MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

IZMEĐU SREĆE I TUGE

Generalna — Autor gordanuska @ 21:36


    Toliko puta sam bila na granici, osećala se u isto vreme i srećno i tužno. Mogla sam da plaćem i jecam, a da ne znam koje osećanje je jače izraženo. Zbog istog razloga sam veoma tužna, slomljena, iscrpljena a sa druge strane spokojnija, srećnija, slobodna i opet na početku. Svi ti počeci, tako su mi poznati i nepoznati. Tako su isti i potpuno različiti. Crni su i beli. Puni smeha i suza razočaranja. Uvek su neizvesni.

    Sredina mi nije fah. U njoj se slabo snalazim. Ona je vremenski ograničena, dok je kraj nemonovan i toliko puta doživljen. Reprizira se toliko puta i ma koliko jako želela da prestane, ono ne prestaje. Možda nisam dovoljno jako poželela. A šta sam u stvari i poželela pa da znam da nije onako kako sam zamislila?

    Često pomislim da sam u bliskom srodstvu sa vukovima. Postajem sve veći samotnjak. Moje misli i pogled lutaju u daljine. One me zovu i sve manje sam prisutna. Moj duh i telo ne prate ritam. Odlazim sve dalje i dalje nemajući potrebu da išta kažem, objašnjavam, raspravljam, već samo da u tišini svog sveta osećam svet oko sebe.

    Odavno me niko nije oduševio, rekao nešto što bi me pomerilo. To su očekivani odgovori koji uvek zabole. Priče o stanju u državi, nemaštini, čemeru, jadu, nespokoju, lažima, prevari, sebičnosti, bolestima, crnilu i sivilu svakodnevice u kojoj duh polako gubi kontrolu i snagu a od ljudi nastaju zombiji koji troše svoj životni vek, često se ni jednom ne zapitajući se koja je svrha postojanja.

    Zašto je u stvari sredina nazvana „zlatnom“? Verovatno zato što je poželjna ali neuhvatljiva, suviše vredna i ne svima namenjena. Da li oni koji traže uvek i nađu? Nekada se čini da to nema veze sa trudom, željom, odricanjem, već jednostavno sa sudbinom, prepoznavanjem pravog trenutka i intiutivnom reakcijom. I na intuiciju smo počeli da vršimo pritisak i sputavamo je pa se često nalazimo između nje i „zdravog razuma“. Da bi nazvali sebe „zrelim“ osobama (mada se po mom mišljenju odrastanje ne podrazumeva i nisam sigurna šta u stvari znači), treba trezveno da razmišljamo, jer smo u suprotnom detinjasti a to društvo nikako ne podržava. Sledi bezbroj kritika na račun datog ponašanja.

    Čini mi se da se količina sreće smanjuje srazmerno povećanju godina. Nekako, to je nepisano pravilo, nešto kao moralna norma, kojom se striktno zabranjuje odraslim osobama da imaju onaj sjaj u oku i široki, iskren osmeh na licu. Sreća se ne prašta. Budi slomljen, ozbiljan, prepun briga, klonuo i onda ćeš drugima dati priliku da likuju nad tvojom nesrećom osećajući se odjednom izuzetno srećnima jer, njihov jad je manje strašan kada vide tvoju tugu. Uspeli su. Utešili su se.

    Ne dam! To vam neću dozvoliti! Recept za sjaj u oku nosimo u sebi, u čistoti duše i pozivnom pogledu na svet i ljude oko sebe. Moramo ga dobro čuvati, negovati i poklanjati onima koji nas tim istim sjajem privuku i time naš učine još čistijim, učine nas boljim ljudima, koji život posmatraju kao dar, čiju ljubav možemo osetiti u pogledu, ćutanju i jednostavno ali dovoljno, postojanju.


ISKUŠENJA

Generalna — Autor gordanuska @ 11:14


    Nekada poželim da se ništa, ama baš ništa ne događa. Zamišljam život kao mirno more bez ijednog talasića. Uljuljkam se i plovim na dušeku, sigurna i srećna, prepuštam se i uživam. Ne želim da išta poremeti tu idilu. Ljubomorno je čuvam.

    Međutim, vremenom se naviknem na mirno more i činjenicu da će i sutra i narednih dana biti tako i osećam kako tonem, kako nemam pokretač, motiv da se borim, kako postajem lenja za mnogo toga i nezadovoljna i sobom i drugima.

    Zbog same činjenice da stagniranje u bilo kom smislu ne dovodi ni do razočaranja ni do zvezda, oni koji se za njega odluče, svesno biraju dosadan život. Naravno, u onim stvarima koje zavise od njih.

    Nekada postajemo nezadovoljni iako imamo više od drugih. To se naziva navikom. Neko nam zavidi. Mnogo njih nam zavide, a mi treba bukvalno da se pravdamo što nam je bolje. E ne. Niko nema prava da misli da je onom drugom bolje jer nije u njegovoj koži i nikada neće biti. Ali, kako to objasniti. Ma, uopšte nemam nameru da objašnjavam, a isto tako ni da se pravdam i tačka.

    Nego, kada se uspavamo, potrebno je nešto što će nas prodrmati, nešto zbog čega ćemo opet osetiti živima i ili još više ceniti ono što imamo ili prestati to da radimo. Da, svesno ili nesvesno upoređivanje ocenjuje kvalitet našeg života, hteli mi to ili ne. Zato, iskušenja su zlata vredna. To su testovi kojima smo izloženi nezavisno od svoje volje, a ujedno i prinuđeni da koristimo nju jer ona zahtevaju reakciju.

    Nekada, kada želim da moj život bude dinamičniji, ne mogu da pronađem način da ta dinamika počne i dobije kontinuitet. Međutim, nezavisno od mene same, počne nešto da se dešava a vibracije polako dopru. Ukoliko je to nešto, a često jeste, što me zanima, znam da ću reakciju uskoro imati i ona će pobuditi moja razmišljanja o datoj pojavi.

    Nekada je veoma teško doneti ispravnu odluku, nekada racionalni princip odluta, sakrije se iza ružičastih oblaka. Tada srce preuzima reč, ono postaje glavni i odgovorni za odluku. Tačno znam te momente, te srčane otkucaje koji postaju sve brži i intenzivniji. Kada dođu do vrhunca, znam da sam donela odluku. Odjednom imam osećaj mira i spokoja, osećam olakšanje, a raspoloženje postaje sve bolje. Srce je reklo da sam ispravno odlučila. Znam da je ono u pravu i da mi neće biti žao. Častim ga dobrim raspoloženjem, neverbalnim načinom iskazivanja zahvalnosti što je uvek tu kada mi treba i uvek zna šta je za mene najbolje.

    Puštam ga da se odmori, skupi dovoljno energije za sledeću oluju u meni i uživa u plodovima svoje odluke. Zaslužilo je.


Powered by blog.rs