MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

06 Apr, 2010

TAKO DALEKO A TAKO BLIZU

Generalna — Autor gordanuska @ 15:11

    Pre par dana sam se vratila iz Švedske. Prvi put u životu sam putovala tako daleko!!! Prvi put u životu sam sela u avion!!! Bila sam uzbuđena, uplašena, vrtelo mi se u glavi, razmišljala o tome kako se nalazim u Vasioni, kako napuštam planetu i nalazim se u nekom drugom svetu. Sve je izgledalo nestvarno, nemoguće.

    Neko bi mi se smejao. Prvi put za 33 godine doživljavam ovako nešto i fascinira me.

    Ostali putnici u avionu su izgledali krajnje smoreno. Oni su ovo doživeli bezbroj puta i ne vide ništa očaravajuće u tome što se nalaze na udaljenosti 11.000 metara od Zemlje i na temperaturi od –60 ºC.

    I dalje se oduševljavam, umirem od straha, radujem, kukam u sebi, zamišljam pad, zamišljam sletanje u Kopenhagenu, svoju sestru koja mi trči u zagrljaj, opet pad u more i kako naduvavam prsluk za spasavanje prilikom dodira sa hladnom vodom u koju upadam... Zamišljam neki drugi svet u koji odlazim na nekoliko dana.

    Vratila sam se. Videla sam nešto drugačije. Drugačije ljude, drugačije zgrade, ulice, bulevare, semafore, drugačije prodavnice, drugačije drveće, parkove, lustere, frizure, ponašanje, ptice, vetar, more, obalu, crkve, muziku... Upijala sam kao sunđer.

    Sve to postoji i skoro je na dohvat ruke. Sve to nisam ranije videla jer mi je za to putešestvije bila potrebna viza o kojoj nisam mogla ni da sanjam, ukoliko u toj dalekoj zemlji na severu nemam najmanje jednog roditelja ili budućeg muža. A sada, moja sestra se udala za Šveđanina, nama su odobrili vize i za dva sata sam na sasvim drugom kraju Evrope, razrogačenih očiju posmatram sve oko sebe do najsitnijih detalja i vidim koliko toga nam je uskraćivano a i dan danas jeste. Večina mojih prijatelja nikada nije putovala avionom.

    Sedim u svojoj sobi, u zemlji Srbiji koju volim zbog toliko toga a u isto vreme strašno mrzim. Ni jednom strancu neću reći ništa loše o svojoj zemlji, ali ću se iznervirati kada prelazim ulicom i neki nestrpljivi vozač počne da trubi ili još više doda gas, da slučajno ne propusti pešaka. Volim to što jesam i nikada ne bih želela da budem neko drugi, volim Balkan, volim strast koju ovaj narod poseduje, volim pesmu, igru i kafane, prave domaćine, volim emociju koju poseduje naš narod, ali kada te stave u kavez i drže u njemu dvadeset godina, tvoja pesma izgubi vedrinu, od emocija ostane ljutnja i strah, gola borba za opstanak učini od ljudi zveri koji ne prežu ni od čega, travu više niko ne gleda, sunce ne sija tolikim žarom, diploma završenog fakulteta stoji u vitrini hvatajući prašinu i samo što ne zaplače, dok ti radiš u butiku ili ne radiš ništa jer posla nema.... Da li sam stvarno letela ili je to bio san?

Komentari

  1. Hvala ti mandrače72 :). I ja se nadam da će biti tako.

    Autor gordanuska — 07 Apr 2010, 13:07

  2. Mislim da si letjela. Vjerujem da će drugi put biti još bolje i snažnije i da tu svoju diplomu uposliš kako zaslužuje.
    pozdrav

    Autor mandrak72 — 06 Apr 2010, 17:57


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs