MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

OSMEH I LEPA REČ GVOZDENA VRATA ZATVARA?

Generalna — Autor gordanuska @ 08:44

 

 

Miholjsko leto u Srbiji. Siromašna zima, iliti jesen, preciznije. Hvala Bogu na tome, on nam još uvek nije podigao pdv.

    Šetam po svom naselju uživajući u prijatnoj temperaturi, gledam žućkasto zelenkasto lišće i radujem se još jednom vedrom danu, punim plućima. Osmeh mi je na licu, srećna sam, prosto, jesam. Valjda videvši to nasmejano biće (prava retkost na ulicama u današnja vremena), prišao mi je jedan momak i vedro rekao: „Dobar dan. Kako je lep dan“. Pomislih automatski: „O neeee, još jedan ludak. Moram da bežim“. Samo sam rekla: „Da“ i produžila korak za još po koji santimetar istovremeno ubacujući u petu brzinu. Nije više ništa rekao, nije ni stigao jer, ja sam zbrisala u sporednu ulicu. Čim sam to uradila, surova istina me je pokosila. Da li je došlo vreme da se plašimo lepe reči i osmeha? Koliko smo duboko upali u ništavilo, mrzovolju, sivilo, apatiju, pa nam neko ko je pozitivan odmah predstavlja ludaka, psihopatu? Postidela sam se svoje reakcije jer sam osudila momka a da ga nisam ni upoznala. Prilepila sam mu etiketu manijaka bez ikakvog razloga. Uplašila sam se, jer smo naučili da se plašimo po ceo dan, za svaki slučaj, jer nas svim i svačim zastrašuju a kada oni to ne rade, iz proste navike i možda dosade to sebi priuštimo. Paranoja.

    Verovatno više neću sresti tog momka, a i da ga sretnem ne bih ga prepoznala, jer ga od silnog straha nisam ni pogledala pošteno. Sećam se samo da je imao plave oči, ozareno lice sa osmehom i razlikovao se od mnogih koje viđam svakodnevno, gotovo svih. Možda se pojavio samo da mi stavi do znanja da ne treba da postanem deo te  gomile.

 


Powered by blog.rs