MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

VOLIM SEBE, PA ŠTA!

Generalna — Autor gordanuska @ 13:08

Razvedena sam. Samohrana majka. Žena koja je pre mesec dana napunila četrdeset. Povremeno sam zaposlena. Rodila biće koje volim isto kao sebe, najviše na svetu.

Čekajte! Neko bi rekao da nešto nije u redu u poslednjoj rečenici. Voli sebe isto kao svoje dete? Zar se dete ne voli najviše?

Ne.

Da bi ste voleli nekoga, bilo to dete, partner, roditelj, prijatelj, morate prvo jako i iskreno voleti sebe. Ukoliko ne znate da volite sebe, nećete umeti ni druge da volite.

Nas su učili da je ljubav žrtva, a kada smo odrasli i nismo ispunili očekivanja, govorili su nam kako su se mnogo čega odricali ne bi li nam obezbedili štošta materijalno. Generacije su dresirane po istom šablonu. Iskrivljeno pravilo bivalo je prenošeno sa kolena na koleno, unesrećujući i roditelje i decu, jer jer smo svi bili u jednom periodu života deca a većina nas postali smo i roditelji.  Parola koju nismo napisali ali smo je ipak ispoštovali je da je ne voleti sebe vrhunac ljubavi prema drugima.

Mazohistički sam se ponašala mnogo puta, sve dok nisam konačno počela da mislim svojom glavom i u tom pogledu i prestala da osećam krivicu zbog toga što nisam nešto što ne mogu biti, jer sam upravo ono što jesam. Počela sam polako da uživam u „svojoj koži“ i osećala se sjajno. S vremena na vreme bi me napadali osećaji griže savesti koji su se ukorenili duboko u mom biću jer su negovani par decenija, zalivani, da slučajno ne manjkaju. Međutim, sve brže i lakše ih demantujem i bivam sve ushićenija postignutim mirom.

Moja majka zna da kaže da sam oduvek živela onako kao sam htela. Ja bih rekla da je delimično u pravu. Kada god sam mogla, živela sam onako kako sam želela. To je sa njene tačke gledišta pogrešno a sa moje strane smisao života. Da sam živela po tuđim pravilima i jednog dana bila na kraju života shvativši da svoj život nisam imala, mislim da bi mi to bila najveća greška, da bi bilo protraćeno vreme.

Elem, da bi živeli onako kako želimo, ili većinu tog vremena živeli, potrebna je hrabrost. Da bi bio svoj neophodno je sukobljavati se sa najbližom a često i širom okolinom. Prvo nastupa osuđivanje, pokušaj da te vrate na pogrešne staze. Ako to ne uspe, primenjuju se intenzivnije mere. Uterivanje straha! Prosto rečeno ali je doslovce tačno. Strah je najveći neprijatelj slobode da budeš ono što jesi. Ako uspeju da te uplaše, možeš se pozdraviti sa samim sobom. Živećeš tuđi život a osećati da to ipak nije to. Lagaćeš i obmanjivati sebe sve dok budeš uplašen. To nekada potraje i ceo život.

Moja JA ima buntovnički duh još od detinjstva. Često sam se zbog nje pitala da li je samnom sve u redu i zašto nisam kao većina. Osećala sam se odbačenom jer a bila sam samo drugačija. Toj mojoj MENI sam beskajno zahvalna jer NIKADA nije odustajala. Ni sada. Kada sam je spoznala i postala joj zahvalna što postoji i bori se za svoje mesto pod suncem, počela sam da je negujem i da je uključujem u sve svere života, pažljivo osluškujući šta ima da mi kaže u raznim situacijama. Nikada nisam pogrešila kada sam je poslušala.

Da se vratim na početak.

Sva ta ljubav prema sebi koju treba da negujemo svakodnevno može samo da nas čini zadovoljnim i srećnim bićima, koja će tu svoju sreću prenositi i na druge, širiti optimizam i prenositi pozitivnu energiju. Onaj ko to  prepozna može isto da učini i sa svojim životom i sa životima ljudi koje  susreće.

I još nešto da razjasnim. Neko će možda pomisliti da je ovo čemu pišem sebičnost, ali svako ko to tako bude protumačio, nije ništa od gore navedenog razumeo.

 

 


MOJ NOVI SAD DANAS

Generalna — Autor gordanuska @ 12:23

Došla sam iz provincije u Novi Sad te davne 1996. godine. Bio je prelepa, pre bi se reklo palanka nego grad, prepun zelenila, kuća i nekog spokoja među ljudima. Kritikovali su ga da je usporen, da smo mi Vojvođani po temperamentu takvi, te smo uspavali i sam grad. Međutim, grad je bio ubrzan za moje poimanje. Provincijski način života na selu je tek bio spor.

Kako su godine prolazile, sve sam ga više osećala svojim. Sada u njemu živim punih dvadeset godina, više od pola života i smatram se domaćom sortom. No, Novi Sad je odavno prestao da biva ono što sam došavši zatekla .

Gotovo preko noći, u pojedinim delovima grada kuće su zamenile zgrade. Nicale su na sve strane brzinom svetlosti. Novi Sad je postao  jedno od najvećih gradilišta u jugoistočnoj Evropi. Novi izraz lica grad je dobio nakon desetak godina rušenja, bušenja, dizanja prašine i rada mešalica na svakom koraku. Zgrade su izranjale kao iz vode.  Kada se slegla prašina, dobili smo novi grad. Pojavila su se nova naselja puna betona i uskih ulica načičkanih automobilima. Nekadašnja palanka sada  sve više podseća na veliki parking. Uporedo sa izmenom izgleda, sada mogu reći svog grada, menjala se i struktura stanovništva.

Mnogo nas je došlo sa strane. To uopšte nije sporno, niti imam nešto protiv. Međutim, došao je svako ko je poželeo i mislio da će ga u gradu dočekati  bolja budućnost.  Prenaselili smo ga, užurbali, zagušili zgradama i automobilima, zagadili izduvnim gasovima, oteli mu zelene površine i mirne ulice pune kuća iz čijih dimnjaka je lenjo izlazio dim tokom zimskih meseci i podsećao na spokoj.

Oteli smo mu dušu? Mnogo puta sam se pitala da li je moj Novi Sad izgubio dušu, ili se ona samo sakrila iza svih tih kulisa i čeka momenat kada će nas iznenaditi i pokazati da je tu i da je oduvek bila, samo je mi nismo videli jer smo bili zaokupljeni  jurnjavom, živeći gradski san čija java nas je dovela do sadašnjeg  trenutka u kome se neki pitaju, gde je nekadašnji Novi Sad.

Sretnem ga u centru među starim prelepim zdanjima, grajom i punim kafićima između kojih se pruža korzo i gde svako potajno želi da bude viđen ili vidi nekog poznatog. A hvala Bogu, u Novom Sadu su ljudi jako povezani, i gotovo je nemoguće upoznati nekoga ko ne zna nekog tvog bar iz viđenja. Često prokomentarišem sa društvom da je ovaj grad u stvari jedno veliko selo. Naime tu, u svom srcu, Novi Sad je ostao isti, ima istu energiju, vojvođanski šarm, lagani ritam…. izgleda kao da mu je za sve ovo gore navedeno SVE RAVNO.


Powered by blog.rs