MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

ИПАК НИСМО САМИ

Generalna — Autor gordanuska @ 12:31

ИПАК НИСМО САМИ

 

     По ко зна који пут, села је у времеплов, угодно се сместила и пустила да је мисли воде до те давне 1996. године. Била је исувише млада да би схватила да ће је оно што се те године десило, пратити до краја живота. Оно о чему је сањала још као клинка, оствариће јој се, али на мало другачији начин од замишљеног. „У суштини, ко баш може толико добро да прецизира своје жеље“, помислила је Искра. „Нисам ни свесна колико сам у ствари срећна. Оно о чему сам цео живот маштала, било је увек ту поред мене, само ми је требало много да бих га препознала“ – са осмехом на уснама, наставила ја да ужива у свом открићу, као да је спознала Истину за којом многи трагају цео живот. Али, зар није? Једина истина коју је она желела је баш таква какву ју је спознала и напокон прихватила као најбољу могућу.

     „Како ли смо слепи! Све оно што смо желели, ту је поред нас. Свет је предивно место, а Бог је свемогућ и воли нас“ – помислила је утонула је у молитву. Увек је осећала Његово присуство. У најранијем детињству га је називала Добром вилом, када је била типичан девојчурак са главом у облацима обузета маштаријама по цели дан. Године су пролазиле и Искрина се глава трајно настанила на Седмом небу, одбијајући да прихвати све ниже од тога. Уживала је у песми анђела компонованој у својој глави, свирала харфу са њима и храбро хрлила напред, свесна да оно што жели, постоји и да ће га и пронаћи.

     Баба ју је научила молитви. Поклонија јој је свој стари Молитвеник и несвесно Искру усмерила вери коjе ни сама није била свесна. Не типична вера, али вера. Како веру уопште формулисати? Она је за сваког различита, као отисак прста. Јединствена.

     Добра вила је дуго била присутна у Искриној глави. Чувала ју је, снажила и давала јој наду и веру да хрли напред и уверавала је да је свет лопта шарена. Због тога се пријатељ нашалио на њен рачун, говорећи јој: „Ти мислиш да је ван твога дворишта све лепо и сјајно, да су људи добри. Знам да ти је тешко да живиш под таквом тортуром од стране оца, али ни „напољу“ није бајно.“ Чувши те речи, мало се тргла, јер ју је прочитао, али и даље је одлучила да се не спусти на нижи облак – „Како он уопште зна о чему говори? И он је још клинац као и ја. Мени је лепо у свом свету и не желим да га напустим. Моја вила то зна“- помислила је Искра и одагнала мисли о суровости овога света.

     Данас је Добра вила Гаврило, како Искра воли да га зове, њен анђео чувар. „Бог нема увек времена да чује о чему размишљам, заокупљен је проблемима које муче седам милијарди људи, те је Гаврило увек ту да ме саслуша и шапне коју реч утехе у најгорим тренуцима. Ту је и да ме заштити од енергетских вампира свакодневице, да ублажи пад и учествује у доношењу праве одлуке. Није му било лако са мном свих ових година, знала дам да правим „динамику“, што би моја мама рекла. Упадала сам у проблеме као јагода у шлаг, те смо Гаврило и ја морали добро да се ознојимо извлачећи ме из тог нимало слатког блата. А све само из једног јединог разлога, јер сам веровала да су сви људи добри“ – анализирала је по ко зна који пут.

     Више него раније, Искра је била свесна свог анђела. Неговала је однос са њим и све чешће му се обраћала. Негде је чула да пре спавања треба лећи на леву страну јер анђео чувар седи на десном рамену, дати му мало времена да се намести за спавање и онда се окренути на десну страну. Готово сваке вечери се тога сети и остави му простора да учини оно што му је дужност.


PRIČE O TAMBRŠKALCIMA – MALIM LJUDIMA

Generalna — Autor gordanuska @ 12:30


 

    Još od malena sam imala osećaj da se neko ili nešto mota oko mene. Okrenem se, tamo vamo, ali ne mogu da vidim šta je to. Ponekad, kada ne mogu da pronađem neki predmet koji mi u tom trenutku treba a znam da je morao biti negde u kući, samo se nasmešim i kažem sebi: „Odneli su ga Mali ljudi. Verovatno im je jako potreban. Vratiće mi kada im više ne bude trebao.“ Tada prestanem da tražim jer znam da je to istina. Predmet ću pronaći tada kada mi bude najpotrebniji. A oni će to znati i ostaviće ga na mestu gde su ga pronašli.

    Nikad ih nisam videla, ali znam da su svuda oko nas, u vazduhu, u našim domovima, u saksiji za cveće, na tanjiru dok jedemo, u kosi, na drveću, u travi, na tastaturi računara i baš sada čitaju ono što kucam, možda se radujući što je neko odlučio da ih pomene i misli o njima...

    Pitate se: „Ko su uopšte t


Powered by blog.rs