MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

IZMEĐU SREĆE I TUGE

Generalna — Autor gordanuska @ 21:36


    Toliko puta sam bila na granici, osećala se u isto vreme i srećno i tužno. Mogla sam da plaćem i jecam, a da ne znam koje osećanje je jače izraženo. Zbog istog razloga sam veoma tužna, slomljena, iscrpljena a sa druge strane spokojnija, srećnija, slobodna i opet na početku. Svi ti počeci, tako su mi poznati i nepoznati. Tako su isti i potpuno različiti. Crni su i beli. Puni smeha i suza razočaranja. Uvek su neizvesni.

    Sredina mi nije fah. U njoj se slabo snalazim. Ona je vremenski ograničena, dok je kraj nemonovan i toliko puta doživljen. Reprizira se toliko puta i ma koliko jako želela da prestane, ono ne prestaje. Možda nisam dovoljno jako poželela. A šta sam u stvari i poželela pa da znam da nije onako kako sam zamislila?

    Često pomislim da sam u bliskom srodstvu sa vukovima. Postajem sve veći samotnjak. Moje misli i pogled lutaju u daljine. One me zovu i sve manje sam prisutna. Moj duh i telo ne prate ritam. Odlazim sve dalje i dalje nemajući potrebu da išta kažem, objašnjavam, raspravljam, već samo da u tišini svog sveta osećam svet oko sebe.

    Odavno me niko nije oduševio, rekao nešto što bi me pomerilo. To su očekivani odgovori koji uvek zabole. Priče o stanju u državi, nemaštini, čemeru, jadu, nespokoju, lažima, prevari, sebičnosti, bolestima, crnilu i sivilu svakodnevice u kojoj duh polako gubi kontrolu i snagu a od ljudi nastaju zombiji koji troše svoj životni vek, često se ni jednom ne zapitajući se koja je svrha postojanja.

    Zašto je u stvari sredina nazvana „zlatnom“? Verovatno zato što je poželjna ali neuhvatljiva, suviše vredna i ne svima namenjena. Da li oni koji traže uvek i nađu? Nekada se čini da to nema veze sa trudom, željom, odricanjem, već jednostavno sa sudbinom, prepoznavanjem pravog trenutka i intiutivnom reakcijom. I na intuiciju smo počeli da vršimo pritisak i sputavamo je pa se često nalazimo između nje i „zdravog razuma“. Da bi nazvali sebe „zrelim“ osobama (mada se po mom mišljenju odrastanje ne podrazumeva i nisam sigurna šta u stvari znači), treba trezveno da razmišljamo, jer smo u suprotnom detinjasti a to društvo nikako ne podržava. Sledi bezbroj kritika na račun datog ponašanja.

    Čini mi se da se količina sreće smanjuje srazmerno povećanju godina. Nekako, to je nepisano pravilo, nešto kao moralna norma, kojom se striktno zabranjuje odraslim osobama da imaju onaj sjaj u oku i široki, iskren osmeh na licu. Sreća se ne prašta. Budi slomljen, ozbiljan, prepun briga, klonuo i onda ćeš drugima dati priliku da likuju nad tvojom nesrećom osećajući se odjednom izuzetno srećnima jer, njihov jad je manje strašan kada vide tvoju tugu. Uspeli su. Utešili su se.

    Ne dam! To vam neću dozvoliti! Recept za sjaj u oku nosimo u sebi, u čistoti duše i pozivnom pogledu na svet i ljude oko sebe. Moramo ga dobro čuvati, negovati i poklanjati onima koji nas tim istim sjajem privuku i time naš učine još čistijim, učine nas boljim ljudima, koji život posmatraju kao dar, čiju ljubav možemo osetiti u pogledu, ćutanju i jednostavno ali dovoljno, postojanju.


Powered by blog.rs