolje. Ovde je zatrovan i vazduh koji ljudi udišu. Vremenom svi polako padamo u depresiju, svet nam postaje siv, svakodnevica mučna i teška, gubimo snagu i tonemo sve dublje i dublje dok ne dođemo do kraja svog postojanja ne upitavši se: „Da li je moglo biti bolje?“ Vidim to ništavilo, polako umiranje jednog naroda koji je sam sebe odlučio da uništi i ne znam imam li snage da se svega ovoga odreknem. Teška sam na promene. Ovde je tekao moj život, ovde mi je detinjstvo, mladost, roditelji, uspomene, ljubavi i srećne i tužne, najveći uspesi i razočaranja, nade i pogrešni zaključci, prvi poljubac i miris proleća, kafane u koje sam odlazila sa prijateljima igrajući do zore i nikako ne uspevajući da se umorim od plesanja, ali od života ovde polako počinjem.

Povlačim se u sebe, primećujem. Volim društvo, volim nove ljude da upoznajem, ali, svi smo toliko opterećeni svim i svačim da često osećam da nisam dovoljno opuštena ni prema najbližim prijateljima. Ne mogu da kažem šta mislim, koliko imam, šta mogu, da li sam zadovoljna ili ne. Prestali su da slušaju. Svako je krenuo svojim putem i čvrsto se drži toga ne želeći da ga išta prekida, usporava. Postajemo sve više izolovani, otuđujemo se i to nije tako loše. Biti sam sa sobom i ne osećati neprijatnost, usamljenost, nemire je uzvišeno. Sam Dučić je rekao da su ljudi izuzetnih vrlina oni koji ne tragaju za drušvom. Ne volimo samoću, plaši nas. Ali, zar nismo celoga života sami? Kada nam je najgore, sami smo, sami prolazimo kroz to, sami proživljavamo i najlepšte trenutke, ali tada ne osećamo usamljenost, tada smo dovoljni sami sebi. Nekada osećam usamljenost u prostoriji punoj ljudi, u kafiću prepunom, među najbližima i pitam se: „Da li to neko vidi i da li ga je briga?“ Nekada mi je i bolje da ne primete, da uspem da sakrijem i da prođe bez ičijeg saznanja o tome. Ali, često ne mogu da izdržim. Moram da pričam, dugo, puno, sve, da izbacim iz sebe jad i tugu. Mali milion puta su te informacije iskorišćene protiv mene kao prekor i tada bih zažalila zbog svoje slabosti. Učim, ali teško ide. Učim da pričam manje. Bolje je. Znam ja, i to je to.  


pitam se...

Generalna — Autor gordanuska @ 16:21
Slušajući muziku, pokušavam da smirim uzavrele strasti. Nemiri su opet prisutni. Nekada pomislim da nikada ni ne prestaju, samo se primire i čekaju najnezgodniji trenutak da se zahuktaju. Kako da ih obuzdam i izborim se sa njima, još uvek nisam naučila. Koliko je još iskustva potrebno da bi ih pobedila? Da li umem da funkcionišem bez njih ili su mi duševna hrana a ujedno me i uništavaju i sprečavaju da ispoljim ono najbolje što se krije u meni? Pobediti sebe je najveći uspeh. Nedavno sam u kolačiću sudbine u jednom kineskom restoranu izvukla poruku u kojoj je pisalo: „Plemenit čovek je miran i velikodušan. Prostak je uvek uzbuđen.“ Ta poruka me je navela na razmišljanje o tome i da li to uopšte može biti istina? Ako je tako, ja sam prostak! Ne želim u to da poverujem. Suviše generalizuje. Nemoguće je da samo jedan parametar može biti dovoljan da okarakteriše osobu. Retki su trenuci u kojima osećam spokoj i živim ne razmišljajući o bivšim ili budućim problemima. Uostalom, znam da je mnogo takvih ljudi. Samo, ni to nije uteha. Ako ne mogu da promenim svet, mogu bar sebe. To je najteži životni zadatak. Možda je jedan od načina da prestanem da očekujem. Postoje razna očekivanja. Očekuješ bolji posao, veću platu, interesantniji film u bioskopu, prave prijatelje, jefninije cipele, manje bora, više ljubavi, topliji dan, interesantniji godišnji odmor, kvalitetnije vino, bolju kritiku, verenički prsten, manje suza, poštovanje, istinu, poziv posle svađe, pomirenje, izvinjenje, promene na bolje, mudrost u određenim godinama...i neopisivo se razočaraš ukoliko se to ne ostvari. Ko je uopšte rekao da se očekivanja moraju ostvariti? Jedno su želje a sasvim nešto drugo ono što će se dogoditi. Uglavnom se želje i mogućnosti ne poklapaju i čovek uvek biva razočaran. Mi, kreatori želja i očekivanja sami sebe bacamo u ambis, sami sebe izneverimo jer smo previše toga želeli. I ako postoji čak i najmanja naznaka da se očekivanja ostvare, mi ćemo otići toliko daleko da će veća želja pobediti onu manju i realniju i opet ćemo biti skrhani bolom. Tipičan mazohizam.Ta težnja ka savršenstvu je urođena mana. Mnogo srećniji bi bili da manje razmišljamo i težimo uvek ka zvezdama. Svo vreme koje nam je podareno da u njemu i događajima koji ga ispunjavaju uživamo, mi, ljudi, pretvaramo u brige i strepnje, sanjarimo o nečem većem, trošimo život ispunjavajući ga tugom. To i sada trenutno dok ovo pišem, radim. Pitam se zašto? Svesna sam toga i želim da prestanem. Nekada ni jedno od rešenja nije dobro, ali kako znati koje je manje loše? Isto tako, mnogo puta ne možemo da biramo, drugi odlučuju umesto nas. Olakšavajuća okolnost. Kažeš: „Nije do mene“ i prosto ti lakne. Mnogi ne vole da donose odluke, boje se da ne pogreše. Često mi se dešava. Ipak, više volim da ih donosim, pa čak i pogrešim u proceni, nego da ništa ne zavisi od mene. To je tako bespomoćno. Bebe su bespomoćne. Ali, da li mi odrasli želimo da budemo bebe? Kao da smo pijuni sa kojima svako može kako mu odgovara. Primećujem da je sve više utopista koji to više ni ne kriju. 

 


utopisti

Generalna — Autor gordanuska @ 16:19
Utopija! Da li je to bolest? Kako se leči? Svakoga dana srećem ljude koji su se pomirili sa sudbinom da „TAKO MORA“. Ne mogu da shvatim i razumem zašto su odustali? Pa to je njihov život a oni ga ne žive. Kao da prolazi pored njih u vidu voza sa milion vagona. Oni uporno ćute, broje te vagone i čekaju da prođe i poslednji, kako bi mogli da pređu preko pruge. Ali, broj vagona se povećava unedogled. Razmnožavaju se. Vreme utiče na njhovo razmnožavanje, a utopisti im daju vremena. Kako postati utopista? To su godine učenja praćene nemaštinom, krizom, neizvesnošću, ratovima, restrikcijama svega što je vredno. Jednostavno, osetili su se nemoćnima i misle da više ništa ne zavisi od njih. Nisu toliko daleko od istine. Skoro ništa i ne zavisi od nas. Ali, moramo se boriti. To je duševna hrana, daje volju za životom i pokreće na akciju. Niko nije rekao da ćemo uspeti ali niko nije rekao ni da nećemo. Šta imamo da izgubimo? Šta nam još nisu uzeli? Ne želim da postanem kao oni koje svakoga dana viđam smrknutog lica. Poneki su sa čašom najeftninijeg alkoholnog pića u ruci i pričom od pre Franje koju repriziraju već jubilarni milijarditi put. Plaše nas raznim strašnim pričama o siromaštvu, otkazima, bolestima, ubistvima, incestu.... Čitamo novine pune tih odvratnih priča. Prvo nas bombarduju Amerikanci pa onda naši političari svojim razglabanjem i presipanjem iz šupljeg u prazno, održavajući svakoga dana svoju cirkusku predstavu na državnoj televiziji. Da bi pobegli od surove stvarnosti mnogi odlaze u drugu krajnost i uz pomoć daljinskog upravljača oboje sivilo u ružičaste tonove drugog najgledanijeg kanala u zemlji Nedođiji. Tamo ih gole, napumpane persone koje bi trebalo da predstavljaju odraz ženske lepote i seksipila (a nemaju ni P od prirodnih osobina – i fizičkih i mentalnih), svojim nepoznavanjem SOLMIZACIJE, ubeđuju da to liči na pesmu i igru. A reči? Bolje je bez tona. Uz paradu, često prikazuju i emisije voajerskog tipa. Ne mogu da poverujem šta bi sve dali da budu na Televiziji. Neki bi prodali i rođenu braću izbacujući prljav veš pred publiku željnu skandala. Medijski rat opija mozgove verne publike i čitalaca. Uplašeni od svega i svačega, zatvoreni u četiri zida ispred kutije koja izbacuje nešto što bi trebalo da liči na muziku i skandale koji se takmiče za Ginisovu knjigu rekorda, postaju glavna zanimacija. Čini mi se da su sa prvog mesta najgledanijih ispirača mozgova potisnute „Te kjero mućo i porfavor“.

razmišljanja

Generalna — Autor gordanuska @ 17:47
april Postavljam sebi pitanje: „Da li je u ovoj državi sve nenormalno, tako da i mi što mislimo da smo još svi svoji, u stvari imamo tolike poremećaje kojih nema šansi da budemo ikada svesni?“ O tome sam počela da razmišljam posle sinoćneg razgovora sa prijateljicom. Živela je par godina u Grčkoj a vrativši se odande, neprekidno planira da opet ode u inostranstvo. Uz to, obišla je par zemalja, upoznala ljude i pričala mi koliko su oni u stvari opušteniji, prirodniji, i bez skrivenih namera prilaze drugima. Prosto ne mogu da verujem. U ovoj ludoj državi u kojoj živimo, sve je obrnuto, kao da i zemlja i ljudi stoje ispred velikog ogledala, u kome je naša stvarnost u tom ogledalu a ne izvan njega. Gotovo sam sigurna da ovde nikada neće biti bolje. Ovde je zatrovan i vazduh koji ljudi udišu. Vremenom svi polako padamo u depresiju, svet nam postaje siv, svakodnevica mučna i teška, gubimo snagu i tonemo sve dublje i dublje dok ne dođemo do kraja svog postojanja ne upitavši se: „Da li je moglo biti bolje?“ Vidim to ništavilo, polako umiranje jednog naroda koji je sam sebe odlučio da uništi i ne znam imam li snage da se svega ovoga odreknem. Teška sam na promene. Ovde je tekao moj život, ovde mi je detinjstvo, mladost, roditelji, uspomene, ljubavi i srećne i tužne, najveći uspesi i razočaranja, nade i pogrešni zaključci, prvi poljubac i miris proleća, kafane u koje sam odlazila sa prijateljima igrajući do zore i nikako ne uspevajući da se umorim od plesanja, ali od života ovde polako počinjem. Povlačim se u sebe, primećujem. Volim društvo, volim nove ljude da upoznajem, ali, svi smo toliko opterećeni svim i svačim da često osećam da nisam dovoljno opuštena ni prema najbližim prijateljima. Ne mogu da kažem šta mislim, koliko imam, šta mogu, da li sam zadovoljna ili ne. Prestali su da slušaju. Svako je krenuo svojim putem i čvrsto se drži toga ne želeći da ga išta prekida, usporava. Postajemo sve više izolovani, otuđujemo se i to nije tako loše. Biti sam sa sobom i ne osećati neprijatnost, usamljenost, nemire je uzvišeno. Sam Dučić je rekao da su ljudi izuzetnih vrlina oni koji ne tragaju za drušvom. Ne volimo samoću, plaši nas. Ali, zar nismo celoga života sami? Kada nam je najgore, sami smo, sami prolazimo kroz to, sami proživljavamo i najlepšte trenutke, ali tada ne osećamo usamljenost, tada smo dovoljni sami sebi. Nekada osećam usamljenost u prostoriji punoj ljudi, u kafiću prepunom, među najbližima i pitam se: „Da li to neko vidi i da li ga je briga?“ Nekada mi je i bolje da ne primete, da uspem da sakrijem i da prođe bez ičijeg saznanja o tome. Ali, često ne mogu da izdržim. Moram da pričam, dugo, puno, sve, da izbacim iz sebe jad i tugu. Mali milion puta su te informacije iskorišćene protiv mene kao prekor i tada bih zažalila zbog svoje slabosti. Učim, ali teško ide. Učim da pričam manje. Bolje je. Znam ja, i to je to.

Powered by blog.rs