MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

ŠAKE = ŠAPE?

Generalna — Autor gordanuska @ 13:44

 

    Poslednjih dana sve vrvi od priča o jadnoj keruši, koja uostalom kao i svaka životinja nije ni kriva ni dužna nikom ostala, ali je sticajem nesrećnih okolnosti i zle pseće sudbine, postala žrtva psihički poremećenog stvora, koji se teško može ubrojati u ljudski rod. Nikada nećemo moći da shvatimo šta je stvoru bilo toga dana, ali je žrtveno jagnje, slatka kuca, konačno skrenula pažnju javnosti na to da je ovom društvu potrebna pomoć. Hitna pomoć.

   Nasilje nad životinjama prisutno je na svakom koraku ali se uglavnom zatvaraju oči. Pravo je čudo da je Mila pokrenula emocije u ovom društvu i prijatno iznenađenje doživeh videvši da još uvek ima ljudi koji su spremni da uplate novac i pomognu jadnoj životinji.

    Imala sam psa. Prelepog, prepametnog. Večito je bio najsmejan. Čudo jedno, ali živa istina. Zvali smo ga Đole. Bio je 90 % Lesi. Pitate se šta to znači? Pa, moja keruša avlijanerka se parila sa komšijinim Škotksim ovčarom. Kučence beše skoro preslikani ćale. Đole je bio golem pas, njegova pojava je izazivala divljenje pa čak i strah. Ali, u suštini je voleo ljude, a posebno lopte. Često je deci iz komšiluka krao pomenute. Nisu mu zamerali.

    Međutim, Đole kao i svaki bećar, voleo je da lunja po selu. Imao je svoje društvo, devojku, znao je da uživa. Jednom je doživeo saobraćajku, ali na sreću ostao živ. Tada nismo znali da je oslepeo na jedno oko. I dalje je bio onaj stari veseljak.

   Ali, u košiluku je živeo i čovek koji je bio poznat po tome što je ubijao pse. Nismo mu ništa mogli. Ko je na takve obraćao pažnju? Kome da se žale ljudi? Jedan Đoletov izlazak je bio koban. Vratio se kući krvave glave. Oslepeo je i na drugo oko.

    U životu nisam videla tužniji prizor. I dalje je to bio stari Đole. Nije se predao. Čim bi čuo moj glas usledio bi onaj poznati osmeh, loptu je onako slep želeo da čuje. Bacala sam mu lopticu, čekajući da je pronađe, nanjuši i donese mi, ne bi li mu ponovo bacila. Dobro je poznavao dvorište, ali su tužne bile situacije u kojima bi se batrgao, naletao na nešto. Tužno je bilo gledati ga takvog. A onda, jednog dana je odlučio da se ne vrati, ili je to neko drugi odlučio umesto njega. Bio je previše pametan da se izgubi. Čuli smo da ga je komšija ubio. Nismo imali dokaz, nismo mogli ništa. Tražili smo ga svuda. I kada je prošlo dosta vremena, čekali smo ga i dalje, nadajući se da traži put do kuće ili da ga je možda neko usvojio i da je srećan. Ja sam samo želela da je živ.

    Prošlo je od tada desetak godina. Komšija je izvršio samoubistvo pre neku godinu. Pitam se, koliko još Đoleta treba da nastrada da bi smo protiv komšija nešto preduzeli?

PRODAVANJE MAGLE

Generalna — Autor gordanuska @ 20:23

  1.  

        U poslednje vreme mi se “nude” poslovi za koje imam stručni naziv «prodaja magle». «Znaš, nama je potreban neko da pronalazi kupce» - kažu. Dobijaš procenat. Radiš na procenat. Nemaš radno vreme.»  Znači, jednom rečju, ceo dan je tvoj, pa biraj. Ukoliko napraviš pauzu, tebi iz džepa. Privatan život nije poželjno pominjati, nećeš dobiti posao. A znaš kolika je nezaposlenost u Srbiji. Još biraš. Nezahvalniče!

        Zar sam zato studirala? Želim i znam da mogu da budem dobar prosvetni radnik, a ne neki tamo što uvaljuje tuđe proizvode i ovako sirotom narodu. Ne želim da pričam o onome što ne mislim da je tako. Ljudima je dosta svega, zalupiće mi vrata pred nosom, kao što i meni dođe, kada mi neko pozvoni i počne priču kako nudi razne proizvode koji će mi olakšati opstanak. E pa, opstanak je i ovako ugrožen i to ne zbog nedostatka proizvoda. I suviše đubreta imamo, treba nam pravi posao.

        Naravno, poslodavac nema nikakvu obavezu prema tebi. Ne zapošljava te dok ne vidi jesi li povećao procenat prodaje. Dotle ti habaš svoje cipele, odeću po gradskim autobusima, ili svoj auto ako ga imaš, plaćaš karte i gorivo iz svog džepa, kucaš na vrata već živčanih građana, preznojavajući se, jer pomišljaš: «Samo da nema pištolj u ruci». Ako je kandidat fin, on ti zalupi vrata izjavljivajući: «Nismo zainteresovani».

        Mora i tome jednog dana doći kraj. Samo, kada će?! Kada bih prala prozore, mogla bih da precirizam svoje radno mesto i radno vreme, nikoga ne bih gušila, nosila na duši, ne bi me pljuvali, vređali i «prevrtali» očima kada me vide. Izgleda da je postalo moderno nositi sunčane naočari i danju i noću. Furamo ono što nam je na pameti, pa kud puklo da puklo. Narod je u proseku....pa....prosečne pameti, a to treba iskoristiti pretpostavljam. Oni, kao pametni otkrili su kako najbezbolnije prodati maglu a kada se ona razgrne, već je kasno. I sama imam iskustvo sa kupovinom magle. Radi mesec-dva i traži da je ponovo kupiš. Pomisliš, nije valjda baš meni zapala ta sa greškom? Servisiraću je....opet meni sa greškom....?

        Kako da nasednem na te priče da je prodaja magla dobra za mene? Neki mi kažu, da ne mogu da biram jer nemam posao. Pa ko je rekao da biram kad izbor ni ne postoji, jer previše je magle proizvedeno i ništa se od nje ne vidi.

TAKO DALEKO A TAKO BLIZU

Generalna — Autor gordanuska @ 15:11

    Pre par dana sam se vratila iz Švedske. Prvi put u životu sam putovala tako daleko!!! Prvi put u životu sam sela u avion!!! Bila sam uzbuđena, uplašena, vrtelo mi se u glavi, razmišljala o tome kako se nalazim u Vasioni, kako napuštam planetu i nalazim se u nekom drugom svetu. Sve je izgledalo nestvarno, nemoguće.

    Neko bi mi se smejao. Prvi put za 33 godine doživljavam ovako nešto i fascinira me.

    Ostali putnici u avionu su izgledali krajnje smoreno. Oni su ovo doživeli bezbroj puta i ne vide ništa očaravajuće u tome što se nalaze na udaljenosti 11.000 metara od Zemlje i na temperaturi od –60 ºC.

    I dalje se oduševljavam, umirem od straha, radujem, kukam u sebi, zamišljam pad, zamišljam sletanje u Kopenhagenu, svoju sestru koja mi trči u zagrljaj, opet pad u more i kako naduvavam prsluk za spasavanje prilikom dodira sa hladnom vodom u koju upadam... Zamišljam neki drugi svet u koji odlazim na nekoliko dana.

    Vratila sam se. Videla sam nešto drugačije. Drugačije ljude, drugačije zgrade, ulice, bulevare, semafore, drugačije prodavnice, drugačije drveće, parkove, lustere, frizure, ponašanje, ptice, vetar, more, obalu, crkve, muziku... Upijala sam kao sunđer.

    Sve to postoji i skoro je na dohvat ruke. Sve to nisam ranije videla jer mi je za to putešestvije bila potrebna viza o kojoj nisam mogla ni da sanjam, ukoliko u toj dalekoj zemlji na severu nemam najmanje jednog roditelja ili budućeg muža. A sada, moja sestra se udala za Šveđanina, nama su odobrili vize i za dva sata sam na sasvim drugom kraju Evrope, razrogačenih očiju posmatram sve oko sebe do najsitnijih detalja i vidim koliko toga nam je uskraćivano a i dan danas jeste. Večina mojih prijatelja nikada nije putovala avionom.

    Sedim u svojoj sobi, u zemlji Srbiji koju volim zbog toliko toga a u isto vreme strašno mrzim. Ni jednom strancu neću reći ništa loše o svojoj zemlji, ali ću se iznervirati kada prelazim ulicom i neki nestrpljivi vozač počne da trubi ili još više doda gas, da slučajno ne propusti pešaka. Volim to što jesam i nikada ne bih želela da budem neko drugi, volim Balkan, volim strast koju ovaj narod poseduje, volim pesmu, igru i kafane, prave domaćine, volim emociju koju poseduje naš narod, ali kada te stave u kavez i drže u njemu dvadeset godina, tvoja pesma izgubi vedrinu, od emocija ostane ljutnja i strah, gola borba za opstanak učini od ljudi zveri koji ne prežu ni od čega, travu više niko ne gleda, sunce ne sija tolikim žarom, diploma završenog fakulteta stoji u vitrini hvatajući prašinu i samo što ne zaplače, dok ti radiš u butiku ili ne radiš ništa jer posla nema.... Da li sam stvarno letela ili je to bio san?

Powered by blog.rs