Normal 0

MAZOHIZAM

 

 

    Čini mi se da je u prirodi čoveka to da mu poznavanje društva teško pada. Neko ima predispozicije da društvo ranije shvati, pre mislim prihvati, a neko se sa činjenicom da je ono mnogo komplikovano i ne baš onako kako izgleda, teško miri. Ja sam u onoj drugoj grupi i jedan od onih Don Kihota koji su više puta jurišali na vetrenjače, a i ponovo bih, samo da me nešto svom silom dirne.

    Provela sam šest godina čeličeći se. Bila sam na brodu koji tone, ali sam na kraju skočila u more i odlučila da plivam, pa gde me život odnese. Možda mi je sada krivo što ranije nisam odlučila da skočim ali nikada nije kasno da ostavimo ono što nije dobro i pokušamo da krenemo u nešto bolje.

    Napušteni brod koji tone već dve decenije, brzinom puža, kao da nas je namerno kažnjavao što smo dozvolili sebi da budemo kukavice i slabići, nojevi koji godinama drže glave u pesku a povremeno kupuju ružičaste naočari, nadajući se da im se život promeniti. Sve te faze, i ja kao bivši putnik sam prošla i obrnula par puta krug, ulazeći u centrifugu.

   Oni što su ostali, nastavili su da gaze jedni preko drugih, nadajući se da će baš oni biti pošteđeni, da će preživeti, jer kada se određeni broj njih udavi, veća je šansa da sami ne budu žrtve. Manje stopala, manje žrtava.

    Baš na tom brodu, počela sam da spoznajem život u njegovom ružnijem svetlu. Uljuljkana u periodu studiranja, kao i svaki drugi tek svršeni intelektualac, poznavanje društva bilo mi je velika nepoznanica. Prosto mi je smešno kada se setim kako sam bila ubeđena da su svi ljudi dobri. Naivnost do bola. Naravno, tada je suočavanje sa istinom počelo sve više da boli. Posle šest godina kaljenja, shvatila sam jednu ne baš lepu stvar, postala sam ogorčena. Morala sam nešto da promenim, bespomoćnost me je uništavala. Odlučila sam da napustim ukleti brod i po cenu toga da možda upadnem u neki vir. Ništa mi više nije bilo bitno, samo taj odlazak.

    Naučeni i svakoga dana još više ubeđivani da treba da trpimo, kao da je u tome poenta življenja, mazohizam smo počeli i da doručujemo i da ručamo i da večeramo. Kao da je svrha života da što pre umremo a do tada da patimo i zahvaljujemo se što nam se za to ukazala prilika. Zar to nije bolesno? A šta ćemo reći kada nam Sveti Nikola otvori vrata u Evropu? Da li je to neka simbolika ili mi kao narod volimo da verujemo da Bog i sveci stvarno postoje? Naravno, najviše religioznih ima u najvećoj bedi i siromaštvu... I tada, kada nam Nikola otvori vidike, kada počnemo da shvatamo kako smo sami sebe unazadili verujući u nepostojeći patriotizam i svoje i ovako kratke živote trošili inateći se sami sebi, da li ćemo ikada iskoreniti taj bolesni mazohizam? Nadam se da naša pokolenja hoće. Nadam se da će naredne generacije više voleti sebe od neke kao bojagi teritorije.

    Plivam. Umorna sam, ali znam da ću se odmoriti plivajući. Što se više umaram fizički znam da će moj um biti slobodniji, biti zdraviji. Oluja je jaka, talasi ogromni, prete da me progutaju, poneka munja sevne mi iznad glave ali ja ne posustajem, ne vraćam se tamo više nikada. Osećam da sam slobodna, osećam da se polako vraćam sebi. Vidim sebe u magli i znam da je prošlo mnogo vremena od kada se nisam srela. Ipak, srećna sam jer sam uspela da se setim kakva sam nekada bila.

 

 

Normal 0

 

 

    Da li je podela na Istok i Zapad čisto geografska, ili od kada je sveta i veka, ljudi večito imaju potrebu da nešto dele, rasparčavaju, usitnjuju pa posle opet ujedinjuju, ukrupnjavaju, da bi taj postupak iznova i iznova bio primenjivan? U Evropi je oduvek bilo podele na istok i zapad, u Americi je geografski položaj uticao na podelu na sever i jug. Sva sreća što ne postoji još koja strana sveta. Afrika je toliko nerazvijena i večito kolonizovana da nije imala kada da se deli. U Aziji se oduvek nalazila po jedna svetska sila, a  trenutno postoje čak dve, koje muku muče kako Amerima da podmetnu nogu. Da li će komunizam ponovo zavladati svetom, kapitalizam biti penzionisan, a kontinent koji je dugo smatran Indijom izgubiti primat u svetu? Naravno, svako carstvo je imalo svoj početak i kraj.

    Daleka Australija, koja kao da nije kontinent sa ove planete, mirno ćuti, sem što se ponekad pomene u akcijama oko gašenja požara, najezde zečeva  koji proždiru useve i usplahirenih kengura koji će još malo imati status kao i krave u Indiji. Pitam se, kako to da Australijanci koji su kao i Ameri nastali ukrštanjem prostitutki, robijaša i onih koji su predstavljali sramotu za uvek na posebnom nivou Veliku Britaniju, nisu još uvek ispoljili svoju ograničenost? Ipak, nije do ljudi, sve je to do sistema koji vlada u državi. Zašto bi neka prostitutka bila lošiji čovek od nekog tzv. političara? Ali, koga je u ovom svetu briga za ljudskost, vrlinu koja polako izumire?

    Podele. Ima ih previše, granaju se unedogled. Samo jedna od tih podela je podela Evrope, kontinenta civilizacije i kulture. Pitam se da li je to baš tako? Šta je civilizovano i kulturno u današnje vreme? Da li pomenuti termini uopšte imaju značenje koje im je pripisano? Ovo povlači za sobom i lažni moral koji je sve prisutniji.

    Ne primećujem da postoje sve manje razlike između istoka i zapada. Opet onaj jači, a na starom kontinentu je to bilo oduvek, ZAPAD, ugnjetava, uslovljava i prisiljava uvek buntovni ISTOK na saradnju u cilju ostvarenja „zajedničkih“ ciljeva. Još pre dvadesetak godina je poznati Italijan Toto Kotunjo pevao o tom carstvu. Ali, jedno je pesma, stvarnost je mnogo surovija. Ko još želi da bude deo gomile? Svako ko ima imalo pameti želi da bude slobodan, nezavisan. Sloboda je ono što žele ljudi koji razmišljaju, a nema ih baš puno koliko ja vidim. Ostali, misle da je sloboda ono čime nas bombarduju na Televiziji i u novinama. Još samo malo i postaćete deo Veeelike Evrope. I šta onda, ucenite nas kako bi smo pristupili, a posle ćete nas ucenjivati kako bi smo zadržali to mesto u „divnoj“ uniji? U suprotnom, ovu šaku jada ćete za sekundicu prekriti bombicama i prisiliti je na kapitulaciju.

    Daleko od toga da smo mi savršena zemlja i narod. Mi smo najtvrdoglavija nacija na svetu, čini mi se. Nećemo ni kako mi hoćemo. Inatom protiv nas samih idemo i uvek gubimo bitke. Volimo podele. I komšija je neprijatelj. Ako je njemu loše, mi ćemo likovati. Nas je veoma lako zavaditi i iskoristiti priliku. Tipično, dok se dvoje svađaju, treći dobija ono što želi. Gumicom polako brišu granice naše kvazi države i skidaju nas sa karte novog kontinenta. Ostaće samo uspomena da jednu prelepu zemlju u kojoj je nakada davno u miru i blagostanju živelo više nacija, kultura i religija. I to blagostanje je diskutabilno.

    Kao što i vreme teče, ono nas nagoni na promene ali nešto se nikada neće promeniti. Uvek će veliki vladati malima, uvek će jači smožditi slabije, uvek će biti nepravde.

    Ne postoji sve veća sličnost između Istoka i Zapada. Sam položaj, narod, mentalitet, vazduh, kamen, zemlja, more, planina, sistem koji je vladao u pojedinim zemljama, običaji, tradicija, navike, temperament, klima, stvarali su i uvek će stvarati razliku među nama. I ako zatvorimo oči i zamislimo ujedinjenu Evropu u budućnosti, ona će biti (kao što i jeste već) veštačka tvorevina, iznutra puna truleži i nezadovoljstva, nasilja, mentalnih bolesti, povremenih ratova... Kada će čovečanstvo da shvati da nije poenta u veličini?

    Moj pogled na svet, a ovom konkretnom slučaju na Evropu, nije političke prirode. Politika je samo oruđe kojima mali i sve više ograničen narod, veliki usmeravaju u pravcu koji njima odgovara. Poslednjih godina je Srbiji, državi koja već dvadeset godina živi pod sankcijama, obaćavan „ulazak u Evropu“, ali uvek je nedostajalo još nešto što nas je sprečavalo da toj uniji pristupimo. Sigurno nisu želeli da nas mučenjem navedu na to da shvatimo kako su razlike između njih i nas sve manje? Kako da budu manje, kada je ovaj narod godinama sve više nazadovao?  Ljudi su umorni od čekanja. I sada, dok željno očekujemo da nam udele Šengen, ne smemo ni da pomislimo kakvo će razočaranje za nas biti ako prvog januara naredne godine uz novogodišnju čestitku dobijemo još jedan šamar od našeg kontinenta, koji bi mogao da nam zbog nekog Mladića (najčešće se on koristi kao izgovor) ukine pravo za „boljim sutra“. Kada kažem boljim, mislim samo na mogućnost ovog našeg jadnog naroda koji dve decenije nije video sveta, da izađe van granica učaurenosti i ode bar do Segedina na kafu. Studirala sam geografiju putujući po atlasu. Neki su završili taj fakultet i ne upisujući ga.

    Predugo živimo u izolaciji. Naši vidici su sve uži. To se vidi na globalnom nivou i strašno mi smeta. Smeta mi što narod dobrovoljno bira da bude ograničen, što veruje svemu što piše u novinama i što pogleda na Televiziji. Da li je neko pomislio da će razlika između istoka i zapada Evrope biti neprimetna, tako što će medijima opijati mozgove i onih Slovenskih i onih Romanskih naroda, pomešati Germane sa Turcima, izbrisati istoriju i smatrati je veštačkom tvorevinom a naučnu fantastiku zajedno sa zakonima fizike smatrati jedinim, istinskim, primenjivim? Zašto stanovnici Ostrva ne žele da pristupe ovoj sili? Možda zato što su oni oduvek smatrali da nemaju pravu konkurenciju? Možda vide nešto drugo?

    Hiljadu možda uvek može da postoji. Stvaramo ogromno carstvo po ugledu na Ameriku, nekadašnji Sovjetski Savez, Rimsku imperiju..... Opet se pitam, da li moramo da budemo ogromni, gomila, da bi smo bili zadovoljni, jaki, da bi smo opstali? Da li postoji alternativa? Naravno da ne postoji.

    Milom ili silom, bićemo usisani u utrobu najstarije dame na planeti Zemlji. Reći će nam šta smemo a šta ne smemo da radimo, a zauzvrat ćemo moći da promolimo nosiće preko granice naše lepe otadžbine, naravno, ako nam finansijska situacija bude iole bolja.

    Da li naša, zapadu najbliža bivša republika, sa kojom smo nekada bili u socijalističkom režimu, boraveći već par godina u veeelikoj Evropi doživljava preporod? Mi se još uvek opiremo, ali znamo da još dugo nećemo moći. Geografija nam je odredila sudbinu.

    Amerika je carstvo utemeljila na ispiranju mozgova svojih stanovnika. Ograničila ih je, zaglupavila, proizvela im instant hranu čineći od njih sve manje pokretljive debele spodobe kojima se toliko toga nalazi na dohvat ruke, a pritiskom na dugme mogu da naruče i svoje unuče. Pioni, jadni i sve više maloumni, nisu svesni svoje nesvesti, smatraju napredak nauke i tehnike božanskim, osećaju se počastvovanima što su zaslužili da budu prva civilizacija kojoj je tako naočigled moć razmišljanja isparila, a sve zahvaljujući tome što su je se dobrovoljno odrekli.

    Ujedinjena Evropa podseća na bračnu zajednicu u kojoj ima više članica. Ukoliko si u zajednici imaš prava, ali pre svega moraš da zadovoljiš određene kriterijume, narodski rečeno potrebe. Nekada velika, lepa, jaka Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, prepuna raznih naroda, narodnosti i religija, morala je da doživi slom i rasparča se i još uvek rasparčava, da bi jednoga dana svi njeni delovi (ali odvojeni) pripali Velikoj Evropi. Tako velika i jaka, mogla je da se odbrani od uticaja zapada i istoka, ali morala je biti usitnjena da više ne bude u mogućnosti da razmišlja i pametuje, jer nekom to nije u interesu. Kako neko može da poveruje da će jedna veštačka tvorevina u kojoj postoje tri religije da postane toliko tolerantna, zatvori oči i odjednom proguta sve ono zbog čega su se od kada je sveta i veka rušila carstva, izazivali ratovi, uništavale čitave generacije nevinih ljudi?

         Kako ujediniti Evropu? Evropljani ipak nisu tako homogeni. Naša istorija je jača od politike. Za Ameriku je poznato da nema istoriju, ili barem da se njena istorija ne može nazvati tim pojmom. Članice Evropske unije marljivo rade na ujedinjenju, strpljivo čekajući da taj zadatak jednoga dana bude završen. Ali, šta onda? Koji je sledeći korak? Kako održati tu veštački nastalu tvorevinu? Američki recept neće biti delotvoran na ovom kontinentu. Balkan neće razmišljati isto kao Skandinavija, naši praznici se neće poklapati sa praznicima u Nemačkoj, religija koja je još uvek prisutna u siromašnim zemljama kao što je Srbija, kočiće razvoj nauke i šireg pogleda na svet, samim tim i mentalitet ljudi na Balkanu, koji je vođen religijskim shvatanjima i pun predrastuda neće odjednom, kao dodirnut čarobnim štapićem prihvatati šire vidike nekih Norvežana ili Francuza. Istina je da bi jedni od drugih mogli da naučimo mnogo toga. Svaki narod ima nešto po čemu se izdvaja od drugih, nešto unikatno, vredno poštovanja. Ali, nama u ovoj budućoj tvorevini koja se skoro oformila, nije dozvoljeno da odlučujemo da li jesmo ili nismo za takve uslove, takav način života, to radno vreme....svima nam je to nametnuto u cilju stvaranja velike vojne sile, giganta koji bi možda uskoro bio jedna od najvećih svetski sila i samim tim imala primat na ovoj planeti, čija reč bi bila poslednja, koja bi kontrolisala ratove u svetu i odlučivala gde bi sledeći rat mogla isprovocirati i ugušiti kada joj bude dosadilo da igra Riziko.

    Pitam se, kome je palo na pamet to da postoje sve veće sličnosti između Istoka i Zapada? Gde je tu dijalog? Svima je jasno da postoji samo monolog.