MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

ŽAŠTO SU LEPE ŽENE NESREĆNE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:33
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4


 

 

    I pored toga što od kada sam se iz pačeta pretvorila u labuda, pa sve do današnjih dana, osećam pritisak i tugu što moja lepota ljudima znači toliko puno a tako premalo njih želi da vidi šta se iza lepe ambalaže krije, saznadoh šta je veliki slikar mislio o lepim ženama. Doživela sam taj citat kao udar groma. Pitam se: “U kakvom problemu je dotični Pikaso bio, kada je izjavio da su lepe žene potrebne samo ljubavnicima i slikarima bez mašte?” Mora biti da ga je neka lepotica opčinila a zatim brutalno ostavila. Inače, ne bi niko bez razloga imao tako surovo mišljenje i nipodoštavao žene koje su lepe.

    Mnogi nas ne vole. Ima nas mnogo, i većina misli da možemo da dobijemo šta god poželimo, da je naš život mnogo lakši od njihovog samo zato što smo lepe. Ali, ne znaju i ne žele da poveruju u to da je lepota teret koji u mnogo čemu odmaže u životu, stvara neprilike češće nego što pomaže. Uporno insistiram na tome da imam mozak, ali čim me ugledaju ljudi zaborave na to. Zbog toga nikada nisam imala pravog muškog prijatelja a jedva po neku žensku prijateljicu.

    Godine prolaze, lepota dobija drugi oblik ali je još uvek tu. Ponosna sam na nju, volim je, bez obzira što me je mnogo puta koštala ljubavi, prijateljstva, poverenja... Pokušavam na to da gledam drugačije. Ja znam ko sam i šta sam, znam da sam pametna, obrazovana, samosvesna sam, a to što drugi ne žele da vide, to je već njihov problem.

    Interesantnu izjavu sam čula pre par dana od priznatog pisca. Imao je predrasudu da lepe a u isto vreme pametne žene ne postoje. Pošto sam počela da uplovljavam u pisanje, izdala knjigu a zatim odlučila da svojim tekstom konkurišem za nagradu u rodnom selu, imala sam čast da na moj tekst obrati pažnju priznati pisac poreklom iz mog zavičaja. Pročitavši ga, poželeo je da me upozna. Ostavila sam utisak svojim razmišljanjem i pisanjem. Posle kraćeg razgovora i dogovora da ostanemo u kontaktu, izjavio je kako je zbunjen time da neko ko je pametan može da bude tako lep. Moram priznati da me ta izjava nije iznenadila. Predrasude su mi poznate. Ipak, za promenu, moja pamet je bila ta koja je nekoga privukla, koja je zaintrigirala osobu. Dokazala sam sebi, mada sam toga odavno svesna, da imam ono što mnogi ne vide, jednostavno sam kompletna žena.

    Ipak, zašto onda tako često osećam tugu, bol, samoću, površnost......? Godine iskustva, rada na sebi, analiziranja, nisu pobile činjenicu da se lepih a pametnih žena mnogi plaše. Mnogi žele da ih imaju, maštaju o njima, idealizuju ih, pokušavaju na razne načine da im se približe, ali....kada do toga konačno dođe, ne znaju šta da rade sa njima. Ta euforija zbog uspeha kod tako neke žene je kratkotrajna. Problem je u tome što ne znaju kako posle da funkcionišu i postave se prema takvoj ženi. Ni dan danas mi nije jasno zašto sam ostajala uskraćena za taj odgovor. Jedino što mi je preostajalo, bilo je da kreiram priču u glavi i da sama izvlačim zaključke. Verovatno su oni često i pogrešni. Ali, na koji način da dođem do istine?

   

    Sedam u sopstveni vremeplov i razmišljam o tome da li je postojao muškarac u mom životu koji me je voleo zbog toga što sam a ne zbog mojih dugih nogu, prćaste guze, duge crne kose, lepih crta lica, ravnog stomačića i ostalih delova tela koje su uglavnom ubrajali u listu prioriteta? Ne znam pravi odgovor ni na ovo pitanje. Nadam se da je postojala takva osoba. U stvari mislim da jeste, ali...opet ko bi to znao? Samoj sebi zvučim razočarano, kao beznadežan slučaj koji je lep, mlad i izuzetno nesrećan tada kada bi trebao da bude najsrećniji u životu.

    Koliko god se borim da ne obraćam pažnju na to šta drugi misle, da se izdignem iznad toga, boli jako kada shvatiš da je toliko ljudi površno. Ne bi to ni bilo tako strašno da postoji samo jedna osoba na ovom svetu koja bi mogla da me razume i kojoj bih ja bila bitna. Ja kao žena, kao osoba, kao dete koje sam ponekad, kao uplakana devojčica i kao odgovorna poslovna žena, kao pisac koji se lakta i krči sama sebi pute verujući da može toliko toga da postigne, ja kao nezaštićena mlada žena koja je trenutno najusamljenija na svetu jer joj sestra odlazi u Švedsku da tamo otpočne novi život, ja sa slomljinim srcem lepljenim toliko puta a nikada izlečenim, ja koja kao tinejdžerka igram po sred centra varoši svoje, dok me svet ogovara po milioniti put, ja koja želim svoj život da proživim punim plućima i zavolim jednom istinski i zauvek.

    Povrh svega toga, bivstvovanje u zemlji Nedođiji, koje sa godinama postaje sve teže, i nemanje budućnosti u pravom smislu reči, jede svu pozitivnu energiju oko nas. Ne mogu a da ne osećam negativne vibracije, nedostatak poštovanja, ljubavi, lepih reči, ljubaznosti, požrtvovanosti, iskrenosti, poverenja.... Čak i julsko sunce ne može da unese radost, ne možemo ni jedan dan da provedemo kao cvrčci uživajući u trenutku a da posle toga ne moramo da postanemo duplo više vredni mravi i nadoknadimo to.


Powered by blog.rs