MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

01 Jun, 2016

IZLAZAK IZ ZONE LAŽNOG KOMFORA

Generalna — Autor gordanuska @ 12:01

 

 PRIJATELJSTVO

 

 

Na svakom koraku susrećem ljude  koji žive u zoni lažnog komfora, ali malo njih o tome uopšte razmišlja, bar u mojoj neposrednoj okolini.  Svako u određenoj meri živi u toj zoni, većini je komfor poznata realnost ali se malo ko od nas zapita da li je zato što je poznata, ta realnost stvarno dobra za nas. “Mirno more” je mnogima cilj. Ali, mirnog mora nema, ono je plod naše mašte.

U ova turbulentna vremena, kada nam se iz sekunde u sekund život može promeniti iz korena, hteli mi to ili ne, treniramo prilagođavanje novonastalim promenama a da često nismo ni svesni toga. Te promene su najuočljivije na poslovnom planu, jer nam od toga zavisi i kvalitet života a uporedo sa tim i sve ostale oblasti bivaju taknute.

Sa zonom lažnog komfora najčešće povezujemo poslovnu situaciju, odnosno „uhlebljenje“ koje je iščezlo uporedo sa raspadom komunizma. No, još uvek, i nakon više od dve decenije, mi verujemo da u toj zoni možemo da živimo, kao što su živeli naši roditelji i vaspitavali nas u tom smeru.

Međutim, zona lažnog komfora postoji u svim sferama života, u braku, u prijateljstvu, u roditeljstvu, u sportu.... Naučeni da živimo onako kako bi bilo poželjno od strane društva, u zoni lažnog komfora se družimo i sa dobro poznatim „starim“, ili kako bi moja drugarica rekla „od malih tabana“ drugarima, bez obzira što nas je evolucija različitim intenzitetom transformisala i preobratila u sasvim nove ličnosti. Ostajemo u toj priči zbog navike stečene u detinjstvu i ljubavi prema „starim dobrim vremenima“. Uvek su nam stara vremena lepša od sadašnjih iz nekog nepoznatog razloga. Stvar uobrazilje.

Daleko od toga da sam protiv održavanja tzv. prijateljskih odnosa sa davno stečenim drugarima, ali su nam za lični razvoj i napredak potrebna nova iskustva. Sećam se kako mi je bio bolan prekid osamnaestogodišnjeg prijateljstva sa drugaricom sa kojom sam ostvarila najveću bliskost u svom dosadašnjem životu. Razlog raspada te veze nisam nikada saznala, bez obzira koliko god da sam se trudila i postavljala pitanja i sebi i njoj. Mesecima sam patila zbog toga, ali nakon dve godine osećanja su izbledela. Retko je se setim, a ranije nije bilo ni dana da ne pomislim na nju.

Moram priznati da mi ne nedostaje. Upoznala sam nove ljude, proširila vidike i uporedo sa radom na sebi događalo se da u moj život uplivavaju osobe sa kojima baš o tim temama želim da pričam i od kojih sam naučila nešto novo. Kada sam to spoznala, osetila sam sreću i zadovoljstvo. Stari model ponašanja sa dugogodišnjom prijateljicom me je vukao dole, u najboljem slučaju sam stagnirala.

Bila je mračna, nezadovoljna i bez želje da pomogne sebi. Koliko god sam se trudila da je osvestim, njena želja da ništa ne uradi povodom toga, nadjačala me je. Polako smo se udaljavale dok nije došao trenutak potpunog prekida kontakta.

Usput sam, i pre i posle nje nailazila na razne osobe, sklapala prijateljstva i ona su posle određenog vremena prestajala. Neka su i opstala i tu su da ih se s vremena na vreme podsetim.  Nije morao da postoji određeni razlog za prekid. Ponekad je bila i zavada, ali u većini slučajeva su nam se putevi polako razilazili. Ranije sam bila zabrinuta zbog toga ali sam vremenom naučila da se sve dešava sa razlogom i da mi privlačimo ljude a i oni nas i da iz svakog odnosa možemo nešto da naučimo ako to istinski želimo.

Još uvek se viđam sa nekim ljudima koje poznajem od najranijeg detinjstva ali su naši susreti retki. Znam gde su oni i o čemu ćemo da razgovaramo (“pretresamo” priče o Peri, Miki i Žiki), ali takav odnos na neki način razumem i volim.  On je deo mog života i ne želim da ga zaboravim.

Svako od nas je zaplovio svojim brodom i reka života nas je nosila a veslamo svako na svoj način. Promenili smo se kroz razna lična iskustva i gradimo nove priče. Kako vreme teče, naša plovila se sve više udaljavaju jedno od drugog i to je sasvim u redu.

Dugo vremena nisam htela da pustim da se neke stvari promene. Međutim, te promene su bile neminovne. Promenom mesta življenja sa devetnaest godina, usledile su promene na koje nisam bila spremna i što sam se više trudila da zadržim istu frekvenciju sa pređašnjim događajima i ljudima, ta promena je bila uočljivija. Bile su potrebne godine iskustva, posmatranja, analize i razumevanja da bih došla do zaključka da ono što je neminovno su neprekidne promene koje treba dočekivati sa radošću i prigrliti ih sa zahvalnošću, jer one su tu da bi nas učile.

Nedugo zatim sam spoznala da je meni često puta u životu bila neophodna promena i da sam je sama izazivala, dok sam neplanirane promene shvatala kao nešto što mi je narušavalo ravnotežu. Ustvari sam želela da imam kontrolu nad životom, a to je bilo nemoguće.

Promenom okruženja, upoznavanjem novih ljudi, dozvoljavanjem da neki odu a drugi se pojave u mom životu, primećujem da se i sama menjam. Sve više su mi potrebni sagovornici sa kojima sam na istim „talasnim dužinama“, istom nivou svesti i od kojih želim nešto da naučim, da se razvijam. Želim izazove jer mi oni udahnjuju život i daju mi “vetar u leđa”.

     


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs