MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

(НЕ)ЗАПОСЛЕНОСТ

Generalna — Autor gordanuska @ 22:45

 

 

    Све je мање времена. Неумитно тече, ствара се бујица, претвара се у брзаке и нестаје без повратка. Односи све пре собом а ми га још више убрзавамо. Оно нам цури а да и не знамо где је и на шта отишло. Јуримо по цео дан, покушавајући да постигнемо све што нам је наметнуто. Наредне године још један талас беспослених који немају времена. Каква иронија, контрадикторност. Видимо ли ми ту пародију?

   Поставља се питање да ли је време или је ова незапосленост толико динамична? Како је лепо радити и мало се одморити од незапослености. Све мање је оних који се преко радне недеље (која је замењена свакодневним радом у ишчекивању барем једног слободног дана) припремају за посао и од тих, оних који то раде без црних мисли о могућем отказу који им „виси“ над главом.

    „Шта ћу ако изгубим посао?“ све чешће чујем те речи. „Не могу да тражим други, овде сам пријављена“.... Плата од двадесетак хиљада је постала симбол овог друштва, а од симбола не можемо да се овајдимо, платимо рачуне или купимо храну, а тек оснујемо породицу? Међутим, симбол уз малу помоћ то ипак некако успева. Поред њега, сви имају и тај, како би га назвали „виртуелни новац“. То је оно „потрошим више него што зарадим“. Ту су бабе, деде, шогори, комшилук.... Не умиремо од глади, а незапосленост расте. Просто би нам позавидели.

    И сама, не радим већ две године.... У почетку је то био смак света за мене, али још већи је смак ако видиш да трунеш а остајеш по сваку цену ту, јер страх од непознатог је, чини ми се најјачи исконски страх. Рекли су ми да ћутим и трпим. Но, нисам имала плату, маркицу за превоз, посла, јер лист није штампан, а често је и обичан папир за принтање у фирми био луксус. Видевши да немам шта да изгубим, сем живаца, дала сам отказ у моменту кризе (сваки моменат је у овој држави њен).

    Насупрот мени, моја рођена сестра, која се удавши се за Швеђанина, преселила у Европску Унију, у једну од најбоље уређених држава. Посао тамо чека на људе. Море радних места а мање интересената. Ради по цео дан у вртићу и увече се једва транспортује то куће. Често је болесна, имунитет штрајкује. А онда је одлучила да дође за Нову годину у нашу лепу Србију, на одмор, а у случају да јој не продуже уговор, смирено је рекла: „Наћи ћу други посао када се вратим „. На ту њену изјаву, остала сам затечена, са знаком питања у облачићу изнад главе и полуотвореним устима, са све избеченим очима и плус без даха. Из које бајке она долази?

    (Не)запосленост, у оба своја значења данас доводи до истог исхода. Нервоза кулминира у ваздуху. Јуре и једни и други. Једни се боре да задрже посао, други да га добију (а откуд им ако се неком не преотмu или тај неко не оде у пензију). Они што имају посао, изједначени су са онима који га немају. Једина разлика је што они што га имају више шеткају по радњама привидно лечећи комплексе и надомештајући себи недовољно слободног времена који назапослени (и сами у ниском старту) још увек могу да приуште понекад.

    Сваки догађај, кажу, има више лица. Све зависи од тога ко га исприча. По том систему, ништа није само добро или само лоше, ниште не треба да буде онако како нам пласирају, већ онако како сами сагледамо.

 

 

 


Powered by blog.rs