MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

DEVOJKE, NE PLAŠITE SE TRIDESETIH

Generalna — Autor gordanuska @ 13:25
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Nisam se samo jednog jutra probudila i shvatila da imam 32 godine. To se dešavalo postepeno. Kada su godište koje počinje sa sedemdeset i neko, počeli da zamenjuju sa osamdeset i nekim, shvatila sam da je kalendar mojih generacija polako gubio primat u noćnim izlascima, na žurkama i ostalim vidovima zabave gde smo opušteno, ne razmišljajući previše o godinama, ćaskali, upoznavali se i družili, jer, bilo nas je mnogo. Polako, završavanjem fakulteta a neki čak ni ne upisujući ga, odlučivali su se za promenu. Jednostavno, svako je krenuo svojim putem, najčešće zaplovio u bračne vode. Tada je počela nova priča, a stara je morala da se završi.

    Nekolicina mojih prijateljica i ja, devojke u tridesetim godinama još uvek bez dece i muža, proganjane od strane roditelja i ponekih prijatelja, pa čak i drskih poznanika koji misle da imaju pravo da nam se mešaju u privatni život, podignute glave koračamo napred, svesne toga da smo u tridesetim kada znamo mnogo više.

    Često razmišljam o tome, kakva promena se dogodila poslednjih godina? Zašto su tridesete bolje od dvadesetih? Kao prvo, oslobodila sam se kompleksa. Nisam totalno izlečena (jer ipak smo mi žene sklone da posumnjamo u sebe često zbog banalnih stvari, kao što su podočnjaci, neoprana kosa, dva kilograma viška i drugih stvari od životnog značaja), ali mi više moje pete, uočljiva, da ne kažem malo veća (od malih nogu primećivana od strane mnogih) zadnjica, male (ali čvrste) grudi, kao u labuda dug vrat, visina od 178 cm sa koje sam oduvek posmatrala sa visine (a u detinjstvu imala tu čast da dobijem nadimak žirafa i roda) male prgave devojke koje su često, kada bi me srele kao začuđeno izjavljivale: "Jao, kada ćeš prestati da rasteš".

    Sada, kao dovoljno zrela žena, svesna sam svoje privlačnosti, ono što sam nekada smatrala manama sada prihvatam kao deo sebe, negujem i čuvam. Mentalno sazrevanje ženi kazuje da ona nije prvenstveno telo, kako u većini slučajeva razmišlja u dvadesetim. Samopouzdanje i iskustva koja stičemo i bivamo ih svesne tek u tridesetim, nikada se ne mogu porediti sa nedefinisanim i zbunjujućim dvadesetim godinama. Ako želimo da nas muškarci posmatraju samo kao telo, oni će to i uraditi a mi ćemo se pitati zbog čega on ništa drugo u meni ne vidi? Međutim, ako pored toga što ih prvo privučemo fizički (jer to je neminovno), samouverenošću, pogledima na svet, vedrim duhom, inteligencijom, nežnošću, iskrenošću i ostalim duhovnim kvalitetima, ostavićemo pečat i trag i na osnovu tih, pravih kvaliteta zadržati svoje mesto prvenstveno u njegovoj glavi a kasnije i u srcu. Fizička lepota je za oko raj, ali je i prolazna. Moramo prvo biti zadovoljne same sobom da bi nas i drugi primetili i prihvatili a to nam pružaju upravo tridesete.

    Sada, kada je dvojka ustupila mesto trojci, znamo šta nam prija a šta ne, koliko nam je do nečega stalo, šta su nam prioriteti i gde je granica izdržljivosti do koje možemo i želimo da trpimo određene stvari i ljude, a da se neki nikada neće promeniti ma koliko silno mi želele i maštale o tome. Sada, kada možemo realnije da posmatramo svet oko nas i kada smo svesne ko su nam prijatelji a ko emituje negativnu energiju koju ranije nismo tako lako mogle da prepoznamo, ili jesmo pa nas je zbunjivala; kada znamo zašto muškarci koji nam mogu biti tate, žele da nam pomognu da nađemo bolji posao a pri tome traže da pre toga odemo na kafu kako bi se dogovorili oko pojedinosti; kada umemo da prepoznamo čestite i ljude koje možemo voleti bez bojazni da će nam sutra okrenuti leđa; kada pomišljamo da nije strašno ostati sam ukoliko ne upoznaš čoveka kojem bi prepustila deo svoje sudbine, jer bolje je ništa nego išta, možemo opuštenije da koračamo kroz svakodnevicu, znajući da ćemo odreagovati na pravi način.

    Većinu devojaka mojih godina bombarduju pitanjima: "Kada ćeš se udati? Šta čekaš? Imaš li ozbiljnu vezu? Zašto nisi zadržala onog prethodnog, sada si opet sama? Znaš li da uskoro ulažiš u godine kada je trudnoća rizična? Ostaćeš sama, pogledaj komšinicu Maru, bolesna je a nema ko da još čašu vode donese....." Ježim se od tih priča. Nerviraju me. Želim da me ostave na miru i gledaju svoj život! Ko sebi daje za pravo da se meša u moj život?! Ako nisi udata kao da si šugava. Strašno me razljute takvi komentari, ali se onda trgnem i shvatim da je meni ovako baš lepo, da mogu da mi zavide a verovatno to i čine. Imam slobodu, svoj posao, vreme koje posvećujem sebi i onima koje volim, radim ono što volim, jednostavno, sposobna sam da funkcionišem i sama. Mogu da se oslonim na sebe i to je jako bitno. Želim da budem nezavisna. Ali, ukoliko neko želi sa mnom da podeli moju nezavisnost, ako je to neko sa kim ću se ja osećati bolje nego kada sam sama, ja ću ga prihvatiti, pustiti u svoj život, kao što i jesam, primati i davati i uživati u trenucima provedenim u dvoje, prvenstveno zbog toga što meni prisustvo te osobe odgovara. Koliko nam je teško da živimo u trenutku? Neopisivo. Uglavnom nam se umešaju prošlost ili briga oko budućnosti, a sadašnjost potrošimo i ne primećujući je.

    Zato devojke, ako imate tridesetak godina i znate ono što i ja, nemate čega da se plašite jer ste svesne sebe i drugih a verovatnoća da pogrešite u proceni je minimalna. Vi ste zrele žene koje samo treba da požele, a kada se to i ostvari, znaćete već kako da iskoristite na najbolji način.


ŽAŠTO SU LEPE ŽENE NESREĆNE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:33
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4


 

 

    I pored toga što od kada sam se iz pačeta pretvorila u labuda, pa sve do današnjih dana, osećam pritisak i tugu što moja lepota ljudima znači toliko puno a tako premalo njih želi da vidi šta se iza lepe ambalaže krije, saznadoh šta je veliki slikar mislio o lepim ženama. Doživela sam taj citat kao udar groma. Pitam se: “U kakvom problemu je dotični Pikaso bio, kada je izjavio da su lepe žene potrebne samo ljubavnicima i slikarima bez mašte?” Mora biti da ga je neka lepotica opčinila a zatim brutalno ostavila. Inače, ne bi niko bez razloga imao tako surovo mišljenje i nipodoštavao žene koje su lepe.

    Mnogi nas ne vole. Ima nas mnogo, i većina misli da možemo da dobijemo šta god poželimo, da je naš život mnogo lakši od njihovog samo zato što smo lepe. Ali, ne znaju i ne žele da poveruju u to da je lepota teret koji u mnogo čemu odmaže u životu, stvara neprilike češće nego što pomaže. Uporno insistiram na tome da imam mozak, ali čim me ugledaju ljudi zaborave na to. Zbog toga nikada nisam imala pravog muškog prijatelja a jedva po neku žensku prijateljicu.

    Godine prolaze, lepota dobija drugi oblik ali je još uvek tu. Ponosna sam na nju, volim je, bez obzira što me je mnogo puta koštala ljubavi, prijateljstva, poverenja... Pokušavam na to da gledam drugačije. Ja znam ko sam i šta sam, znam da sam pametna, obrazovana, samosvesna sam, a to što drugi ne žele da vide, to je već njihov problem.

    Interesantnu izjavu sam čula pre par dana od priznatog pisca. Imao je predrasudu da lepe a u isto vreme pametne žene ne postoje. Pošto sam počela da uplovljavam u pisanje, izdala knjigu a zatim odlučila da svojim tekstom konkurišem za nagradu u rodnom selu, imala sam čast da na moj tekst obrati pažnju priznati pisac poreklom iz mog zavičaja. Pročitavši ga, poželeo je da me upozna. Ostavila sam utisak svojim razmišljanjem i pisanjem. Posle kraćeg razgovora i dogovora da ostanemo u kontaktu, izjavio je kako je zbunjen time da neko ko je pametan može da bude tako lep. Moram priznati da me ta izjava nije iznenadila. Predrasude su mi poznate. Ipak, za promenu, moja pamet je bila ta koja je nekoga privukla, koja je zaintrigirala osobu. Dokazala sam sebi, mada sam toga odavno svesna, da imam ono što mnogi ne vide, jednostavno sam kompletna žena.

    Ipak, zašto onda tako često osećam tugu, bol, samoću, površnost......? Godine iskustva, rada na sebi, analiziranja, nisu pobile činjenicu da se lepih a pametnih žena mnogi plaše. Mnogi žele da ih imaju, maštaju o njima, idealizuju ih, pokušavaju na razne načine da im se približe, ali....kada do toga konačno dođe, ne znaju šta da rade sa njima. Ta euforija zbog uspeha kod tako neke žene je kratkotrajna. Problem je u tome što ne znaju kako posle da funkcionišu i postave se prema takvoj ženi. Ni dan danas mi nije jasno zašto sam ostajala uskraćena za taj odgovor. Jedino što mi je preostajalo, bilo je da kreiram priču u glavi i da sama izvlačim zaključke. Verovatno su oni često i pogrešni. Ali, na koji način da dođem do istine?

   

    Sedam u sopstveni vremeplov i razmišljam o tome da li je postojao muškarac u mom životu koji me je voleo zbog toga što sam a ne zbog mojih dugih nogu, prćaste guze, duge crne kose, lepih crta lica, ravnog stomačića i ostalih delova tela koje su uglavnom ubrajali u listu prioriteta? Ne znam pravi odgovor ni na ovo pitanje. Nadam se da je postojala takva osoba. U stvari mislim da jeste, ali...opet ko bi to znao? Samoj sebi zvučim razočarano, kao beznadežan slučaj koji je lep, mlad i izuzetno nesrećan tada kada bi trebao da bude najsrećniji u životu.

    Koliko god se borim da ne obraćam pažnju na to šta drugi misle, da se izdignem iznad toga, boli jako kada shvatiš da je toliko ljudi površno. Ne bi to ni bilo tako strašno da postoji samo jedna osoba na ovom svetu koja bi mogla da me razume i kojoj bih ja bila bitna. Ja kao žena, kao osoba, kao dete koje sam ponekad, kao uplakana devojčica i kao odgovorna poslovna žena, kao pisac koji se lakta i krči sama sebi pute verujući da može toliko toga da postigne, ja kao nezaštićena mlada žena koja je trenutno najusamljenija na svetu jer joj sestra odlazi u Švedsku da tamo otpočne novi život, ja sa slomljinim srcem lepljenim toliko puta a nikada izlečenim, ja koja kao tinejdžerka igram po sred centra varoši svoje, dok me svet ogovara po milioniti put, ja koja želim svoj život da proživim punim plućima i zavolim jednom istinski i zauvek.

    Povrh svega toga, bivstvovanje u zemlji Nedođiji, koje sa godinama postaje sve teže, i nemanje budućnosti u pravom smislu reči, jede svu pozitivnu energiju oko nas. Ne mogu a da ne osećam negativne vibracije, nedostatak poštovanja, ljubavi, lepih reči, ljubaznosti, požrtvovanosti, iskrenosti, poverenja.... Čak i julsko sunce ne može da unese radost, ne možemo ni jedan dan da provedemo kao cvrčci uživajući u trenutku a da posle toga ne moramo da postanemo duplo više vredni mravi i nadoknadimo to.


Udaranje glavnom o zid

Generalna — Autor gordanuska @ 15:12
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

UDARANJE GLAVOM O ZID

 

    Svako je bar jednom u životu pokušao da glavom prođe kroz zid. Neki su posle jednog pokušaja shvatili da je to nemoguća misija, mada je takvih čini mi se malo, dok su drugi, kao na primer ja, nastavljali da udaraju, nadajući se da će baš tog puta zid biti tanji i na kraju biti porušen.

    Koliko god ne želeli da shvatimo da je surova realnost ipak stvarna i teško promenljiva, nama u zemljici na Balkanu, jedino što preostaje da se nadamo boljem sutra. Uglavnom su nam sudbinu krojili pojedinci koji su to sebi dali za pravo. Nekada su to bili državnici i članovi mafije da bi sada naš već toliko puta ukaljan a nikad dovoljno opran obraz, počeli da blate i klinci sa viškom energije, koji se pozivaju na neki ni njima jasan nacionalizam. Pravog razloga, čini mi se nikada nije bilo. Ono što nas pokreće izgleda je otpor prema svemu što je novo, nepoznato i tuđe. Ako ne znamo šta hoćemo, pitam se, da li bar znamo šta nećemo?

    Posle još jednog napada, sada već i celom narodu poznate nove grupe građana koja nosi naziv huligani, cela država je zaćutala na dan dva, a njeni stanovnici koji ne mogu da se izbore sa ovom grupom, jedino što su mogli je da stoje u koloni sa cvećem i svećama u rukama, pokazujući time da još uvek imaju ljudskosti u sebi. Dok ceo svet ćuti, ne začuđen preterano postupcima našeg naroda i slušajući izvinjenja koja ne mogu vratiti mladića u život i promeniti ono što je bilo, pitam se, koliko je onima koji su te reči izvinjenja izrekli, stvarno žao zbog nemilog događaja?

    Možemo se unedogled izvinjavati i paliti sveće, kupovati cveće i šetati praveći povorke na tu temu, ali na taj način nećemo promeniti činjenicu da je u ovoj zemlji vlada bes i to onaj najgore moguće vrste. To ispoljavanje besa možda i nema neki cilj. Poznato je da ljudi u besu često ne biraju sredstva i nemaju strategiju delovanja.

    Ti mladi ljudi skreću pažnju na sebe postupcima koji su neoprostivi, koji ih direktno lišavaju slobode, posle čega često nemaju priliku da počnu iz početka čak i ako požele. Tome nema kraja, a oni to još uvek ne znaju jer su nezreli i pogodni za manipulisanje od strane onih koji ih koriste samo iz njima poznatih ciljeva.

    U državi koja se već dvadesetak godina bori sa ratovima, nemaštinom, u kojoj se ljudi neprekidno bore sa stresom oko toga da li će ostati bez posla, kako da prehrane porodicu i postavljaju sebi pitanje da li je izvodljivo uopšte tu porodicu i osnivati, ili je se jednostavno odreći? Po strani ostavljamo ono najvrednije za šta se treba boriti, trošeći energiju nervirajući oko golog opstanka, koji je sve teži iz dana u dan. Sve to utiče na nezadovoljstvo, strah, nemoć a samim tim stvara neograničene količine besa koji je potrebno negde izbaciti. On se „prosipa“ na sve strane, počinioci ne biraju ni mesto ni vreme ni način na koji bi svoju nesreću objavili celom svetu. Kako mogu biti okrivljeni samo pojedinci kada je cela država odavno počela da truli?

    Da li sada teroristima nazivati klince željne osvete, klince koji su odrastali u tom trulom sistemu i još u maminom stomaku osećali negativne vibracije? Kako oni mogu biti drugačiji kada ne znaju za mnogo bolje, kada ne mogu da razmišljaju dalje od prekosutra a željni su svega? Većina njih nikada nije izašla iz države, videla druge kulture, običaje, ljude, njihova ponašanja i opuštenu atmosferu, nije videla nasmejane ljude u gradskom autobusu, ljubazne šalterske službenike, policajca koji nije strah i trepet već osoba koja je tu da vam u slučaju da vam je potrebno pomogne...

    Nema opravdanja za takvo ponašanja omladine, ali ima li opravdanja za takvo ponašanje odraslih, koji su tim delikventim akcijama doprineli? Posledice su zastrašujuće, ali svi su zaboravili šta su i ko su bili uzroci.


U kući klovnova

Generalna — Autor gordanuska @ 15:10
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

U KUĆI KLOVNOVA

 

    Da bi na jedvite jade kraj malih ekrana zadržali dosadašnju publiku, kojoj je voajerizam na neki način dosadio, organizatori najgledanijeg realiti šoua, su se odlučili da ovoga puta u kuću puste, po svojoj proceni, najkontraverznije domaćine. Kako bih mogla o tome da razmišljam, naravno, morala sam ovlaš da poslušam šta te kontraverze rade čime su zaslužile pomenuti epitet. Odgovor je. „Isto što i one pre njih“, što znači da je marketinški trik uspeo da nasamari publiku po ko zna koji put. Poznato je da su ljudi skloni da upadaju u kolotečinu i da teško menjaju navike. Čim par sati provedemo posmatrajući date aktere, automatski ih ubacujemo u svoju svakodnevicu, razmišljanjući o njima i kada ne boravimo kraj vesele kutije.

    Kao što rekoh, sada smo se „navukli“, što je i bio cilj tzv. ultramegagiga organizacije koja u svom nazivu ima nešto što liči na reč „emocije“. Još uvek mi nije jasno zašto, ali ko još razmišlja o tome? Najvažnije je da se zadire u tuđu intimu, mada i ta tuđa intima je željno čekala svojih pet minuta da bi postala počasni ukućanin ne baš tako časnog doma, i pokazala celoj zemlji a i šire, kako je u stvari ista kao i oni oko nje, a istovrememo smatrajući da je nešto posebno ukoliko svom imenu doda po neki zvučni pridev.

    Ne treba zameriti većini. Ipak su oni još uvek klinci željni pažnje i kakvog takvog publiciteta. Još uvek ne znaju šta ih je snašlo, ali i kada postanu svesni brzo će zaboraviti jer to su lude godine, kada se opraštanje podrazumeva a pogotovo samom sebi. Čini mi se da je svako od njih odlučio da bude zamorče zbog jedne te iste kategorije, svojih kompleksa. Širok je spektar tih kompleksa, i ne postoji ljudsko biće koje tvrdi da ne poseduje ni jedan. Samo je pitanje, ko želi da ih podeli sa svima a ko želi da radi na tome da ih se postepeno lišava?

    Tračevi su oduvek bili lek za dušu i osnova za dodavanje pojedinosti Svako ko bi trač širio dalje, imao je za pravo da priči po nešto i doda, kako bi ona dobila još veće razmere i time bila još interesantnija. Nekada se odlazi toliko daleko, da naratori do kojih trač stigne kroz koju godinu, čak pričaju sasvim drugu priču, jer se suština prilikom prenošenju sa jezika na jezik izgubila. Akteri su možda još uvek isti, ali se njihova sudbina mnogo puta promenila, pa čak i razgranala u više različitih podpričica.

   U vreme kada se sve brže i brže živi a isto tako i umire, gomile tračeva se masovno proizvode što u medijima, što bez očiju javnosti, i što ih više ima to su još traženiji a žudnja za njima sve je veća. Hoće li ikada doći do zasićenja?


Nemiri

Generalna — Autor gordanuska @ 15:03
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

NEMIRI

 

    Slušajući muziku, pokušavam da smirim uzavrele strasti. Nemiri su opet prisutni. Nekada pomislim da nikada ni ne prestaju, samo se primire i čekaju najnezgodniji trenutak da se zahuktaju. Kako da ih obuzdam i izborim se sa njima, još uvek nisam naučila. Koliko je još iskustva potrebno da bi ih pobedila? Da li umem da funkcionišem bez njih ili su mi duševna hrana a ujedno me i uništavaju i sprečavaju da ispoljim ono najbolje što se krije u meni? Pobediti sebe je najveći uspeh.

    Nedavno sam u kolačiću sudbine u jednom kineskom restoranu izvukla poruku u kojoj je pisalo: „Plemenit čovek je miran i velikodušan. Prostak je uvek uzbuđen.“ Ta poruka me je navela na razmišljanje o tome i da li to uopšte može biti istina? Ako je tako, ja sam prostak! Ne želim u to da poverujem. Suviše generalizuje. Nemoguće je da samo jedan parametar može biti dovoljan da okarakteriše osobu.

    Retki su trenuci u kojima osećam spokoj i živim ne razmišljajući o bivšim ili budućim problemima. Uostalom, znam da je mnogo takvih ljudi. Samo, ni to nije uteha. Ako ne mogu da promenim svet, mogu bar sebe. To je najteži životni zadatak. Možda je jedan od načina da prestanem da očekujem. Postoje razna očekivanja. Očekuješ bolji posao, veću platu, interesantniji film u bioskopu, prave prijatelje, jefninije cipele, manje bora, više ljubavi, topliji dan, interesantniji godišnji odmor, kvalitetnije vino, bolju kritiku, verenički prsten, manje suza, poštovanje, istinu, poziv posle svađe, pomirenje, izvinjenje, promene na bolje, mudrost u određenim godinama...i neopisivo se razočaraš ukoliko se to ne ostvari. Ko je uopšte rekao da se očekivanja moraju ostvariti? Jedno su želje a sasvim nešto drugo ono što će se dogoditi. Uglavnom se želje i mogućnosti ne poklapaju i čovek uvek biva razočaran. Mi, kreatori želja i očekivanja sami sebe bacamo u ambis, sami sebe izneverimo jer smo previše toga želeli.

    I ako postoji čak i najmanja naznaka da se očekivanja ostvare, mi ćemo otići toliko daleko da će veća želja pobediti onu manju i realniju i opet ćemo biti skrhani bolom. Tipičan mazohizam.

Ta težnja ka savršenstvu je urođena mana. Mnogo srećniji bi bili da manje razmišljamo i težimo uvek ka zvezdama. Svo vreme koje nam je podareno da u njemu i događajima koji ga ispunjavaju uživamo, mi, ljudi, pretvaramo u brige i strepnje, sanjarimo o nečem većem, trošimo život ispunjavajući ga tugom.

    To i sada trenutno dok ovo pišem, radim. Pitam se zašto? Svesna sam toga i želim da prestanem. Nekada ni jedno od rešenja nije dobro, ali kako znati koje je manje loše? Isto tako, mnogo puta ne možemo da biramo, drugi odlučuju umesto nas. Olakšavajuća okolnost. Kažeš: „Nije do mene“ i prosto ti lakne. Mnogi ne vole da donose odluke, boje se da ne pogreše. Često mi se dešava. Ipak, više volim da ih donosim, pa čak i pogrešim u proceni, nego da ništa ne zavisi od mene. To je tako bespomoćno. Bebe su bespomoćne. Ali, da li mi odrasli želimo da budemo bebe? Kao da smo pijuni sa kojima svako može kako mu odgovara.

    Primećujem da je sve više utopista koji to više ni ne kriju. 

 

 


Powered by blog.rs