MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

18 Jul, 2009

SKINIMO POVEZ PREKO OČIJU

Generalna — Autor gordanuska @ 21:34
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

PUT KOJIM SE SVE ČEŠĆE IDE

 

    Oduvek sam se pitala kako to izgleda kada nokte lakiraš čekićem. Juče mi se ukazala posebna prilika da to i otkrijem. Umesto čekića, moja sudbina je upotrebila vrata od lifta. Mogu da zamislim kako sam izgledala milijarditi deo sekunde nakon dobrog priklještavanja svog srednjeg prsta desne ruke. U crtanom filmu tu bol dobro ilustruju, tako što povređenom nacrtaju velike oči koje se čas smanjuju čas povećavaju. U narodu, poznat izraz za manju nezgodu praćenu iskakanjem očiju je:„Videla sam sve zvezde“. Možda je to zbog očiju koje postaju veće, a vid nam se samim tim tako izoštri da nam i najdalje zvezde postaju lako vidljive.

    Sada mi prst vredi duplo, postao je hibrid. Nekada ne treba da budemo toliko radoznali.

    Bili radoznali ili ne, čekić u glavu umesto u nokat, dobijamo svakoga dana u određenoj dozi. Na kraju, oni koji se ne bune i ne izranjaju napolje podižući glave visoko i razmišljajući njima, završe kao klinovi ukucani u podlogu i nema im spasa. Preko njih tada tabanaju oni koji su ih i ukucali u to tle.

    Izubijanih glava, tumaramo kao pijani kroz svakodnevicu, koja od naših  lobanja stvara metalofon i svira neku čudnu ariju, hipnotišući melodijom i one glave koje toga dana nisu bile u notnom sistemu. Ali, glave uporno žele da svoj život stave u ruke drugih čekićara i svoje pravo na odabir koriste tako što podležu marketingu onih koji imaju najljigaviju reklamu, koji skidaju zvezde sa neba, deluju kao reklama za idealnu američku porodicu koja živi u predgrađu, gaji cveće, ima travnjak ošišan „pod konac“, par automobila u garažama... Broj članova u porodici iz snova nije manji od pet. Majka je domaćica, savršeno vaspitava decu, svakoga jutra ih kljuka tostom i sokom od narandže, sa njima otvoreno razgovara o svemu pa i o seksu; deca od deset godina su napredna i zrela, kao da im je trideset i pet; otac je veoma uspešan, zarađuje mnogo ali nikada nije pod stresom, ima vremena za sport i igranje košarke u dvorištu sa svojim sinovima, u ponoć šeta svog psa zlatnog retrivera po kvartu, a pred spavanje „pljušte“ poljupci za laku noć po dečjim sobama, dok još uvek zaljubljeni savršeni roditelji iz savršene porodice tepaju jedno drugome gaseći svetla i „vole“ se sa tolikom strašću kao da im je prvi i poslednji put. Zavesa se tada spušta i iskaču oni koji su ispričali tu bajku, petsto hiljada puta ponavljajući redni broj bajke koji treba da zaokružite na svom tiketu, na čije pravo imate čim proslavite punoletstvo a samim tim osvajate i bonus pravo - udarce čekićem.

    Manje više, sve bajke su slične, a naratore najviše interesuje da na što uverljiviji način prikažu najbajkovitiju bajku međ' bajkama i tako možda uvere modre glave, da je njeno ostvarenje više nego realno moguće. Bez obzira na to što su naše izrasline u kojima se nalazi organ namenjen razmišljanju, mnogo puta poverovale pa se razočarale, naša zvezda vodilja popularno nazvana NADA poslednja umire. Ironija je to što prvo umremo mi pa tek onda ona. Deluje i kao iluzija ili naš odbrambeni mehanizam, ali je veoma važna, održava nas u životu i obećava bolje sutra, čak i kada nam je potpuno jasno da to nije moguće. Lepa je ta naša NADA.

    Ponovo je puno moje sanduče za poštu. Ono je izgubilo svrhu. Umesto pisama i eventualno računa, zbog kojih je i nastalo, sada ga do guše zatrpavaju letkama različitih firmi, od megagigatera marketa, preko raznih uslužnih radnji koji dolaze na adresu da vas ispeglaju, ofarbaju, nahrane, napoje, isturpijaju vam pete, proreknu sudbinu a možda i nešto više... Sada sve možemo da naručimo. Samo pozovemo određen broj telefona i naše želje se ostvaruju. Naravno, pod uslovom da imamo novac, tu papirnu stvar koju su mnogi pre nas imali, dodirivali, savijali po džepovima, lepili na oznojana čela muzičara, krvavo radili da bi do njega došli, dobili u kladionici, ukrali...postao je neizostavna reč u svakodnevnom govoru.

    Elem, stadoh kod poštanskog sandučeta i letaka koje neko vreme nisam viđala u njemu, još od trke pacova januara prošle godine, kada smo misili da su nam se otvorila vrata raja. Posle skoro dve decenije ugnjetavanja i životarenja, iza blindiranih vrata za čije otvaranje nikako nismo uspevali da pronađemo lozinku, a  Sezame, otvori se, nije palilo u 21. veku, čekale su nas žute zvezdice na plavoj podlozi. To je kao ono, na početku pomenuto lakiranje noktiju uz pomoć čekića. Čekali smo, i videli sve zvezde, samim tim što smo za njih glasali.

    Postojala je jedna žuta zvezda, moja zvezda. Zamislila sam želju i ona je rekla da će mi je ispuniti. Ta žuta zvezda je mnogima želela da pomogne. Žuta zvezda je živela u jednom gradu u kome je su je svi poštovali. Mnogo toga je uradila za svoje sugrađane. Ali, druge žute zvezde koje su živele u drugim gradovima čule su za popularnost moje. Ljubomorne što i one nisu tako uspešne, odlučiše da je ugase.

    Zajedno sa nestankom žute zvezde, ostao je samo mrak nad mojim gradom. Nema ko da sija iznad njega. Više ne gledam u nebo, sada gledam pravo ispred sebe. Ne volim kada u poštanskom sandučetu ugledam letke na kojima piše da treba ponovo da verujemo u sve one koji nam pričaju bajke. Gužvam ih sve, bacam u kantu, ali one ponovo stižu.

    Ljudi su umorni od svega, ne žele više da budu svedoci lažnih obećanja. Žele za promenu da ih niko ne laže, ne priča bajke, koje često prerastaju u basne, gde ima sve veći broj lisica dok su ostali učesnici zečevi sa srcima u petama, u stalnom strahu, pitajući se koja će im lija ovoga puta odrati kožu sa leđa?

    Jedno od najstarijih pravila od kako je sveta i veka je pravilo vladavine beskrupulozne manjine nad prilično zaglupljenom većinom. Bilo da su u pitanju politika, ekonomija, religija, ratovi...svi imaju jedan cilj a to je potčiniti ostatak sveta i usmeriti ga u pravcu koji „vođama“ u tom trenutku najviše odgovara.

    Kako ostati relativno normalan ili bar misliti da jesi? Svakodnevno bombardovanje crnom hronikom. Odkud ta silna ubistva i zlostavljanja? Da li je to zato što pojedine televizije u nedostatku materijala za emitovanje na pomenutim, ubacuju snimke zločina, koji se razmnožavaju brzinom svetlosti? Scena klanja, malo reklama za gumene naprave za čiji marketing je zaslužan debil koji nosi ime poznate figure koja se uručuje umetnicima u dalekoj zemlji Ameriki, dok se oni kreću po tzv. crvenom tepihu zaslepljeni blicevima fotoaparata. Kada vam koeficijent inteligencije opadne od neangažovanja moždanih vijuga, jer vam takav zamor nije potreban prilikom gledanja u veselu kutiju, možete pogledati  najnoviju paradu umetnika, čije je eksponiranje približno jednako eksponiranju šefova političkih partija. „Udri brigu na veselje“ je bukvano shvaćeno. Naša vesela kutija je puna iznenađenja. U novije vreme smo saznali da ona obožava da zadire u tuđu intimu. Da se razumemo, ko ne voli intrige? Ali, kada neko želi svoj prljav veš umesto da ubaci u mašinu izbaci pred kamere zarad nekakve ili čak nikakve kinte, tu stvarno ostajem bez teksta. Pokušala sam da razumem, pokušala da odgledam i shvatim u čemu je poenta, ali bezuspešno. Kraj malog ekrana sam se ja osećala nelagodno, crvenela zbog neiscrpnih intimnih pitanja i još šokantnijih odgovora. Primetih da često u poslednje vreme postavljam pitanje: „Ko je ovde lud?“

    I dok vidim i osećam da su svakoga dana umovi sve više i više opterećeni materijalnim stvarima, slavom, užitku na brzaka i sve nezadovoljniji, iznova i iznova postavljam isto, pomenuto pitanje.

    Živimo brzo, jurimo na sve strane kao da je sve pitanje života i smrti, jedemo hranu koja se naziva brzom (valjda i ona negde žuri), kroz naš život na brzinu prođe par osoba koje bi se mogle nazvati našim budućim partnerima, ali i one moraju brzo da nestanu iz naše svakodnevice jer nemaju vremena i nekud žure. Postepeno se otuđujemo. Postajemo samostalni, negovani, utegnuti, kvarcovani, donekle uspešni u onome što radimo, sa nekim hobijem koji uspevamo da ubacimo između dve jurnjave...i  ostajemo usamljeni. Dan nam je ispunjen, događaja ima na pretek, ljûdi na sve strane, gužva neopisiva, ali, u stvari nema nikoga. Postajemo centar svog univerzuma i ljubomorni na svoju slobodu, ne dopuštamo da nam neko priđe, polako poremeti naše navike, ne daj Bože da jednom zbog izuzetne osobe preskočimo trening ili čas stranog jezika, tada bi izgubili ravnotežu.

    Nema početka i nema kraja, nema jednog događaja koji ne zavisi od milion drugih. Koliko je uzroka i kada su nastali, a koliko je tek posledica? Mnogih nismo ni svesni jer nam se trenutno ne čine bitnim. Kako izlečiti bolest društva kada većina igra kako manjina svira? Uzimamo ono što nam se plasira. Lepa teta i lepi čika, lepo odeveni, mladi, nasmejani, glume savršen par na reklami za najgluplji mogući proizvod, počev od raznih kredita po bankama, pa do toga kako bebi najnežnijim mogućim toalet papirom odstraniti sa guze nešto o čemu je suvišno pričati. Opčinjeni takvim i sličnim savršenstvima koja postoje u toj veseloj kutiji, pomišljamo da ona mogu biti moguća i u realnom svetu i lepimo se kao muve na bebin višak. Trošimo sume i sume (kako ko) novca na čarobne proizvode, koji da mogu, smejali bi nam se iz sve snage, čim vide kako ozarena lica čitamo uputstvo za primenu istih, prepoznavajući ih sa reklame, a ujedno smatrajući da će nam oni opeglati bore, prožderati celulit, podebljati dlake na glavi i isfenirati nas automatski, učiniti kosu gušćom i zaslepljujuće sjajnom, a trepavice učiniti tako gustim i dugim, tako da kada trepnemo automatski stvorimo povetarac na kome zavijori naša kosa. Baš kao na veseloj kutiji. Kada utripujemo da smo kao sa reklame, naše se samopouzdanje vine do nebesa dok egoizam doživljava kulminaciju. Kome još treba partner? To samoljublje je dovoljno samo sebi.

    Uspeli smo donekle da budemo zadovoljni fizičkim izgledom, ali, kako stojimo sa psihom? Nema celulita, ali da li ma nervoze, depresije, histerije...? Mislimo da se to ne vidi? Itekako se vidi. Ljudi sve više daju prioritet fizičkom izgledu, dok im je psihičko stanje zapostavljeno. Koje još čuo za emocionalnu inteligenciju? Senzibilnosti se treba stideti, nežna osećanja potiskivati, dok agresija u svim vidovima hara, a rušilačka energija je svuda oko nas.

    Krećemo se u određenom smeru, kao nešto se dešava, kao dovoljno smo civilizovni, obrazovani, emancipovani....napredujemo...kao... Da li uopšte napredujemo i koji su kriterijumi na osnovu kojih dolazimo do takvih zaključaka? Ne, ne postoji napredovanje na globalnom nivou. Ravnoteža je ta koja nikada nije i neće biti poremećena u Svemiru. Prividno posedujemo mnoge kvalitete, nalazimo se na višem stupnju razvoja od naših roditelja, naših kolena i kolena unazad stotina godina. Po čemu sam ja postigla više od svoje babe? Po tome što znam da rukujem mobilnim telefonom ili kompjuterom? I ona bi to znala da su postojali u njeno vreme. Ona je znala da prede na preslici jer ju je imala. To je bio računar njenog doba.

    Neki misle da  nam je postalo tesno na globusu. Kako izmisliti virus koji će potamaniti višak? Možda bi neka svinjska ili pileća bolest mogla da napadne ljude, da ih prestraši, da neko vreme ne razmišljaju već da po inerciji počnu da žive u novom strahu. Malobrojni su veoma pametni a njihova glavna hrana je strah kojeg ima u neograničenim količinama. I onoga od čega imamo realan razlog da se plašimo, i ono čija je verovatnoća da nam se dogodi 1:1.000.000.000, jednako nam kida živce, baca nas u depresiju, pokorava nas i sprečava da išta preduzmemo. Navikli da u strahu obitavamo, kada ga slučajno nema određenih dana, počnemo da ga krojimo po sopstvenoj želji. Pitamo se: „Čega bi sada mogli da se plašimo? Brzo, dajte mi materijala, poludeću od brige ako ne počnem da brinem! Samo tako se osećam živim! Dajte mi dozu straha...“

    Ambalaža je ono na šta donekle možemo da utičemo, nešto što se sve više ceni i utiče na samopouzdanje. Ali, unutrašnja lepota i mir su se izgubili, pomešali sa pomadama, silikonima, ostali kao natpis na asfaltu nastalom uz škripu guma nekog dobrog automobila, ili se pomenuli više kao strani pojam u rečima pesama svežekomponovanih klovnovskih izvođača koji pevaju o nekim gaćicama ostalim na mestu gde nisu bile poželjne...

    Kao svedoci poremećenih vrednosti, jedino što možemo je da izdvojimo par po sopstvenom mišljenju vrednih, koje će biti naše zvezde vodilje, i na ličnom planu utičemo onoliko koliko možemo da ostanemo verni bar jednoj od njih. Neprolaznost je, čini mi se najteže postići isto toliko koliko i sagledavanje samoga sebe pravim očima. Možda nismo svemoćni da bi mogli da promenimo svet, ali pojedine udarce čekićem možemo izbeći ako s vremena na vreme upotrebimo mozak. Zvezde možemo videti i stići do njih i bez toga da prethodno osetimo bol.


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs