MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

NADAHNUĆE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:13
  1. Tako se osećam. Ovo je sadašnjost. U bliskoj prošlosti, spontano, nenadano, ugledala sam nešto što je ličilo na svetlost u tami u kojoj sam obitavala, čini mi se predugo. Tama uvek dugo traje. To je ipak subjektivni osećaj. No, kada sam osetila zračak svetlosti, pitala sam se da li da ga pustim da osvetli moj kutak, moj minijaturni svet o čijem pogrešnom načinu funksionisanja nisam imala snage da razmišljam. Plašila sam se da svetlost ne bude prejaka i da ne pogrešim, da me prevari svojim sjajem i zaslepi. Ali, prateći svoj instinkt, jer nisam imala čime drugim da se vodim, pustila sam je da oživi i povede me, ne pitajući je kuda.

        Nazad više nisam htela, a napred sam morala krenuti. Jedino na šta sam mogla da utičem je da svoja očekivanja izuzmem, da živim u trenutku i u sadašnjosti. Očekivanja nas često čine nesrećnima, nezadovoljnima. Počela sam bez njih. Ona se na mahove pojavljuju, pokušaju da me opiju i odvedu u svoj poznati ružičasti idelani svet. Pustim ih, ali i brzo potisnem. Ne želim da budem povređena, moram da zaštitim sebe.

        Kada se u okrilju svoje sobe nađem sama sa knjigom u ruci, ili svojim razmišljanjem, strepnja me obuzme. Strepnja sa primesama olakšanja, poverenja, nadanja, topline i tolike snage za ponovnu borbu za ono što smatram najvišim ciljem. Ta borba nije nikada prestajala. Bila sam uspavana, nostalgična, razočarana, patila sam, ali snagu za borbom nisam nikada izgubila. Samo, malo ko je uspeo da je podstakne, ojača, učini nesalomivom. I kada je borba bila uzaludna i gubila smisao, nije prestala. Oduvek sam mislila da postoji onaj vredan te borbe. Ali, vremenom sam shvatila da ne čuči u svakom čoveku onaj koji bi to razumeo. Samo neki, ili samo jedan to može razumeti. Ne, ne mislim na čitanje misli, daleko od toga. Ali mislim da će moći da prepozna moja stremljenja i snagu. I dalje tako mislim. Ne želim i ne mogu da prestanem.

        Ponovo se rađa nada. Sada je ona malo zrelija i ne ide glavom kroz zid. Sada je oprezna i strpljiva. Čeka i to joj ne pada teško. Nešto na brzinu ne može dovesti do kvaliteta. Mudrost se stiče iskustvom i vremenom.


STRAH

Generalna — Autor gordanuska @ 14:10
  1.  
    1.  Odjednom sam se uozbiljila, tuga me je preplavila. Došla je niodkuda. Obuzela me celu a osmeh sa lica iščezao. Ne znam zašto i kako, samo je nastupio strah i bol. Izdržala sam da ne briznem u plač. Retko plačem, a želim da vrištim od plača, da izbacim sve iz sebe. Sve što me muči, jede, uništava polako.

          Došla sam kući, pogubljenja i neopisivo tužna. Video je na meni promenu. Pitao je o čemu se radi. Nisam umela da objasnim jer ni sama nisam razumela šta mi se dešava. Kao da se nešto nezavisno od mene događa u mojoj duši, nešto što ne mogu da kontrolišem i suzbijem, odstranim. Razmišljam već par sati o tome. Pozvao me je ubrzo da vidi da li sam dobro. Rekla sam da jesam. Kako da mu kažem šta mi je kada ni sama ne razumem. Počela sam da čitam knjigu i odjednom zajecala. Pročila sam rečenicu, tako bezazlenu, nevažnu za moj život, a ona je pokrenula suze. Glasila je:“Mali čovek je umro“. Nisam mogla da prestanem, pustila sam glas bola dok su se suze slivale niz obraze a u grudima osećala bol koja želi da bude izbačena, oslobođena. Nisam plakala dugo, ali sam uspela. Uspela sam da plačem i bila srećna zbog toga. Toliko toga sputavam u sebi da više ne umem da prepoznam osećanja i razloge svoje tuge.

          Posle nekoliko sati razmišljanja o svojoj iznenadnoj promeni raspoloženja, shvatila sam da sam se u stvari jako uplašila. Uplašila sam se svojih osećanja koja više ne mogu da suzbijam i kontrolišem. Ona bujaju svakoga dana sve više, postaju intenzivnija i preplavljuju me. Razmišljam o njemu, gde god i s kim da sam. Ne čujem sagovornika na trenutke jer mi je on u mislima. Priznala sam mu da se zaljubljujem u njega. On se povlači često, istupi korak pa nazad dva. Imam utisak da me drži na distanci povremeno me puštajući da mu se približim ali mi zato posle toga stavi do znanja da usporim i kao da me prekori ako se malo zaletim. Sputavam se koliko god mogu ali ne znam koliko ću još izdržati. U konfuziji sam. Zaljubljujem se a plašim se da će me možda odgurnuti od sebe ako odluči da mu je tako bolje, lakše, da ću patiti opet i trebati mi dosta vremena da se povratim.

          Ne igram igrice jer ne želim da budem uobražena, neuhvatljiva. Želim da me upozna onakvu kakva jesam i možda zavoli. Ko to zna.... Uvek sam bila ono što jesam a možda time plašila ljude. Ranije sam imala više snage, nade i optimizma. Sada se plašim da rizikujem. Bolelo me je previše jer sam želela ljubav. Davala sam se cela i više od toga. Podnosila i fizički umor i duševnu bol ne odustajući od cilja. Nadala sam se da postoji i druga osoba, bar jedna jedina na ovom svetu koja će to razumeti i koju ću uz dovoljno jaku želju ipak pronaći. Njoj bi mnogo toga bilo razumljivo. Ona bi me razumela. Videla, znala i ne bi me testirala, provocirala, stavljala na tanak led zato što su nju nekada povredili. I mene su, i koga je to još briga? Ko će zbog moje patnje imati snage da sa mnom ide polako, da me upozna i razume? Uglavnom ljudi to rade zbog sebe. A često i sama to radim zbog njih, zapostavljajući svoje emocije i potrebe. Možda se plašim da ih ne izgubim? Biće da je to.....

          Uplašila sam se da bi mogao da me povredi i to mnogo, jer ono što počinjem da osećam prema njemu počinje da bukti i celu me obuzima.


Balkanska šizofrenija

Generalna — Autor gordanuska @ 14:04
  • Ulazim u gradski autobus. Vozač, nezadovoljan ko zna čime, ne promašuje ni jednu rupu na kolovozu. Koči iznenada, u krivini dodaje gas, a putnici se držeći za šipke pitaju, da li je i devojkama u striptiz baru održavanje ravnoteže toliko naporno. Početak šizofrenije. Treba preživeti put, relativno neugruvan, sa preostalom količinom pozitivne energije, koja će nam omogućiti da „preguramo“ dan. Iznenada vam se pred nosom „nacrta“ smrdljivi žbun, danima ne pran, a od silne gužve, najviše što možete je da okrenete glavu na suprotnu stranu, moleći Boga da tamo ne vreba druga biljčica. Sva sreća pa sam visoka. Podižem glavu visoko visoko i upirem nos u pravcu šibera. Da li umišljam ili ne, nije ni važno, osećam „svež“ vazduh prezasićen smogom koji dopire sa vrelog gradskog asfalta.

        Uz pokušaje da ni slučajno ne izgubim ravnotežu i „prospem“ se po gradskom vozilu (što bi bilo teško, jer je postalo tesno kao u konzervi punoj sardina) i uz to se ne predoziram udišući isparavanje telesnih izlučevina pojačanih konstantnim održavanjem flore i faune u punom sastavu, moram snažno jednom rukom (druga je na šipki) da grlim svoj ručni prtljag, koji bi u trenutku postao lakši za poluprazni novčanik.

        Sledeća destinacija, javna ustanova Pošta. Redovi do unedogled. Svi smrknuti. Em su dočekali poslednji dan, odnosno već i probili poslednji rok za plaćanje računa čija cifra premašuje polovinu plate, em još moraju da čekaju u dobro poznatim redovima.

        Redovi, simbol za Balkan. Poslednjih dvadesetak godina nema zbog čega nismo čekali u redovima. Svuda gužva. Izgleda da svi imamo podjednaka interesovanja. Narod se gomila i svađa. I to je vid zabave. A još i besplatan. Ne daj Bože da pokušaš da se prošvercuješ i uzmeš Opštu uplatnicu za koju nije potrebno čekati u redu. U već krvavim očima izmaltretiranog balkanaca, koji ima dobar staž u kolonama, mogu slobodno da pročitam: „Da se nisi usudila!“

        Šetajući gradom, usput nalećemo jedni na druge. Očešemo se o nečiju torbu, dobijemo lakat u stomak, neko nas očepi pošteno...a nigde da čujemo reči: „Izvinite“. Sklanjaj se od mrkog pogleda, dobićeš još koji udarac u stomak ili gromoglasno saopštenje: „Pazi kuda ideš! Gde gledaš?!“

        Joj, kada se samo setim kako smo imali neopisivu želju za jestivim uljem, pa tih dana u proleće 1999. godine čekali u redovima i po par dana. Skroman neki narod, rekli bi. A u Švedskoj čekaju u redovima po parfimerijama i markiranim buticima. Istina, prioriteti su to. Da li to dolazimo do zaključka da smo mi balkanci veoma pragmatični? Nama je i tada najveći problem bio kako da dočekamo rat praznih stomaka.

        Kuknjava. Niko nema para. Mi uvek nemamo para. A onda, dođe vreme slava. Od decembra meseca počinje krkanluk. Nema šta nema na trpezi. Odakle odjednom sve te svinje, jaganjci, sitni i krupni kolači, sto vrsta posne i mrsne hrane? Jedite kao da vam je poslednje. Koga je briga od čega ćemo živeti kad prođu blagdani? A posle....kuknjava zbog nemaštine, plus viška kilograma i povišenog holesterola.

        Ali, ono najvažnije, što se ne prašta, tuđi je uspeh. Umesto da „komšiji crkne krava“, poželeli smo da se to nama dogodi, pa da komša nema od koga da uzima mleko. Zavist i ljubomora. Poželjno je da jedni drugima saopštavamo samo ono što nas muči, jer tada ona druga strana oseti olakšanje i odjednom bude zadovoljna svojim životom i problemima. Ni slučajno ne reći da ti je dobro, jer niko ti neće reči kako mu je drago, već samo kratko i jednostavno: „Blago tebi.“ To „blago“ ti upućuju i kada se ne žališ. Opet misle da ti je dobro, a potajno se nadaju da će te to isprovocirati i da ćeš početi da kukaš i njihovu brigu učiniš manje smrtonosnom. Sve to je jasno kao dan, ali ne može da ne provocira i ne utiče na kvalitet života. Bolest se širi a niko nije zainteresovan da pronađe lek, ako nigde drugde, onda bar u samom sebi i sa malom dozom pozitivne energije i pogleda na život, učini dan lepšim i sebi i onima koje iskreno voli.

            Ipak najzanimljivija zabava na ovom ukletom poluostrvu je druženje u redovima. Nekako, već po inerciji, čim ugledamo ljude koji nešto čekaju, odmah nam proradi sijalica u glavi i pomislimo: „Da se ne deli nešto za džabe? Moram da vidim.“ I opa, već se nalazimo u dobro poznatom redu, šizofrenično strpljivo čekajući ne znajući šta. Čudna je ta psihologija, plašimo se nepoznatih stvari ali zato dobro poznate, makar i najgore moguće, uvek rado prihvatamo.


Powered by blog.rs