Nema ulaska u EU (nedostaje još samo ovo i ono), cena suncokreta u padu, gorivo ove godine poskupljuje po hiljaditi put, Srbi umesto piva konzumiraju vodu (sede u kafićima po tri sata "razvlačeći" piće koje je uglavnom kafa sa čašom vode), nekoliko poginulih u saobraćajnoj nesreći u zemlji, malo više njih u inostranstvu a poslednji udar tajfuna sravnio je sa zemljom čitav jedan grad. Pravo na prve strane u štampi ima politika, koja toliko smrdi na trulež, da mi nije jasno kako je neko u stanju da proguta sve te tekstove i još na kraju poveruje u njihovu istinitost? Usput, dok prelistavam stranice obojene crnohroničnim notama, nailazim na naslove u kojima nam preti i ekološka katastrofa, da bi na sledećoj strani pročitala članak o incestu, samoubistvu i pokolju koji moram priznati prednjače u crnohroničnosti. Već dovoljno izmrcvarena i isprepadana svim i svačim u ovom nemilom svetu i društvu, dolazim do stranice na kojoj govore o nekoj kulturi, koja mi deluje toliko smešno posle preživljenih trauma prilikom čitanja prethodnih vesti iz nesvesti. Posle malog predaha na pomenutoj strani, ulazim u svet sporta, koji doduše ne pratim ali se uvek prijatno iznenadim kada ugledam naše tenisere i ostale sportiste bilo da su izgubili ili osvojili utakmicu ili meč.

    Sada već bolje volje prelazim na oglase posle kojih nailazim na "maturante" – popularno zvane stranice na kojima se nalaze umrlice. "Preskočim" ih brzinom svetlosti, uverena da među njima nema onih koje poznajem. I konačno nastupa kraj mučenju, dolazim do poslednje stranice dnevnog lista gde me mami horoskop, koji na brzinu pročitam i još brže zaboravim, ponekad popunim «skandinavku» i naravno, posebnu pažnju posvetim čitanju vremenske prognoze, koja je jedini izvestan događaj u ovim pomijama od vesti obojenim svim nijansama sive boje.

    Na svu sreću, statistika kaže da samo 15%  srpske pupulacije čita štampu. Ali, pretpostavljam da velika većina prati televizijski program koji nije ništa bolji ni manje potresan od novina, a u isto vreme i žestoko zaglupljuje. Nažalost, postoji podatak da samo pet procenata naše jadne, male, bedne populacije čita knjige.

    Kako da dobijemo podatak o procentu onih koji razmišljaju svojom glavnom, koje nisu nadrogirali morbidnim naslovima, emisijama, onih koji uspevaju u ovim teškim decenijama da očuvaju zdrav razum i izdignu se iznad situacije?

    Tražim posao!!!! Ne čujem se od gomile koja te iste reči urla iz dana u dan sve glasnije i glasnije. „Hoće li me neko čuti? Tražim posao“ – ponavljam unedogled. Napisala sam knjigu o tome. Ništa. Moja bujna mašta se nadala da će neko obratiti pažnju na to štivo, možda poželeti da mi pomogne, naravno, ukoliko oceni da postoji smisao u mom razmišljaju, konstruisanju rečenica i možda talentu...

    Euforija oko objavljivanja knjige, njene prezentacije i kasnije života od „slave“ je prošla a ja i dalje imam neopisivu potrebu da nešto stvaram. Ali kako? Kuda da krenem? Od čega da živim da bih stvarala?! Milion zidova me okružuje. Svake godine su sve viši i viši, a meni se pridružuje još „drugara po potrazi za poslom“, koji su sve nestrpljiviji, nervozniji, razočaraniji u državu, sistem i u stalnom strahu šta će biti sutra. Uz to, godine prolaze, a danas na tržištu vrede samo oni koji će večito imati 25 godina, koji pričaju bar dva strana jezika i po par jezika nacionalnih manjina (namerno ih nisam uračunala u strane jezike jer se više i ne nazivaju stranim, već domaćim). A šta je sa srpskim jezikom u Srbiji? Da li se igde pominje da je potrebno znati taj jezik?

    Nekadašnja druženja radi „odmaranja mozga“, odlazak u kafanu na pivo i bezbrižni razgovori, sada su prebukirani pričom o poslu. Ljudi i dalje ne odustaju od navike da sede po kafićima, istina srčući jednu kafu dva sata, umesto tri pića u istom vremenskom intervalu – jer kriza je, ali je glavna tema gubitak i pronalaženje novog radnog mesta. Kakvo radno mesto? Potražnja za prodavcima magle, koji se stručno nazivaju komercijalistima popunjava više od polovine oglasa za posao. Ko će da ubedi ovaj siroti narod da kupi neki proizvod, tako što će da mu dolaskom na kućnu adresu i navalentnim nastupom, ubeđivati kako je dati produkt baš ono o čemu je jadnik oduvek maštao, samo nikada nije (a izgleda i neće) imati novca za isto. Kada vam još kažu da možete na milion rata da otplaćujete ono za šta ćete dati čitavo bogatstvo, treba da se zapitate da li vam vrede rate, kada ćete već sutra možda ostati bez posla. Najbolji su oni koji jedva da imaju usisivač, ali se polakome pa odjednom kupe onaj koji sem što usisava, ume čak i da masira, pere tepihe, skida zavese, proždire grinje a košta kao jedan prosečan automobil. Dok je takvih, komercijalisti će uvek imati posla. Ovom profilu se pridružuju i menadžeri. Oh, što me nervira to zanimanje... Šta su oni u stvari? Zašto svakoj nazovi to firmi treba po jedan menadžer? Kako su ranije funkcionisali bez njih? A marketing? Ništa nije vredno kao dobra reklama. Proizvod je često upola lošiji od onoga što nam plasiraju, ali psihologija marketinga čini čuda. Pogotovo kada je ime proizvoda toliko debilno da ga neke senilne babe i bebe u reklami ponavljaju bez greške. To su uglavnom tražena zanimanja u zemlji koja je zalutala na evropski kontinent.

    Šta da radimo mi ostali koji smo „promašili“ školu? A bilo je teško promašiti...Čak i da smo svi menadžeri, isto bi bili nezaposleni. Pitam se, dokle ovako bez mira i spokoja? Toliko je ludila, da se ono ne može ni klasifikovati po kategorijama a ne izanalizirati na razumljiv način. Ne mogu više ni sebe da slušam, ne mogu ni da se družim jer se samo o tome i priča. Kada će doćo dan kada ću o tome prestati da razmišljam, kada će posao biti nešto što se podrazumeva, kada ću živeti život posvećujući se i drugim stvarima? Bojim se da i pored svog optimizma, mislim da su ti dani prošli.

NAMĆORISANJE U PRAZNOVANJU

    Da li mi se samo čini, ili sam ja najveći namćor kada su praznici u pitanju? U mojoj okolini deluju zaista zadovoljno i ushićeno zbog nečega što nam sledi svake godine a ponašamo se kao da smo prvi put u tome. Krda ljudi tumara gradom, preplaviše prodavnice, na kao bojagi sniženja reaguju kao da je roba za džabe, i ponašaju se kao da veruju u to da će posle ponoći doživeti nešto neverovatno što će im učiniti život mnogo boljim.

    Možda i ja jesam verovala u sve te bajke o Novoj godini i pratećim praznicima, pa sam vremenom shvatila da je to veštački izazvano raspoloženje koje kod nekih proizvodi čak suprotan efekat i vodi u suicid. Nažalost, ta živa istina malo koga interesuje i pitaju se zbog čega neki ljudi ne umeju da se vesele. Sada se postavlja pitanje čemu da se vesele? Ukoliko oni koji se vesele imaju pametan odgovor na to pitanje, skinuću im kapu (tako se to kaže). Najčećše se malo pita, i u većini slučajeva radimo onako kako se od nas očekuje. Kada ja, redovno, po ko zna koji put, dobijem prednovogodišnju nervozu i uhvati me ludilo, naravno, samo pojedinci koji me dobro poznaju, znaju da je to prolazno i za mene opšte poznato respoloženje.

    Tih dana počnem da filozofiram o tome zašto je sada narod na ulici sa osmehom na licu a prethodnih dana smo bukvalno gazili jedni preko drugih? Otkud sada ljudima novac za silne šopinge i krkanluke? Zašto jedu u neograničenim količinama a ostatak meseca će skoro gladovati? Zašto smo dozvolili da nam običaji kroje to kako ćemo se ponašati?

    I kada to nekom i saopštim, uglavnom me mrko pogledaju i smatraju me čudakom što i razmišljam o tome. A nije da nisam, pokušavala sam sto puta da i ja budem deo gomile. Nisam uspela, nekako mi ne ide.