MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

25 Jul, 2017

VOLIM SEBE, PA ŠTA!

Generalna — Autor gordanuska @ 13:08

Razvedena sam. Samohrana majka. Žena koja je pre mesec dana napunila četrdeset. Povremeno sam zaposlena. Rodila biće koje volim isto kao sebe, najviše na svetu.

Čekajte! Neko bi rekao da nešto nije u redu u poslednjoj rečenici. Voli sebe isto kao svoje dete? Zar se dete ne voli najviše?

Ne.

Da bi ste voleli nekoga, bilo to dete, partner, roditelj, prijatelj, morate prvo jako i iskreno voleti sebe. Ukoliko ne znate da volite sebe, nećete umeti ni druge da volite.

Nas su učili da je ljubav žrtva, a kada smo odrasli i nismo ispunili očekivanja, govorili su nam kako su se mnogo čega odricali ne bi li nam obezbedili štošta materijalno. Generacije su dresirane po istom šablonu. Iskrivljeno pravilo bivalo je prenošeno sa kolena na koleno, unesrećujući i roditelje i decu, jer jer smo svi bili u jednom periodu života deca a većina nas postali smo i roditelji.  Parola koju nismo napisali ali smo je ipak ispoštovali je da je ne voleti sebe vrhunac ljubavi prema drugima.

Mazohistički sam se ponašala mnogo puta, sve dok nisam konačno počela da mislim svojom glavom i u tom pogledu i prestala da osećam krivicu zbog toga što nisam nešto što ne mogu biti, jer sam upravo ono što jesam. Počela sam polako da uživam u „svojoj koži“ i osećala se sjajno. S vremena na vreme bi me napadali osećaji griže savesti koji su se ukorenili duboko u mom biću jer su negovani par decenija, zalivani, da slučajno ne manjkaju. Međutim, sve brže i lakše ih demantujem i bivam sve ushićenija postignutim mirom.

Moja majka zna da kaže da sam oduvek živela onako kao sam htela. Ja bih rekla da je delimično u pravu. Kada god sam mogla, živela sam onako kako sam želela. To je sa njene tačke gledišta pogrešno a sa moje strane smisao života. Da sam živela po tuđim pravilima i jednog dana bila na kraju života shvativši da svoj život nisam imala, mislim da bi mi to bila najveća greška, da bi bilo protraćeno vreme.

Elem, da bi živeli onako kako želimo, ili većinu tog vremena živeli, potrebna je hrabrost. Da bi bio svoj neophodno je sukobljavati se sa najbližom a često i širom okolinom. Prvo nastupa osuđivanje, pokušaj da te vrate na pogrešne staze. Ako to ne uspe, primenjuju se intenzivnije mere. Uterivanje straha! Prosto rečeno ali je doslovce tačno. Strah je najveći neprijatelj slobode da budeš ono što jesi. Ako uspeju da te uplaše, možeš se pozdraviti sa samim sobom. Živećeš tuđi život a osećati da to ipak nije to. Lagaćeš i obmanjivati sebe sve dok budeš uplašen. To nekada potraje i ceo život.

Moja JA ima buntovnički duh još od detinjstva. Često sam se zbog nje pitala da li je samnom sve u redu i zašto nisam kao većina. Osećala sam se odbačenom jer a bila sam samo drugačija. Toj mojoj MENI sam beskajno zahvalna jer NIKADA nije odustajala. Ni sada. Kada sam je spoznala i postala joj zahvalna što postoji i bori se za svoje mesto pod suncem, počela sam da je negujem i da je uključujem u sve svere života, pažljivo osluškujući šta ima da mi kaže u raznim situacijama. Nikada nisam pogrešila kada sam je poslušala.

Da se vratim na početak.

Sva ta ljubav prema sebi koju treba da negujemo svakodnevno može samo da nas čini zadovoljnim i srećnim bićima, koja će tu svoju sreću prenositi i na druge, širiti optimizam i prenositi pozitivnu energiju. Onaj ko to  prepozna može isto da učini i sa svojim životom i sa životima ljudi koje  susreće.

I još nešto da razjasnim. Neko će možda pomisliti da je ovo čemu pišem sebičnost, ali svako ko to tako bude protumačio, nije ništa od gore navedenog razumeo.

 

 


Komentari

  1. Najteže je biti svoj. A treba shvatiti na vreme da samo treba biti svoj na svome i dobro se osećati u svojoj koži. Sanjarenja.

    Autor lastavica — 26 Jul 2017, 06:41


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs