MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

10 Nov, 2010

Balkanska šizofrenija

Generalna — Autor gordanuska @ 14:04
  • Ulazim u gradski autobus. Vozač, nezadovoljan ko zna čime, ne promašuje ni jednu rupu na kolovozu. Koči iznenada, u krivini dodaje gas, a putnici se držeći za šipke pitaju, da li je i devojkama u striptiz baru održavanje ravnoteže toliko naporno. Početak šizofrenije. Treba preživeti put, relativno neugruvan, sa preostalom količinom pozitivne energije, koja će nam omogućiti da „preguramo“ dan. Iznenada vam se pred nosom „nacrta“ smrdljivi žbun, danima ne pran, a od silne gužve, najviše što možete je da okrenete glavu na suprotnu stranu, moleći Boga da tamo ne vreba druga biljčica. Sva sreća pa sam visoka. Podižem glavu visoko visoko i upirem nos u pravcu šibera. Da li umišljam ili ne, nije ni važno, osećam „svež“ vazduh prezasićen smogom koji dopire sa vrelog gradskog asfalta.

        Uz pokušaje da ni slučajno ne izgubim ravnotežu i „prospem“ se po gradskom vozilu (što bi bilo teško, jer je postalo tesno kao u konzervi punoj sardina) i uz to se ne predoziram udišući isparavanje telesnih izlučevina pojačanih konstantnim održavanjem flore i faune u punom sastavu, moram snažno jednom rukom (druga je na šipki) da grlim svoj ručni prtljag, koji bi u trenutku postao lakši za poluprazni novčanik.

        Sledeća destinacija, javna ustanova Pošta. Redovi do unedogled. Svi smrknuti. Em su dočekali poslednji dan, odnosno već i probili poslednji rok za plaćanje računa čija cifra premašuje polovinu plate, em još moraju da čekaju u dobro poznatim redovima.

        Redovi, simbol za Balkan. Poslednjih dvadesetak godina nema zbog čega nismo čekali u redovima. Svuda gužva. Izgleda da svi imamo podjednaka interesovanja. Narod se gomila i svađa. I to je vid zabave. A još i besplatan. Ne daj Bože da pokušaš da se prošvercuješ i uzmeš Opštu uplatnicu za koju nije potrebno čekati u redu. U već krvavim očima izmaltretiranog balkanaca, koji ima dobar staž u kolonama, mogu slobodno da pročitam: „Da se nisi usudila!“

        Šetajući gradom, usput nalećemo jedni na druge. Očešemo se o nečiju torbu, dobijemo lakat u stomak, neko nas očepi pošteno...a nigde da čujemo reči: „Izvinite“. Sklanjaj se od mrkog pogleda, dobićeš još koji udarac u stomak ili gromoglasno saopštenje: „Pazi kuda ideš! Gde gledaš?!“

        Joj, kada se samo setim kako smo imali neopisivu želju za jestivim uljem, pa tih dana u proleće 1999. godine čekali u redovima i po par dana. Skroman neki narod, rekli bi. A u Švedskoj čekaju u redovima po parfimerijama i markiranim buticima. Istina, prioriteti su to. Da li to dolazimo do zaključka da smo mi balkanci veoma pragmatični? Nama je i tada najveći problem bio kako da dočekamo rat praznih stomaka.

        Kuknjava. Niko nema para. Mi uvek nemamo para. A onda, dođe vreme slava. Od decembra meseca počinje krkanluk. Nema šta nema na trpezi. Odakle odjednom sve te svinje, jaganjci, sitni i krupni kolači, sto vrsta posne i mrsne hrane? Jedite kao da vam je poslednje. Koga je briga od čega ćemo živeti kad prođu blagdani? A posle....kuknjava zbog nemaštine, plus viška kilograma i povišenog holesterola.

        Ali, ono najvažnije, što se ne prašta, tuđi je uspeh. Umesto da „komšiji crkne krava“, poželeli smo da se to nama dogodi, pa da komša nema od koga da uzima mleko. Zavist i ljubomora. Poželjno je da jedni drugima saopštavamo samo ono što nas muči, jer tada ona druga strana oseti olakšanje i odjednom bude zadovoljna svojim životom i problemima. Ni slučajno ne reći da ti je dobro, jer niko ti neće reči kako mu je drago, već samo kratko i jednostavno: „Blago tebi.“ To „blago“ ti upućuju i kada se ne žališ. Opet misle da ti je dobro, a potajno se nadaju da će te to isprovocirati i da ćeš početi da kukaš i njihovu brigu učiniš manje smrtonosnom. Sve to je jasno kao dan, ali ne može da ne provocira i ne utiče na kvalitet života. Bolest se širi a niko nije zainteresovan da pronađe lek, ako nigde drugde, onda bar u samom sebi i sa malom dozom pozitivne energije i pogleda na život, učini dan lepšim i sebi i onima koje iskreno voli.

            Ipak najzanimljivija zabava na ovom ukletom poluostrvu je druženje u redovima. Nekako, već po inerciji, čim ugledamo ljude koji nešto čekaju, odmah nam proradi sijalica u glavi i pomislimo: „Da se ne deli nešto za džabe? Moram da vidim.“ I opa, već se nalazimo u dobro poznatom redu, šizofrenično strpljivo čekajući ne znajući šta. Čudna je ta psihologija, plašimo se nepoznatih stvari ali zato dobro poznate, makar i najgore moguće, uvek rado prihvatamo.


Komentari

  1. Svaka čast na duhovitosti ;).
    Pozdrav!

    Autor gordanuska — 01 Feb 2012, 18:29

  2. Neznam za vas ali mene sitni kolaci svaki put dotucu. Ali sta cu ne mogu da odolim i pored silne sarme i pecenja.

    Autor Vlastimir — 01 Feb 2012, 11:46


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs