MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

ŠAKE = ŠAPE?

Generalna — Autor gordanuska @ 13:44

 

    Poslednjih dana sve vrvi od priča o jadnoj keruši, koja uostalom kao i svaka životinja nije ni kriva ni dužna nikom ostala, ali je sticajem nesrećnih okolnosti i zle pseće sudbine, postala žrtva psihički poremećenog stvora, koji se teško može ubrojati u ljudski rod. Nikada nećemo moći da shvatimo šta je stvoru bilo toga dana, ali je žrtveno jagnje, slatka kuca, konačno skrenula pažnju javnosti na to da je ovom društvu potrebna pomoć. Hitna pomoć.

   Nasilje nad životinjama prisutno je na svakom koraku ali se uglavnom zatvaraju oči. Pravo je čudo da je Mila pokrenula emocije u ovom društvu i prijatno iznenađenje doživeh videvši da još uvek ima ljudi koji su spremni da uplate novac i pomognu jadnoj životinji.

    Imala sam psa. Prelepog, prepametnog. Večito je bio najsmejan. Čudo jedno, ali živa istina. Zvali smo ga Đole. Bio je 90 % Lesi. Pitate se šta to znači? Pa, moja keruša avlijanerka se parila sa komšijinim Škotksim ovčarom. Kučence beše skoro preslikani ćale. Đole je bio golem pas, njegova pojava je izazivala divljenje pa čak i strah. Ali, u suštini je voleo ljude, a posebno lopte. Često je deci iz komšiluka krao pomenute. Nisu mu zamerali.

    Međutim, Đole kao i svaki bećar, voleo je da lunja po selu. Imao je svoje društvo, devojku, znao je da uživa. Jednom je doživeo saobraćajku, ali na sreću ostao živ. Tada nismo znali da je oslepeo na jedno oko. I dalje je bio onaj stari veseljak.

   Ali, u košiluku je živeo i čovek koji je bio poznat po tome što je ubijao pse. Nismo mu ništa mogli. Ko je na takve obraćao pažnju? Kome da se žale ljudi? Jedan Đoletov izlazak je bio koban. Vratio se kući krvave glave. Oslepeo je i na drugo oko.

    U životu nisam videla tužniji prizor. I dalje je to bio stari Đole. Nije se predao. Čim bi čuo moj glas usledio bi onaj poznati osmeh, loptu je onako slep želeo da čuje. Bacala sam mu lopticu, čekajući da je pronađe, nanjuši i donese mi, ne bi li mu ponovo bacila. Dobro je poznavao dvorište, ali su tužne bile situacije u kojima bi se batrgao, naletao na nešto. Tužno je bilo gledati ga takvog. A onda, jednog dana je odlučio da se ne vrati, ili je to neko drugi odlučio umesto njega. Bio je previše pametan da se izgubi. Čuli smo da ga je komšija ubio. Nismo imali dokaz, nismo mogli ništa. Tražili smo ga svuda. I kada je prošlo dosta vremena, čekali smo ga i dalje, nadajući se da traži put do kuće ili da ga je možda neko usvojio i da je srećan. Ja sam samo želela da je živ.

    Prošlo je od tada desetak godina. Komšija je izvršio samoubistvo pre neku godinu. Pitam se, koliko još Đoleta treba da nastrada da bi smo protiv komšija nešto preduzeli?

Powered by blog.rs