MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

HRANA ZA DUŠE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:38
Normal 0

    Već danima slušam o ubistvu naše estradne umetnice, koju je zbog ljubomore lišio života izabranik njenog srca, nakon čega je izvršio samoubistvo. Mnogi su se pomamili i kupuju svu štampu u kojoj na naslovnim stranama pokojnici «upadaju» u oči. Šta vam je ljudi? Kao da je to sada bitno. Ali ne, od životne važnosti je da saznamo «pravu istinu». Sklonost ka tračevima koja čuči u nama samima, idealna je za biznis sve više žutih listova, koji se bogate iznoseći najprljaviji veš živih a ponekad i mrtvih aktera.

    Da nema publike, logično, ne bi bilo ni dušebrižnika čiji je posao, odnosno glavna motivacija da podatke od životne važnosti saopšte tračevima podložnom narodu. Uvek je lakše baviti se tuđom brigom a zaboravljati na svoje, često se praveći da sa ličnim problemima nemamo nikakve veze. Lepo je živeti tuđ život. Skandali su posebna poslastica.

    Da li je iko listajući te žute, najžuće strane, zastao i zapitao se čemu sve to? Njih više nema. Najteže je ipak onima koji ostaju, koje je njihova smrt najviše pogodila. E baš ti ljudi sada ne mogu da žive od paparaca, kioska punih đubreta koje vrvi od nagađanja svih vrsta, bljuvotina, intervjua tipa rekla-kazala... Sada tom temom mnogi «ispiraju usta», željni da čuju najnoviju informaciju koja je kontradiktorna sa prethodnom, ali nema veze, važno je da se priča. Hrana za dušu.... A gde je duša?

    Prodavanje magle, kokošija pamet koja je izgleda zarazna bolest, prenosi se velikom brzinom i preti da me uvuče u svoje okrilje. Ipak, još uvek sam dovoljno svesna nesvesnosti većine, koju minijaturni deo populacije vešto koristi da bi im plasirao tekstove za «razbibrigu», da bi ih ukalupio, nametnuo svoje mišljenje, interesovanja, ne bi li i ono malo razuma što im je ostalo prestali da koriste, zaboravljajući da vode brigu o sebi i svom životu. Mozak iskuvati na devedeset stepeni celzijusa sa povremenim centrifugama a kao rezultat dobijemo kašicu koja više nije za upotrebu.

    Veština u pravljenju skandala nije ni potrebna. Posle ispiranja mozgova, dovoljno je samo plasirati štivo toliko lako za čitanje, da je preraslo u slikovnicu sa ponekom rečju, ali ne preterivati, jer taman posla da se neko umori čitajući. Ko to još radi, ako ne mora.

SLOBODA

Generalna — Autor gordanuska @ 14:29
Normal 0


    Otišla sam. Dala sam otkaz u najgore moguće vreme, kažu. Ali, kada bi došlo najbolje  vreme za to? Elem, nije ni to problem..... Bivši generalni direktor iz firme iz koje sam otišla osetivši neopisivo olakšnjanje, a koji me je jednom u životu video...došao je do mog mobilnog telefona u želji da mi pomogne?... Koji mu je đavo? Da nisam kojim slučajem naletela na Dobu vilu? Ponadala sam se i odlučila da odem na piće i možda ozbiljan razgovor. Joj, koliko sam samo kâfa popila sa raznoraznim «dobrotvorima» i ništa. Niti su mi pomogli, niti su dobili šta su tražili, a neki nisu ni tražili. Fini neki ljudi, sve mislim.

    Nego, procedura je bila slična. Kafa, koja reč o poslu i onda nepotrebno čavrljanje. Nije trajalo dugo. Pitao je gde hoću da radim i rekao da će videti šta može da učini. Iskreno, nisam poverovala, ali, bar sam pokušala, da ne bude da nisam .Da smirim savest.

U toku priče, njegov pogled se promenio, videla sam želju u očima od koje sam se skamenila. Nije mi se to ranije dešavalo. Sve mi je bilo jasno. Pokušala sam da ne mislim na to i posle kafice smo se regularno rukovali i otišli svako svojim putem.

    Nakon nekoliko dana mi je poslao poruku tipa šta radim, što se ne javljam. Nismo mi drugari. Šta hoće? O ne, znala sam. Sročila sam kratak odgovor sa sve persiranjem, na šta je on imao primedbi. Želeo je da mu ne persiram, kao, oseća se matoro. Nisam više htela da odgovaram. Jasno je bilo kao dan. Osetila sam neopisiv bes, nemoćnost, ljutnju, odvratnost, toliko loših emocija odjednom i rekla sebi, e ne dam, nisam nikada i neću ni za najbolji mogući posao na svetu. Ja imam čast i ponos i neka i samo to ostane, ne dam.

    Poruke su još par puta bile upućene, ali je ostao bez odgovora. Raspitala sam se i rekli su mi da je ženskaroš. Priča se da ne ide nikuda bez pakovanja prezervativa. Dobro, možda mu malo podižu cenu, ali mi se od toga podigla kosa na glavi. Šta on misli? Da može sve ako je na visokoj funkciji? Gadost. Ko zna koliko je devojaka bilo u mojoj situaciji.

    Uporno sam ga ignorisala. Nije odustajao i kada me je upitao da li se ljutim na njega ili nemam vremena za odgovor, odlučila sam da mu iskreno kažem šta mislim. Poruka je glasila: «Iskreno, pitam se, zašto bi ste mi pomogli i šta bi ste tražili za uzvrat. Zbog toga mislim da je bolje da se ne čujemo.» Njegov odgovor je bio samo: «OK».

    U isto vreme sam osetila i olakšanje zbog izrečene istine ali i veliku ljutnju jer da ne izgledam ovako, ne bih ni imala takvih smarača, idiota u životu. Ipak, odjednom sam se osetila tako snažnom, tako bitnom, tako ponosnom i velikom u svojim očima, pustila sam muziku i počela da igram. Ništa ne može zameniti slobodu i čistu savest.


ŠTA JE U STVARI VREME?

Generalna — Autor gordanuska @ 16:23
Normal 0


 

    Većina nas unapred planira obaveze, sve naravno vezujući za određeno vreme, odnosno sat, dan, mesec, godinu, deceniju njihovog obavljanja. Često su nam dani ispunjeni planovima a sve manje uživanjima u trenucima. Postajemo opterećeni obavezama a ne umemo da usporimo i zadržimo prijatan trenutak, produžavajući ga i uživajući u njemu. Što više jurimo, imamo osećaj da sve više kasnimo. A gde to kasnimo i šta će se dogoditi i ako to učinimo? Jedino što može da se dogodi je još veća nervoza zbog neuspešnosti da sebi i drugima dokažemo da smo tako blizu savršenstva. Čak i da stvarno jesmo, nismo zadovoljni, jer kao što rekoh ne dajemo sebi oduška, vremena za uživanje u postignutom, doživljenom....

    Neki bi rekli da nije moguće usporiti, jer borba za opstanak je više nego ikada povezana sa prekovremenim radom, manjkom vremena za odmor, druženje, lepšu stranu života. Ali, mnogi zaboravljaju da je u ljudskoj istoriji bilo perioda kada ljudi nisu jurili a opet su sve postizali. Ubrzanje polako utiče na usporavanje, umaranje, sve veći broj grešaka i možda se bliži svom kraju. Nadam se da je tako. Čitam knige o tome i mogu reći da sam pobornik usporavanja, jer život je dar a ne kazna.

    Često razmišljam o vremenu i o tome da ono u stvari postaje samo merna jedinica nervoze. Svakoga dana bar jednom u razgovoru sa prijateljima, poznanicima čujem ili izgovaram te isprazne rečenice: «Nemam vremena. Ne znam hoću li imati vremena. Imaš li vremena da se vidimo? Koliko vremena je prošlo od kada se nismo videli, izašli, prošetali, završili fakultet....» To je njegov savremeni uticaj na društvo. Vreme se zloupotrebljava. Umesto da samo povremeno «bacimo» pogled na sat, na kalendar i rokovnik, mi dozvoljavamo da nam te nebitne stvarčice oblikuju živote i upravljaju nama. Mnogi čak nemaju vremena ni da razmišljaju o vremenu, jureči neprekidno za njim a samim tim bivaju sve udaljeniji od njega. Dok se osvrnemo, ono nas pregazi, izbora, razboli, penzioniše, podari pozne godine u kojima polako počinjemo da shvatamo da vreme nije naš neprijatelj, ali, isto tako tada i postaje jer ga ne možemo vratiti, uživati u nekom prošlom vremenu koje nam je pružalo šansu za nešto drugo, sporije, lepše, životnije, ljudskije ili pak samo drugačije.

Gordana Jankov

Powered by blog.rs