MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

PROŠIRIVANJE EU – GEOGRAFIJA I POLITIKA

Generalna — Autor gordanuska @ 21:00
Normal 0


 

    Zar nismo i ja i moja država u Evropi? Gde sam? Koliko još koraka napred i još više njih unazad da bi stigli tamo gde već geografski pripadamo? Da pitaju mene, moje roditelje, prijatelje, obične prolaznike, odavno bi već rekli da smo mi narod kome je oduvek bilo mesto u Evropskoj Uniji.

    Šta je Evropska Unija, do veštačka politička tvorevina, koja u svoje okrilje, ne na isti način, prihvata države starog kontinenta? Možete upitati novinara sa prostora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, šta misli o proširenju i nada li se boljitku ako njegova država ikada uđe u EU? Rekao bi Vam isto što ću i ja.

    Nama nije više bitno gde smo, na kom kontinentu, da li nam je ime države isto ili promenjeno sto puta.... Meni, narodima na Balkanu je bitno da živimo kao sam normalan svet, da imamo posao, platu, da možemo nekada da otputujemo i vidimo makar pedalj te Evrope o kojoj nam pričaju decenijama. U svom životu, imala sam priliku da vidim Budimpeštu i delove Grčke. Studirala sam geografiju i planetu upoznala buljeći u atlas.

    Evropa prolazi mimo Srbije, mimo nas, zatvori oči često i odmahne glavom. Ne pušta nas da budemo sastavni deo nje. Čitave generacije mladih ljudi u ovoj, i državi u okruženju, provele su najlepše godine u ratovima, nemaštini i nadi da će biti bolje kada uđemo u Evropu. Da li ćemo i da li će? Koje uslove još moramo da ispunimo na globalnom nivou, da ja ne bih doživela starost i propustila da vidim Prag, na primer?

    Ne mogu da pišem o tome kako je EU predivna zajednica, kako su u njoj ljudi srećni, da nacrtam sunce i cveće i srećnu porodicu koja se drži za ruke.... Samo oni koji su u toj zajednici znaju kako je, mi ostali znamo kako je kada nismo deo nje. A da li želimo da budemo? Ja lično više ne znam. Umorna sam.

    Ne mogu i ne želim da razmišljam o globalizaciji. Ja sam jedinka, svoj minijaturni život u Svemiru ne mogu da kontrolišem. A, ukoliko i Tibet želi da uđe u Evropsku Uniju, nemam ništa protiv, to je oduvek bilo i biće političko pitanje. Ja sam samo geograf.

KAO DA OD SAMOG POČETKA ZAOSTAJEM JEDAN KORAK

Generalna — Autor gordanuska @ 15:56
Normal 0



 

    Sve mi se čini da treba samo još ovo da učinim i moj život će konačno krenuti u pravom smeru. Pod tim podrazumevam u željenom. Međutim, nove prepreke sprečavaju i odlažu dugo očekivane promene na bolje.

    Da li su očekivanja nerealna? Zašto ih uopšte imamo? Da li su ona iluzorna? Lažna nada koja nam daje snage da preživimo današnjicu i obojimo sutrašnjicu ubeđeni da nam se obojeni ekran neće pretvoriti u crno-beli. A tada, razočaranje je stostruko veće, jer, naš zamišljeni svet nije ni nalik onom sa kojim se upravo suočavamo.

   Danas je moja najbolja prijateljica izjavila kako nikako već jednom da joj krene u životu, da počne normalno da živi. Ali, ko joj je u stvari rekao da taj dan mora da dođe, ko joj je rekao da je to što ona zamišlja i očekuje normalan život? Možda je ono što sada preživljava njen normalan život, a ono kakvim ga ona zamišlja, samo obojeni ekran, nada i ništa više.

    Većina nas čeka i čekajući provede ceo život da bi na kraju shvatli da smo neprimećujući proživeli svoj vek na potpuno realan način, večito očekujući «normalno» koje je sanjano. Sve u svemu, normalno je ono što je uobičajeno, u većini, opšte prihvaćeno, ono na šta smo navikli. Samim tim šta je normalno je vrlo diskutabilno i kompleksno pitanje.

    Ubeđujem sebe da ne traba da čekam. Treba da živim sada i u ovom trenutku. Ono što čekam niko mi ne garantuje da ću dočekati i to treba da shvatim kao sasvim normalnu pojavu. Lakše je kada koristimo ovaj izraz, nesvesno sami sebe umirimo jer ipak svako od nas želi da bude deo gomile koliko god se trudio da bude originalan.


Powered by blog.rs