MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

utopisti

Generalna — Autor gordanuska @ 21:33
30.03.2009. Utopija! Da li je to bolest? Kako se leči? Svakoga dana srećem ljude koji su se pomirili sa sudbinom da „TAKO MORA“. Ne mogu da shvatim i razumem zašto su odustali? Pa to je njihov život a oni ga ne žive. Kao da prolazi pored njih u vidu voza za milion vagona. Oni uporno ćute, broje te vagone i čekaju da prođe i poslednji, kako bi mogli da pređu preko pruge. Ali, broj vagona se povećava unedogled. Razmnožavaju se. Vreme utiče na njhovo razmnožavanje, a utopisti im daju vremena.Kako postati utopista? To su godine učenja praćene nemaštinom, krizom, neizvesnošću, ratovima, restrikcijama svega što je vredno. Jednostavno, osetili su se nemoćnima i misle da više ništa ne zavisi od njih. Nisu toliko daleko od istine. Skoro ništa i ne zavisi od nas. Ali, moramo se boriti. To je duševna hrana, daje volju za životom i pokreće na akciju. Niko nije rekao da ćemo uspeti ali niko nije rekao ni da nećemo. Šta imamo da izgubimo? Šta nam još nisu uzeli?Ne želim da postanem kao oni koje svakoga dana viđam smrknutog lica. Poneki su sa čašom najeftninijeg alkoholnog pića u ruci i pričom od pre Franje koju repriziraju već jubilarni milijarditi put.Plaše nas raznim strašnim pričama o siromaštvu, otkazima, bolestima, ubistvima, incestu.... Čitamo novine pune tih odvratnih priča. Prvo nas bombarduju Amerikanci pa onda naši političari svojim razglabanjem i presipanjem iz šupljeg u prazno održavajući svakoga dana svoju cirkusku predstavu na državnoj televiziji. Da bi pobegli od surove stvarnosti mnogi odlaze u drugu krajnost i uz pomoć daljinskog upravljača oboje sivilo u ružičaste tonove drugog najgledanijeg kanala u zemlji Nedođiji. Tamo ih gole, napumpane persone koje bi trebalo da predstavljaju odraz ženske lepote i seksipila (a nemaju ni P od prirodnih osobina – i fizičkih i mentalnih), svojim nepoznavanjem  SOLMIZACIJE, ubeđuju da to liči na pesmu i igru. A reči? Bolje je bez tona. Uz paradu, često prikazuju i emisije voajerskog tipa. Ne mogu da poverujem šta bi sve dali da budu na Televiziji. Neki bi prodali i rođenu braću izbacujući prljav veš pred publiku željnu skandala. Medijski rat opija mozgove verne publike i čitalaca. Uplašeni od svega i svačega, zatvoreni u četiri zida ispred kutije koja izbacuje nešto što bi trebalo da liči na muziku i skandale koji se takmiče za Ginisovu knjigu rekorda, postaju glavna zanimacija. Čini mi se da su sa prvog mesta najgledanijih ispirača mozgova potisnute „Te kjero mućo i porfavor“.

očekivanja

Generalna — Autor gordanuska @ 21:31
27.03.2009. Slušajući muziku, pokušavam da smirim uzavrele strasti. Nemiri su opet prisutni. Nekada pomislim da nikada ni ne prestaju, samo se primire i čekaju najnezgodniji trenutak da se zahuktaju. Kako da ih obuzdam i izborim se sa njima, još uvek nisam naučila. Koliko je još iskustva potrebno da bi ih pobedila? Da li umem da funkcionišem bez njih ili su mi duševna hrana a ujedno me i uništavaju i sprečavaju da ispoljim ono najbolje što se krije u meni? Pobediti sebe je najveći uspeh. Nedavno sam u kolačiću sudbine u jednom kineskom restoranu izvukla poruku u kojoj je pisalo: „Plemenit čovek je miran i velikodušan. Prostak je uvek uzbuđen.“ Ta poruka me je navela na razmišljanje o tome i da li to uopšte može biti istina? Ako je tako, ja sam prostak! Ne želim u to da poverujem. Suviše generalizuje. Nemoguće je da samo jedan parametar može biti dovoljan da okarakteriše osobu. Retki su trenuci u kojima osećam spokoj i živim ne razmišljajući o bivšim ili budućim problemima. Uostalom, znam da je mnogo takvih ljudi. Samo, ni to nije uteha. Ako ne mogu da promenim svet, mogu bar sebe. To je najteži životni zadatak. Možda je jedan od načina da prestanem da očekujem. Postoje razna očekivanja. Očekuješ bolji posao, veću platu, interesantniji film u bioskopu, prave prijatelje, jefninije cipele, manje bora, više ljubavi, topliji dan, interesantniji godišnji odmor, kvalitetnije vino, bolju kritiku, verenički prsten, manje suza, poštovanje, istinu, poziv posle svađe, pomirenje, izvinjenje, promene na bolje, mudrost u određenim godinama...i neopisivo se razočaraš ukoliko se to ne ostvari. Ko je uopšte rekao da se očekivanja moraju ostvariti? Jedno su želje a sasvim nešto drugo ono što će se dogoditi. Uglavnom se želje i mogućnosti ne poklapaju i čovek uvek biva razočaran. Mi, kreatori želja i očekivanja sami sebe bacamo u ambis, sami sebe izneverimo jer smo previše toga želeli. I ako postoji čak i najmanja naznaka da se očekivanja ostvare, mi ćemo otići toliko daleko da će veća želja pobediti onu manju i realniju i opet ćemo biti skrhani bolom. Tipičan mazohizam. Ta težnja ka savršenstvu je urođena mana. Mnogo srećniji bi bili da manje razmišljamo i težimo uvek ka zvezdama. Svo vreme koje nam je podareno da u njemu i događajima koji ga ispunjavaju uživamo, mi, ljudi, pretvaramo u brige i strepnje, sanjarimo o nečem većem, trošimo život ispunjavajući ga tugom. To i sada trenutno dok ovo pišem, radim. Pitam se zašto? Svesna sam toga i želim da prestanem. Nekada ni jedno od rešenja nije dobro, ali kako znati koje je manje loše? Isto tako, mnogo puta ne možemo da biramo, drugi odlučuju umesto nas. Olakšavajuća okolnost. Kažeš: „Nije do mene“ i prosto ti lakne. Mnogi ne vole da donose odluke, boje se da ne pogreše. Često mi se dešava. Ipak, više volim da ih donosim, pa čak i pogrešim u proceni, nego da ništa ne zavisi od mene. To je tako bespomoćno. Bebe su bespomoćne. Ali, da li mi odrasli želimo da budemo bebe? Kao da smo pijuni sa kojima svako može kako mu odgovara. Primećujem da je sve više utopista koji to više ni ne kriju.

Powered by blog.rs