MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

28 Apr, 2009

razmišljanja

Generalna — Autor gordanuska @ 16:23

Postavljam sebi pitanje: „Da li je u ovoj državi sve nenormalno, tako da i mi što mislimo da smo još svi svoji, u stvari imamo tolike poremećaje kojih nema šansi da budemo ikada svesni?“ O tome sam počela da razmišljam posle sinoćneg razgovora sa prijateljicom. Živela je par godina u Grčkoj a vrativši se odande, neprekidno planira da opet ode u inostranstvo. Uz to, obišla je par zemalja, upoznala ljude i pričala mi koliko su oni u stvari opušteniji, prirodniji, i bez skrivenih namera prilaze drugima. Prosto ne mogu da verujem.

U ovoj ludoj državi u kojoj živimo, sve je obrnuto, kao da i zemlja i ljudi stoje ispred velikog ogledala, u kome je naša stvarnost u tom ogledalu a ne izvan njega. Gotovo sam sigurna da ovde nikada neće biti bolje. Ovde je zatrovan i vazduh koji ljudi udišu. Vremenom svi polako padamo u depresiju, svet nam postaje siv, svakodnevica mučna i teška, gubimo snagu i tonemo sve dublje i dublje dok ne dođemo do kraja svog postojanja ne upitavši se: „Da li je moglo biti bolje?“ Vidim to ništavilo, polako umiranje jednog naroda koji je sam sebe odlučio da uništi i ne znam imam li snage da se svega ovoga odreknem. Teška sam na promene. Ovde je tekao moj život, ovde mi je detinjstvo, mladost, roditelji, uspomene, ljubavi i srećne i tužne, najveći uspesi i razočaranja, nade i pogrešni zaključci, prvi poljubac i miris proleća, kafane u koje sam odlazila sa prijateljima igrajući do zore i nikako ne uspevajući da se umorim od plesanja, ali od života ovde polako počinjem.

Povlačim se u sebe, primećujem. Volim društvo, volim nove ljude da upoznajem, ali, svi smo toliko opterećeni svim i svačim da često osećam da nisam dovoljno opuštena ni prema najbližim prijateljima. Ne mogu da kažem šta mislim, koliko imam, šta mogu, da li sam zadovoljna ili ne. Prestali su da slušaju. Svako je krenuo svojim putem i čvrsto se drži toga ne želeći da ga išta prekida, usporava. Postajemo sve više izolovani, otuđujemo se i to nije tako loše. Biti sam sa sobom i ne osećati neprijatnost, usamljenost, nemire je uzvišeno. Sam Dučić je rekao da su ljudi izuzetnih vrlina oni koji ne tragaju za drušvom. Ne volimo samoću, plaši nas. Ali, zar nismo celoga života sami? Kada nam je najgore, sami smo, sami prolazimo kroz to, sami proživljavamo i najlepšte trenutke, ali tada ne osećamo usamljenost, tada smo dovoljni sami sebi. Nekada osećam usamljenost u prostoriji punoj ljudi, u kafiću prepunom, među najbližima i pitam se: „Da li to neko vidi i da li ga je briga?“ Nekada mi je i bolje da ne primete, da uspem da sakrijem i da prođe bez ičijeg saznanja o tome. Ali, često ne mogu da izdržim. Moram da pričam, dugo, puno, sve, da izbacim iz sebe jad i tugu. Mali milion puta su te informacije iskorišćene protiv mene kao prekor i tada bih zažalila zbog svoje slabosti. Učim, ali teško ide. Učim da pričam manje. Bolje je. Znam ja, i to je to.  


Komentari

  1. otudjenost postoji odavno, ali isto tako i ona izreka da je čovek društveno biće. pronaći one koji slično misle, osećaju, govore... nije lako. ali isplati se. prijateljska ruka u pravom trenutku, reč podrške kad smona ivici... nezamenljivi su.
    Prijatno!

    Autor domacica — 28 Apr 2009, 18:02

  2. Slažem se sa tobom, čak se i ja po nekada tako osećam. Ovde stvari jesu dosta mračne i podle, ali pokušaj da nađeš sreću i lepši pogled na ovo okruženje.

    Autor bokela — 28 Apr 2009, 17:21


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs