MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

Da li je odricanje postalo neizbežno

Generalna — Autor gordanuska @ 18:36
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

DA LI JE ODRICANJE POSTALO NEIZBEŽNO

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Sve češće sebi postavljam to pitanje. Da li je energija ulagana u pravcu koji nikada nisam uspela da dosegnem, u stvari samo utrošena i bačena u bezdan kao da nikada nije ni postojala? Gde su sve one proplakane noći, leptirići u stomaku zgaženi blatnjavim đonovima onih kojima su bili upućeni? Gde je ona beskrajna vera da je on tu negde i da ću ga sigurno pronaći ako se budem dovoljno trudila? A ako ga ne prepoznam odmah, svojim strpljenjem i trudom, otvaranjem duše i čekanjem, uspeću da on shvati koliko je u stvari ljubavi u sebi posedovao a nije ni znao za to dok nije sreo mene, baš onakvu kakvu je potajno sanjao?

Sve te klinačke ludorije koje su do nedavno opijale moj zdrav razum, polako pakujem u kofer koji ne želim više da otvaram. Želim da ga pošaljem na put bez povratka. Pitam se, da li je put mog odrastanja iza mene ili sam još uvek na njemu, s tim da sam shvatila tek delić onoga što me čeka u budućnosti i da će takvih kofera u mom životu biti još more?

Svesno gušim svoju podsvest, realnost odbacuje prirodu mojih misli i primorava je da se promeni. Još uvek sam duboko u sebi ona stara, devojčica čije srce bije kao ludo kada vidi simpatiju iz školskih dana i koja brzinom svetlosti, kao prevezena vremeplovom ponovo ima šesnaest godina. Toga u meni toliko puno ima ali dolaze novi stari i novi novi ljudi koji za takve melodije nemaju sluha. Sve je postalo fizički, ambalaža, promenljiva ambalaža sa mašnicama preko ukrasnih papira, čija unutrašnja lepota nije ni svesna da nikada nije ni postojala. Postajemo objekti, fizički nalik ljudima a psihički sve sličniji transformatorima. Moje nevidljive antene osećaju to nevibriranje, to netalasanje, tu ravnu liniju, nepostojanje emocionalne inteligencije, tu površnost zadovoljnu samom sobom. Duševna hrana postaje nam sebično zadovoljavanje potreba koje se mogu kupiti novcem. Ono što je nematerijalno kao da i ne postoji. Ono što se oseća je sramotno, ponižavajuće, dokaz naše slabosti, jada, preemotivnosti koja se ne prašta.

Neke stvari, to jest sebe, svesna sam, nikada neću i ne želim da promenim. Želela sam toliko puta da postanem transformator, ali bezuspešno. Više sam ličila na besnu banderu.

Ali, da se vratim na prvo pitanje, koje sve češće postavljam sebi. U najtežim situacijama, u trenucima kada se moj san o najuzvišenijem osećanju i negovom nedoživjavanju gasio, ja sam počela nešto da stvaram. Energiju koju sam ulagala u konstrukciju priče o pronalaženju čoveka svog života, preusmerila sam i počela da ispoljavam kroz pisanje. Energija uvek postoji i mora biti usmerena u samoizgradnju ili samouništavanje, a nekada je granica između ta dva nevidljiva. Možemo misliti da se izgrađujemo a da smo u stvari u mazohističkoj fazi i stremimo ka samouništenju. Sve mi je to poznato. Sreća koja boli nije sreća, a nekada sam mislila da jeste. Ona ne boli. Možda je neću upoznati jer ne verujem u apolutizam, ali srećnih trenutaka imam na pretek i verujem da će ih biti i u budućnosti. Bez lažnih skromnosti, smatram svoj život veoma interesantnim a takođe i život uopšte. Ali, to zavisi i od toga kako na njega gledamo. Ako ga posmatramo kroz pravila nećemo nikada doživeti ni najveću sreću ni najveću bol. Bićemo u staklenom zvonu, na sigurnom, zaštićeni koliko od zla toliko i dobra. Proći čemo životnom stazom nesvesni da smo u njemu nekada bili. Poznajem ljude koji idu utabanim putem, plašeći se da nešto promene iako nisu srećni svojim prvobitnim izborom. Ipak, strah je jači od rizika i pokušaja da im možda bude lepše ako to učine. Ostaju na svom putu stavljajući osmeh na lice da drugi ne vide kako se iznutra raspadaju. Sve izgleda savršeno. Umetnici su oduvek nazivani boemima zato što nisu poštovali opšta pravila. Živeli su po sopstvenim pravilima i bili najbliži tome da budu srećni.

 

 


ISTINA

Generalna — Autor gordanuska @ 17:57

 

Koliko nam je teško kada treba da nekom saopštimo istinu koja nije baš prijatna? Koliko smo puta prećutali nešto jer nismo imali hrabrosti, snage, ko zna čega da izgovorimo te reči koje su bile toliko teške da ih je bilo nemoguće prevalliti preko usana? Posle bi smo se možda i pokajali a možda i ne, ali vreme je progutalo trenutak i on više nije bio taj pravi.

Ja ne mogu da sakrijem osećanja. Na mom licu se uvek vidi ili sreća, ili tuga, ili bes, ili razneženost, ili  razočaranje.... Nisu potrebne reči da bi neko znao kako se osećam, ali je važno obratiti pažnju na to. Što bi neki rekli: "Vidi se iz aviona...". Ta osećanja "na izvolte" u mnogim situacijama nisu dobra. Nisu namenjena celoj populaciji u mojoj okolini ali ih tada svi vide i to razotkrivanje me užasno nervira. Naravno, ja kažem: "Sve je ok. Odkud vam to....?" i kao se izvučem. 

Da li treba reći ono što nam je na duši ali samo osobama do kojih nam je stalo i koje će to razumeti? Ali kako da znamo da li će razumeti ako ne rizikujemo i ne "ispalimo" to, pa kud puklo da puklo, što bi rekao narod. Rizikovala sam, ispalila, a sada čekam da vidim u kom pravcu ćemo krenuti. Nije mi žao što sam rekla.


Powered by blog.rs