MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

11 Jan, 2011

MOBING KAO DOBAR DAN

Generalna — Autor gordanuska @ 18:55

Mnogi još uvek ne shvataju da nisu rođeni da ih neko ponižava i ugnjetava na radnom mestu i da to što imaju posao na koji odlaze kao na streljanje, nije ništa do dobrovoljnog uništavanja i to za neku crkavicu koja nikada neće i ne sme biti izgovor za: „Moram da ćutim. Od čega ću živeti ako dobijem otkaz“.

    Posle šestogodišnjeg iskustva u javnoj firmi iliti preduzeću i postepenog uništavanja mobingizacije od strane pretpostavljenih i nametanja svog autoriteta, u smislu: „Dosta je bilo ugnjetavanja. Šta imam da izgubim ako ne dam na sebe?“, počeli su da se prema meni ophode na način koji zaslužuje svako živo biće. Izborih se sa mobingom, ali ne za sva vremena.

    Neminovnost zaposlenja kod privatnog lica, donela je nova iskustva. Na prvi pogled, uvijeno u ukrasni papir sa po kojom mašnicom, moglo se nazvati poslom za prvo vreme (dok ne pronađem nešto u struci) sa opuštenom atmosferom i prijatnom ekipom za saradnju. Ko je još toliki optimista da poveruje? E, pa ja.

    „Pripremljena“ na „idilu“, zakoračila sam na novo radno mesto, odnosno delimično radno mesto. Tu sam trebala da budem spoljni saradnik neko vreme i naravno zarađujem na procenat. Svakodnevica. Ali, ono što sretoh bilo je sve samo ne svakodnevica. U stvari, NADAM se da nije tako....

    Direktorčić privatne firme, u današnje vreme Bog i batina (tako sebe vidi) u bukvalnom smislu, „postrojio“ je i zaulario obične smrtnike. Nažalost, ovi roboti imaju emocije. Kada ugledam sliku (bolje reći video), a na slici devojka od dvadesetak godina, koja jedva suzdržavajući plač odlazi do kancelarije koleginice seniorke i traži od nje „samo pola tablete Bensedina“, ostajem šokirana i ukopana u mestu. Ovu iznenadnu potrebu za drogiranjem, delimično bez a delom posredstvom svoje volje, podstaklo je urlanje svemogućeg, zbog pogrešnog načina parkiranja automobila, od strane roba. Da iznenađenje bude veće, nakon mog odlaska sa mesta zločina (na kom su reči parale vazduh i stvarale krajnje neprijatnu situaciju za sve prisutne), devojka koja je progutala melem za dušu, došla je da mi se izvini što sam morala sve to da čujem. Nisam mogla da poverujem svojim ušima. Kakav je to strah, šta je to u ljudima kada se izvinjavaju za nešto što nisu uradili, kada se izvinjavaju za tuđe greške i sramote? Pokušala sam da je umirim i objasnim da je ONA ŽRTVA.

    Kada je Bensedin učinio ono što je u njegovoj moći, na kratke staze smirena devojka mi je rekla da je tako svake nedelje, bar jednom. I više nego dovoljno, pomislila sam. A onda, ne želeći da išta znam (ali je zbog opstanka na nekom takvom mestu bilo poželjno da imam u vidu), počeli su da mi pričaju. Robovi, u nedostatku radnih obaveza (što je skoro nikada jer su pretrpani poslom, što i videh), MORAJU da zalivaju cveće, brišu prašinu i ostale poslove koji im nisu u opisu posla. Ali, ko još sme da prigovori nešto?

    Usledile su nove zanimljivosti. Počelo je bodovanje i sve više mi je ličilo na borbu za opstanak, a ne neki kviz. Ukoliko zaboravite da izvadite ključić iz ormarića gde stoji kancelarijski materijal, gubite 2000 poena (iliti dinara) (od)ličnog dohotka. Zatim, ukoliko kablovi od računara slučajno izvire a ne budu iza stola („nevidljivi“), gubite 1000 poena. Sigurno ima još, ali rob je te informacije pričao polušapćući i isprekidano, da ne bi bio otkriven, te ostadoh uskraćena za još po koju informaciju o sadističkim postupcima od strane robovlasnika.

    Kao spoljni saradnik, pošteđena sam (bar mislim tako) od iživljavanja. No, na oprezu sam. Svašta mogu da očekujem. Isto tako i znam da sam jednom nogom van toga i uskoro napuštam gnezdo.

    Na vrhu piramide ipak stoji žena, robovlasnica. Čudna. Neprirodna. Iz nje izbija negativna energija i nespokoj, zavist, ljubomora, bes, histerija....i prenosi se na sve okolo. Gledam te jadne ljude koji su sigurno prinuđeni da borave tu neko vreme dok ne dobiju šansu da odu, i strašno mi ih je žao. Neki su toliko nervozni i u panici da ni sami ne vide koliko je to čega se boje banalno i glupo, neverovatno nebitno za život i opstanak. Ali, manipulaciju - zastrašivanje, kažnjavanje, ucenjivanje, galama...u pravom smislu MOBING, oni ne vide ili su nesvesni svojih, osnovnih ljudskih prava koje im uksraćuju svakodnevno toliko mali, jadni ljudi.


Komentari

  1. uvek ce biti takvih vlasnika, a bice i radnika koji ce da trpe, samo je pitanje ko zeli sta i koliko da trpi...
    do sada sam promenila dve privatne firme, i jakooo sam zadovoljna, sva sreca pa nosim prelepa iskustva.
    s druge strane, poznajem dosta ljudi koji su "preziveli" slicne situacje kao i tvoje koleginice. otisli su na vreme...

    Autor jelena — 13 Jan 2011, 16:01

  2. Hvala svima na komentarima. Veliki pozdrav.
    Potrebno je informisati ljude i ujediniti ih, inace, ovde je narod navikao da trpi, pa sto ne bi i mobing.

    Autor gordanuska — 12 Jan 2011, 16:22

  3. Jako aktuelna tema i nažalost jako rasprostranjena pojava u društvu. Šta je uzrok da ljudi sve više trpe i gutaju ponos? Verovatno velika nezaposlenost i strah za sopstvenu egzistenciju. Ako tome dodamo da novopečenim poslodavcima još uvek praziluk iz dupeta viri i da ne postoji nikakva organizovana zaštita prava radnika (npr. sindikat) nije ni čudo što se bensedini gutaju kao bombone. Nadam se da će ovaj i slični tekstovi o ovom problemu ohrabriti ljude da se izbore za svoja prava i svoje JA.

    Autor Janakis — 12 Jan 2011, 11:17

  4. Ova pojava ne samo da postoji u privatnim firmama. Isti slučaj je i u državnim ili društvenim kako hoćeš. Političke garniture koje se smjenjuju još su gora banda lopuža. Moje iskustvo sa njima. Nažaloost ljudi se plaše zbog posla. Ja sam taj strah odavno odbacio i pokazao zube. Klone me se.
    poudrav

    Autor mandrak72 — 12 Jan 2011, 00:03

  5. Svakodnevno pitanje - ustati ili odustati,naročito kada se pomisli na osmočasovno ugnjetavanje i psihičko maltretiranje.
    Tema je pun pogodak! Slažem se u potpunosti.
    Pozdrav

    Autor heartworm — 11 Jan 2011, 22:01


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs