MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

18 Dec, 2009

MAZOHIZAM

Generalna — Autor gordanuska @ 14:38
Normal 0

MAZOHIZAM


 

 

    Čini mi se da je u prirodi čoveka to da mu poznavanje društva teško pada. Neko ima predispozicije da društvo ranije shvati, pre mislim prihvati, a neko se sa činjenicom da je ono mnogo komplikovano i ne baš onako kako izgleda, teško miri. Ja sam u onoj drugoj grupi i jedan od onih Don Kihota koji su više puta jurišali na vetrenjače, a i ponovo bih, samo da me nešto svom silom dirne.

    Provela sam šest godina čeličeći se. Bila sam na brodu koji tone, ali sam na kraju skočila u more i odlučila da plivam, pa gde me život odnese. Možda mi je sada krivo što ranije nisam odlučila da skočim ali nikada nije kasno da ostavimo ono što nije dobro i pokušamo da krenemo u nešto bolje.

    Napušteni brod koji tone već dve decenije, brzinom puža, kao da nas je namerno kažnjavao što smo dozvolili sebi da budemo kukavice i slabići, nojevi koji godinama drže glave u pesku a povremeno kupuju ružičaste naočari, nadajući se da im se život promeniti. Sve te faze, i ja kao bivši putnik sam prošla i obrnula par puta krug, ulazeći u centrifugu.

   Oni što su ostali, nastavili su da gaze jedni preko drugih, nadajući se da će baš oni biti pošteđeni, da će preživeti, jer kada se određeni broj njih udavi, veća je šansa da sami ne budu žrtve. Manje stopala, manje žrtava.

    Baš na tom brodu, počela sam da spoznajem život u njegovom ružnijem svetlu. Uljuljkana u periodu studiranja, kao i svaki drugi tek svršeni intelektualac, poznavanje društva bilo mi je velika nepoznanica. Prosto mi je smešno kada se setim kako sam bila ubeđena da su svi ljudi dobri. Naivnost do bola. Naravno, tada je suočavanje sa istinom počelo sve više da boli. Posle šest godina kaljenja, shvatila sam jednu ne baš lepu stvar, postala sam ogorčena. Morala sam nešto da promenim, bespomoćnost me je uništavala. Odlučila sam da napustim ukleti brod i po cenu toga da možda upadnem u neki vir. Ništa mi više nije bilo bitno, samo taj odlazak.

    Naučeni i svakoga dana još više ubeđivani da treba da trpimo, kao da je u tome poenta življenja, mazohizam smo počeli i da doručujemo i da ručamo i da večeramo. Kao da je svrha života da što pre umremo a do tada da patimo i zahvaljujemo se što nam se za to ukazala prilika. Zar to nije bolesno? A šta ćemo reći kada nam Sveti Nikola otvori vrata u Evropu? Da li je to neka simbolika ili mi kao narod volimo da verujemo da Bog i sveci stvarno postoje? Naravno, najviše religioznih ima u najvećoj bedi i siromaštvu... I tada, kada nam Nikola otvori vidike, kada počnemo da shvatamo kako smo sami sebe unazadili verujući u nepostojeći patriotizam i svoje i ovako kratke živote trošili inateći se sami sebi, da li ćemo ikada iskoreniti taj bolesni mazohizam? Nadam se da naša pokolenja hoće. Nadam se da će naredne generacije više voleti sebe od neke kao bojagi teritorije.

    Plivam. Umorna sam, ali znam da ću se odmoriti plivajući. Što se više umaram fizički znam da će moj um biti slobodniji, biti zdraviji. Oluja je jaka, talasi ogromni, prete da me progutaju, poneka munja sevne mi iznad glave ali ja ne posustajem, ne vraćam se tamo više nikada. Osećam da sam slobodna, osećam da se polako vraćam sebi. Vidim sebe u magli i znam da je prošlo mnogo vremena od kada se nisam srela. Ipak, srećna sam jer sam uspela da se setim kakva sam nekada bila.

 

 


Komentari

  1. otkuda toliko mudrosti u kombinaciji sa šarmom?

    Autor lztiv — 18 Jan 2010, 10:52


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs