MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

27 Mar, 2009

Deo iz knjige

Generalna — Autor gordanuska @ 15:04

Objavljujem deo svoje knjige koja je trenutno u procesu štampanja, sa ciljem da čujem komentare. 

31.10.2008.

Večeras je maskenbal!!! Noć veštica iliti Helloween se slavi i na teritoriji naše zemlje. A i što da ne? Zar nama u Srbiji Noć veštica nije prisutna tri stotine šezdeset i pet dana u godini i noću i danju? Odlučih da prisustvujem tom događaju po prvi put u životu, da budem neko drugi za promenu. Bar na trenutak da zaboravim gde živim, za šta radim, kakva mi je perspektiva itd. Dobih inspiraciju da se maskiram u Titovu pionirku. Bejahu to dobra vremena ali ih se slabo sećam, bila sam dete. Plava kapa sa crvenom zvezdom, još uvek spakovana u fioci u kojoj je provela poslednjih dvadesetak godina, izvučena je od strane moje majke koja mi ju je zajedno sa crvenom maramom, poslala po svojoj prijateljici koja se uputila u grad u kome prebivam.

Posle toliko godina, ponovo ću obući kostim bezbrižnog deteta, koje se zaklinjalo ni ono ne znajući zbog čega, ali Bože moj, bila je velika čast zvati se Titovim pionirom. Obećavasmo svi u glas da ćemo braniti svoju domovinu SFRJ, da ćemo marljivo učiti i raditi, biti dobri drugovi i ne sećam se više za šta smo još dali časnu pionirsku reč. U međuvremenu, dok je moja generacija sazrela i stigla do sedmog razreda kada pioniri prerastaju u omladince, počela se raspadati naša lepa, velika Juga i ostadoh pionir sve do sada. Sve te pesmice pevane na priredbama na Dan republike, štafeta na Dan mladosti, stihovi o narodnooslobodilačkoj borbi, partizanima i širenje bratstva i jedinstva, čuvam duboko u sebi i sa setom ih se sećam. To su bila vremena sigurnosti i blagostanja. Bez obzira na to što sam bila dete, znala sam da su ljudi opušteno živeli, radili, gradili, stvarali, jer se pitanje novca nije pominjalo, jednostavno - ljudi su ga IMALI. Samim tim što sa njim nisu imali problema, nisu živeli u neizvesnosti iz dana u dan a često pominjani termin u današnje vreme STRES, bio je strani pojam. E, stara dobra, često pominjana vremena...

14.11.2008.

Pitam se, razmišljam. U ovom dnevniku ima toliko podataka koji bi mogli bukvalno da me sahrane a isto tako možda kritika i ne bude tako loša. Sve to, naravno, zavisi od toga da li će on ikada imati tu priliku da bude objavljen. Novosti, naravno nema. Priča se, priča, ali dok ne vidim promene ne verujem u njih.

Sutra je dan naše firme. Slavljenici (oni koji su zaokružili svoj radni staž na peticu ili nulu) očekuju poklončiće, kao mali znak pažnje za to što su ostali verni svojoj Kući poslednjih a ujedno i najstresnijih godina, kada je nemaština, koja se zahuktavala devedesetih dobila toliko ubrzanje, da se do današnjih dana ovde nije osetilo njeno kočenje, a kamoli zaustavljanje. Mi, stanovnici Srbije, naviknuti na ratove, ekonomske krize, bedu, inflaciju i ostale nus pojave pomenutih pojava, prosto više nemamo čime da budemo iznenađeni. Sva ta drmusanja i talasanja, nedozvoljavanje da se ikada opustimo, uticala su na to da postanemo jedna od najduhovitijih nacija na svetu. To je besplatan (vrlo bitno) način zabave, a ujedno i pretvaranje prirodnih (kojih na svu sreću ima malo) i društvenih (koji su glavni) katastrofa u humor. Taj humor je sa godinama njegovog upotrebljavanja u istu svrhu (tj. smejati se svojoj nesreći i učiniti je manje bolnom) počeo bivati ispunjen sve većom dozom cinizma.

Sećam se Indeksovog pozorišta pre nekoliko godina koji su stvarno bili originalni. Sada njihove blede kopije pokušavaju da zasmeju već dovoljno ismejan narod, kojem više nije do smeha već do konkretnih poteza ka boljem sutra. Sve ovo gore navedeno, isto je i u mojoj javnoj kući. Svi se pitaju, kada će ovo dobiti neki (sada više nije bitno da li pozitivan ili negativan) epilog. Postoji li izlaz iz ovog lavirinta?!

Priča se da će se ovih dana OPET, po ko zna koji put raspisati tender za prodaju preduzeća. Po tumačenjima i informacijama nekih, konkretno naš sektor će samo promeniti naziv, a sve ostalo će ostati isto. Uz to, neće biti privatizovan. Koja glupost. Promeniću ime i promeniću svoju prošlost a samim tim i budućnost. To je zamazivanje očiju. Kao, nešto se dešava, a u stvari sve ostaje isto. Prava demagogija, nema šta.

Na sve gore navedeno, već pomenuta svetska ekonomska kriza nalazi se i pred vratima Srbije, priprema se da pokuca na njih ukoliko ne bude mogla da pozvoni, jer možda opet budu restrikcije struje a zvono tada neće biti u funkciji. Stari dobri načini snalaženja. Ovaj narod će i to preživeti, snalažljiv je. A šta će Ameri i ostale sile, pogotovo one iz Zapadne Evrope? Moraće kod nas na časove ili što će biti brže, neka prepišu srpsku istoriju zapisanu poslednjih dvadesetak godina.

Svi smo se nadali da će biti bolje, a onda problem svetskih razmera počinje da remeti i izvlači iz ravnoteže čitavu planetu. Šta je sledeće? Prevelika gužva u saobraćaju na Mlečnom putu? Dolazak vanzemaljaca i plaćanje troškova njihovog dolaska koje će nam zakidati od plate? Ne bi me iznenadilo!

Stigla je Slavica. Više ne čujem misli. Neprekidno izjavljuje: "Da skratim priču" i para atome vazduha gromoglasnim tonovima. Joj, kako bi izgledalo kada je ne bi skraćivala. U glavi mi je zemljotres! Puna su joj usta stolice koju je nosila na analizu. Ne mogu više da razmišljam. Ubila mi je kreativnost za današnji dan.

 

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs