MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

DEVOJKE, NE PLAŠITE SE TRIDESETIH

Generalna — Autor gordanuska @ 13:25
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Nisam se samo jednog jutra probudila i shvatila da imam 32 godine. To se dešavalo postepeno. Kada su godište koje počinje sa sedemdeset i neko, počeli da zamenjuju sa osamdeset i nekim, shvatila sam da je kalendar mojih generacija polako gubio primat u noćnim izlascima, na žurkama i ostalim vidovima zabave gde smo opušteno, ne razmišljajući previše o godinama, ćaskali, upoznavali se i družili, jer, bilo nas je mnogo. Polako, završavanjem fakulteta a neki čak ni ne upisujući ga, odlučivali su se za promenu. Jednostavno, svako je krenuo svojim putem, najčešće zaplovio u bračne vode. Tada je počela nova priča, a stara je morala da se završi.

    Nekolicina mojih prijateljica i ja, devojke u tridesetim godinama još uvek bez dece i muža, proganjane od strane roditelja i ponekih prijatelja, pa čak i drskih poznanika koji misle da imaju pravo da nam se mešaju u privatni život, podignute glave koračamo napred, svesne toga da smo u tridesetim kada znamo mnogo više.

    Često razmišljam o tome, kakva promena se dogodila poslednjih godina? Zašto su tridesete bolje od dvadesetih? Kao prvo, oslobodila sam se kompleksa. Nisam totalno izlečena (jer ipak smo mi žene sklone da posumnjamo u sebe često zbog banalnih stvari, kao što su podočnjaci, neoprana kosa, dva kilograma viška i drugih stvari od životnog značaja), ali mi više moje pete, uočljiva, da ne kažem malo veća (od malih nogu primećivana od strane mnogih) zadnjica, male (ali čvrste) grudi, kao u labuda dug vrat, visina od 178 cm sa koje sam oduvek posmatrala sa visine (a u detinjstvu imala tu čast da dobijem nadimak žirafa i roda) male prgave devojke koje su često, kada bi me srele kao začuđeno izjavljivale: "Jao, kada ćeš prestati da rasteš".

    Sada, kao dovoljno zrela žena, svesna sam svoje privlačnosti, ono što sam nekada smatrala manama sada prihvatam kao deo sebe, negujem i čuvam. Mentalno sazrevanje ženi kazuje da ona nije prvenstveno telo, kako u većini slučajeva razmišlja u dvadesetim. Samopouzdanje i iskustva koja stičemo i bivamo ih svesne tek u tridesetim, nikada se ne mogu porediti sa nedefinisanim i zbunjujućim dvadesetim godinama. Ako želimo da nas muškarci posmatraju samo kao telo, oni će to i uraditi a mi ćemo se pitati zbog čega on ništa drugo u meni ne vidi? Međutim, ako pored toga što ih prvo privučemo fizički (jer to je neminovno), samouverenošću, pogledima na svet, vedrim duhom, inteligencijom, nežnošću, iskrenošću i ostalim duhovnim kvalitetima, ostavićemo pečat i trag i na osnovu tih, pravih kvaliteta zadržati svoje mesto prvenstveno u njegovoj glavi a kasnije i u srcu. Fizička lepota je za oko raj, ali je i prolazna. Moramo prvo biti zadovoljne same sobom da bi nas i drugi primetili i prihvatili a to nam pružaju upravo tridesete.

    Sada, kada je dvojka ustupila mesto trojci, znamo šta nam prija a šta ne, koliko nam je do nečega stalo, šta su nam prioriteti i gde je granica izdržljivosti do koje možemo i želimo da trpimo određene stvari i ljude, a da se neki nikada neće promeniti ma koliko silno mi želele i maštale o tome. Sada, kada možemo realnije da posmatramo svet oko nas i kada smo svesne ko su nam prijatelji a ko emituje negativnu energiju koju ranije nismo tako lako mogle da prepoznamo, ili jesmo pa nas je zbunjivala; kada znamo zašto muškarci koji nam mogu biti tate, žele da nam pomognu da nađemo bolji posao a pri tome traže da pre toga odemo na kafu kako bi se dogovorili oko pojedinosti; kada umemo da prepoznamo čestite i ljude koje možemo voleti bez bojazni da će nam sutra okrenuti leđa; kada pomišljamo da nije strašno ostati sam ukoliko ne upoznaš čoveka kojem bi prepustila deo svoje sudbine, jer bolje je ništa nego išta, možemo opuštenije da koračamo kroz svakodnevicu, znajući da ćemo odreagovati na pravi način.

    Većinu devojaka mojih godina bombarduju pitanjima: "Kada ćeš se udati? Šta čekaš? Imaš li ozbiljnu vezu? Zašto nisi zadržala onog prethodnog, sada si opet sama? Znaš li da uskoro ulažiš u godine kada je trudnoća rizična? Ostaćeš sama, pogledaj komšinicu Maru, bolesna je a nema ko da još čašu vode donese....." Ježim se od tih priča. Nerviraju me. Želim da me ostave na miru i gledaju svoj život! Ko sebi daje za pravo da se meša u moj život?! Ako nisi udata kao da si šugava. Strašno me razljute takvi komentari, ali se onda trgnem i shvatim da je meni ovako baš lepo, da mogu da mi zavide a verovatno to i čine. Imam slobodu, svoj posao, vreme koje posvećujem sebi i onima koje volim, radim ono što volim, jednostavno, sposobna sam da funkcionišem i sama. Mogu da se oslonim na sebe i to je jako bitno. Želim da budem nezavisna. Ali, ukoliko neko želi sa mnom da podeli moju nezavisnost, ako je to neko sa kim ću se ja osećati bolje nego kada sam sama, ja ću ga prihvatiti, pustiti u svoj život, kao što i jesam, primati i davati i uživati u trenucima provedenim u dvoje, prvenstveno zbog toga što meni prisustvo te osobe odgovara. Koliko nam je teško da živimo u trenutku? Neopisivo. Uglavnom nam se umešaju prošlost ili briga oko budućnosti, a sadašnjost potrošimo i ne primećujući je.

    Zato devojke, ako imate tridesetak godina i znate ono što i ja, nemate čega da se plašite jer ste svesne sebe i drugih a verovatnoća da pogrešite u proceni je minimalna. Vi ste zrele žene koje samo treba da požele, a kada se to i ostvari, znaćete već kako da iskoristite na najbolji način.


Powered by blog.rs