MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

DAJE SEBI ŠANSU

Generalna — Autor gordanuska @ 10:29

 

 

Svaki put kada poletim, pitam se: „Kako ću sleteti?“ Obično to biva na glavu, nikada na moj najtapaciraniji deo. Uvek mora da boli: „a kada boli, baš boli (kao što reče majka Rabija svom sinu Iliji u filmu „NOŽ“ – mom omiljenom).

Bez obzira što jedan deo mene pita i odmah odgovara da ovog puta neću dozvoliti da me visine omame, nadjačaju, opiju me potpuno i da ću ostati realna i svesna da u trenutku može da me pogodi suprotan kraj te strele sreće, nekako pobegnem sama od svoje strogoće i odluke i vinem se visoko, visoko.... Nesvesna da sam ponovo u svom ružičastom, nežnom, mekom, plišanom svetu i potpuno otkrivenih bezazlenih osećanja sreće i naivnosti, postajem sve veća meta otrovu. Kao gromovi, grube reči, te tako snažne, ušima dostupne vibracije, razdiru i kidaju u deliće otvoreno srce i dečiji osmeh, sjaj u oku i srce na dlanu. Gledam kako ga gaze, brišu prljave cipele od blata, podsmevaju njegovoj naivnoj prirodi da čak i najveću žrtvu pretvara u čin ljubavi, uzvišenosti.... prirodi da oprašta.

Poletim, verujem.... „Opusti se“, čujem. I želim, kako silno želim. Trebalo mi je mnogo da oklop počnem da skidam i pokažem to u ranama snažno srce, da prestanem da budem sama da ne bih bila povređena, da počnem da mislim na MI, da dozvolim to sebi.... Kao da sam zaboravila da ću tada biti najranjivija, da ću u tišini svoje duše jecati, jer nisam naučila glasno da plačem. Sramota je, tako su me učili. Raspadam se u sebi. Lomljava ne može biti tiša i bolnija. Ne znam kako druge, ali mene kada plačem to toliko boli.

Količina suza, boli, srazmerna je količini sreće zbog jedne te iste stvari gledane sa lica i naličja. Postignuta je ravnoteža. Smisao. Vraćam se na početak. Oprala sam i dobro i loše, istisnula postojanje nečega što me je tako radovalo a u isto vreme i toliko bolelo. Sada sam više svoja. Možda jača, a možda samo iskusnija. Možda još emotivnija ali sa saznanjem da ću uvek pronaći put da se vratim sebi.

Suze su olizale rane, za ožiljke na postoji lek. Nova pukotina se trajno nastanila. Posle svake pukotine, pomislim da na mom srcu više neće biti mesta za još jednu gravuru kao posledicu slepog verovanja. Ali, prostora još uvek ima, on se proširuje i čeka, daje sebi šansu da doživi ono čega se nikada nisam odrekla i u šta nikada nisam prestala slepo da verujem.

 

 


Powered by blog.rs