MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

odricanje

Generalna — Autor gordanuska @ 17:37
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Moram li se odreći ljubavi da bih stvorila sebe?

 

Sve češće sebi postavljam to pitanje. Da li je energija ulagana u pravcu koji nikada nisam uspela da dosegnem, u stvari samo utrošena i bačena u bezdan kao da nikada nije ni postojala? Gde su sve one proplakane noći, leptirići u stomaku zgaženi blatnjavim đonovima onih kojima su bili upućeni? Gde je ona beskrajna vera da je on tu negde i da ću ga sigurno pronaći ako se budem dovoljno trudila? A ako ga ne prepoznam odmah, svojim strpljenjem i trudom, otvaranjem duše i čekanjem, uspeću da on shvati koliko je u stvari ljubavi u sebi posedovao a nije ni znao za to dok nije sreo mene, baš onakvu kakvu je potajno sanjao?

 

Sve te klinačke ludorije koje su do nedavno opijale moj zdrav razum, polako pakujem u kofer koji ne želim više da otvaram. Želim da ga pošaljem na put bez povratka. Pitam se, da li je put mog odrastanja iza mene ili sam još uvek na njemu, s tim da sam shvatila tek delić onoga što me čeka u budućnosti i da će takvih kofera u mom životu biti još more?

 

Svesno gušim svoju podsvest, realnost odbacuje prirodu mojih misli i primorava je da se promeni. Još uvek sam duboko u sebi ona stara, devojčica čije srce bije kao ludo kada vidi simpatiju iz školskih dana i koja brzinom svetlosti, kao prevezena vremeplovom ponovo ima šesnaest godina. Toga u meni toliko puno ima ali dolaze novi stari i novi novi ljudi koji za takve melodije nemaju sluha. Sve je postalo fizički, ambalaža, promenljiva ambalaža sa mašnicama preko ukrasnih papira, čija unutrašnja lepota nije ni svesna da nikada nije ni postojala. Postajemo objekti, fizički nalik ljudima a psihički sve sličniji transformatorima. Moje nevidljive antene osećaju to nevibriranje, to netalasanje, tu ravnu liniju, nepostojanje emocionalne inteligencije, tu površnost zadovoljnu samom sobom. Duševna hrana postaje nam sebično zadovoljavanje potreba koje se mogu kupiti novcem. Ono što je nematerijalno kao da i ne postoji. Ono što se oseća je sramotno, ponižavajuće, dokaz naše slabosti, jada, preemotivnosti koja se ne prašta.

 

Neke stvari, to jest sebe, svesna sam, nikada neću i ne želim da promenim. Želela sam toliko puta da postanem transformator, ali bezuspešno. Više sam ličila na besnu banderu.

 

Ali, da se vratim na prvo pitanje, koje sve češće postavljam sebi. U najtežim situacijama, u trenucima kada se moj san o najuzvišenijem osećanju i negovom nedoživjavanju gasio, ja sam počela nešto da stvaram. Energiju koju sam ulagala u konstrukciju priče o pronalaženju čoveka svog života, preusmerila sam i počela da ispoljavam kroz pisanje. Energija uvek postoji i mora biti usmerena u samoizgradnju ili samouništavanje, a nekada je granica između ta dva nevidljiva. Možemo misliti da se izgrađujemo a da smo u stvari u mazohističkoj fazi i stremimo ka samouništenju. Sve mi je to poznato. Sreća koja boli nije sreća, a nekada sam mislila da jeste. Ona ne boli. Možda je neću upoznati jer ne verujem u apolutizam, ali srećnih trenutaka imam na pretek i verujem da će ih biti i u budućnosti. Bez lažnih skromnosti, smatram svoj život veoma interesantnim a takođe i život uopšte. Ali, to zavisi i od toga kako na njega gledamo. Ako ga posmatramo kroz pravila nećemo nikada doživeti ni najveću sreću ni najveću bol. Bićemo u staklenom zvonu, na sigurnom, zaštićeni koliko od zla toliko i dobra. Proći čemo životnom stazom nesvesni da smo u njemu nekada bili. Poznajem ljude koji idu utabanim putem, plašeći se da nešto promene iako nisu srećni svojim prvobitnim izborom. Ipak, strah je jači od rizika i pokušaja da im možda bude lepše ako to učine. Ostaju na svom putu stavljajući osmeh na lice da drugi ne vide kako se iznutra raspadaju. Sve izgleda savršeno.

Powered by blog.rs