MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

20 Jan, 2012

STARI KOSTIMI

Generalna — Autor gordanuska @ 12:57

 

 

     Retko sam na face-u. Jednostavno, ja sam od onih malo drugačijih generacija. Nismo koristili računare, mobilnih telefona tada nije ni bilo. Kameno doba. Kada bi zazvonio fiksni telefon, postojala je ista verovatnoća da zove neki kupac koji se interesuje za delove poljoprivrednih mašina koje prodaje moj otac, sestrina drugarica u vezi domaćeg zadatka ili odlaska na igralište i njega. Umeli smo da čekamo i da se radujemo, a isto tako sa čekanjem i razočaravamo. Za sve je bilo potrebno vreme. 

    Danas, vidim nečiju prošlost i budućnost za nekoliko minuta, prelazeći sa fotografije na fotografiju. I šta vidim? Sada su od svih njih, nekada klinaca i klinki postali novi ljudi. Proizveli su potomke. Sebe same u manjem izdanju i sa po nekim genom preuzetim od odabrane osobe koja nosi isti prsten na prestenjaku desne ruke. Proširili su svoje postojanje, rasuli gene, ti bivši dečaci i devojčice koje sam znala iz nekog drugog vremena...

    Ja sam daleko od njih, ostala sam u onom davno prošlom vremenu. Još uvek trčim ka nečemu čemu ne znam ni ime. Ne znam ni da li su to potomci ili nešto sasvim drugo, možda samo ono što je i bilo želim da održavam u životu, da mu udahnem  isti  i da postoji sada kada svi misle da su se njihovi putevi završili u nekoj tamo davnoj priči, u albumima za slike ili nekom maglovitom sećanju. Kakvi su sada ti dečaci i devojčice? O čemu razmišljaju? Šta ih muči, čemu se nadaju? Imaju li ona sećanja, časte li se njima u tihim noćima, kada ceo svet spava i postaju ono što su u stvari, skidajući svakodnevne brige, strahove i poraze, a oblačeći kostime devedesetih.

    Najteže je bilo biti lucidan, naivan, bezazlen i pun nade tih devedesetih godina, sada već prošlog veka. Živeli smo u mraku, jeli suv hleb, vozili se vozom koji bi kasnio i po nekoliko dana, šetali u mrklom mraku ulicama zavičaja i skupljali novac za kutiju najjeftnijih cigareta. Pevali smo, smejali se, kartali, ljuljali na ljuljaškama, gledali padanje meteora ležeći na travi seoskog stadiona, krali komšijske šljive i jedva čekali naredni sustret i događaje koje smo tako maštovito smišljali jer nismo imali ništa što bi nas zabavilo samo od sebe. Imali smo jedni druge i to je bilo neprocenljivo.

    Toliko prašine je na uspomenama. Osećam njenu težinu. Kutija uspomena mudro ćuti u svom vremenu, čeka strpljivo da je ponekad otvorim i oživim sećanja na lude godine još luđeg vremena i ljudi koji smo nekada bili. Sve njih ponovo oživljavam, vraćam im uloge koje su imali. Vraćam i sebe, svakoga od njih zagrlim, uzdahnem, šapućem na uho: „Sve će biti u redu. Ovo što si sada pokušaj da zadržiš zauvek. Ne zaboravi ove trenutke. To si ti....“ Na posletku, moram da dođem i do sebe i isto to samoj sebi kažem, uzdahnem, zažmurim i vratim se u sadašnjost sa sećanjem na reči koje mi deluju tako poznato, kao da ih je vetar doneo iz neke daljine, daleke, a moje.

 


Komentari

  1. U pravu si neno58. Sebe treba na prvo mesto, pa onda možeš i drugima pomoći.

    Pozzz

    Autor gordanuska — 21 Jan 2012, 09:14

  2. Veoma lepo!
    Mi smo imali svoje radosti i brige, današnji maldi svoje...mislim da im je teže nego što je nama bilo.
    Ti si ovo divno napisala, i samo ti mogu reći, nemoj sebe "na posletku..." to i sebe učim stalno, nikako tu lekciju da naučim.

    Autor nena58 — 20 Jan 2012, 21:01

  3. Stepskivuče...počastvovana sam tvojim komentarom i pohvalama:).

    Razmišljam o novoj knjizi, volela bih da to bude roman, a možda neka zbirka tekstova...ko zna...šta god...samo neka bude.

    O lepim stvarima misliš? Potrudiću se...mislim da sam tim putem polako ali sigurno krenula.
    Veeeliki pozdrav.

    Autor gordanuska — 20 Jan 2012, 16:16

  4. Gordanuska, generacijo moja.

    Autor phedredelaunay — 20 Jan 2012, 16:03

  5. Necu komentarisati sadrzinu tvog posta.
    Sve si vec rekla.

    Ali cu reci da sam procitao tvoju knjigu i ,na zalost,malo se toga promenilo.
    BAr na globalnom planu.

    Ali,mislim da je vreme za neku novu tvoju knjigu.

    Iako si i ranije pisala pitko i jasno,tvoji novi tekstovi su sve bolji i bolji.

    Lepo ovladavas tom divnom umetnosti i pravo je zadovoljstvo citati te...

    A,ako imam pravo na zelju,voleo bih da upregnes sve svoje moci i pocnes da pises o sto lepsim stvarima koje za sebe mozes zamisliti!

    Veliki pozdrav za Tebe...

    Autor stepskivuk — 20 Jan 2012, 15:23

  6. Hvala :). Pozdrav i tebi.

    Autor gordanuska — 20 Jan 2012, 15:00

  7. divan post! Ja sam jedna od ovih novih generacija,ali ne zivim takvim zivotom.Potpuno se slazem sa tobom.Pozdrav

    Autor ijesic — 20 Jan 2012, 14:54


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs