MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

Udaranje glavnom o zid

Generalna — Autor gordanuska @ 15:12
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

UDARANJE GLAVOM O ZID

 

    Svako je bar jednom u životu pokušao da glavom prođe kroz zid. Neki su posle jednog pokušaja shvatili da je to nemoguća misija, mada je takvih čini mi se malo, dok su drugi, kao na primer ja, nastavljali da udaraju, nadajući se da će baš tog puta zid biti tanji i na kraju biti porušen.

    Koliko god ne želeli da shvatimo da je surova realnost ipak stvarna i teško promenljiva, nama u zemljici na Balkanu, jedino što preostaje da se nadamo boljem sutra. Uglavnom su nam sudbinu krojili pojedinci koji su to sebi dali za pravo. Nekada su to bili državnici i članovi mafije da bi sada naš već toliko puta ukaljan a nikad dovoljno opran obraz, počeli da blate i klinci sa viškom energije, koji se pozivaju na neki ni njima jasan nacionalizam. Pravog razloga, čini mi se nikada nije bilo. Ono što nas pokreće izgleda je otpor prema svemu što je novo, nepoznato i tuđe. Ako ne znamo šta hoćemo, pitam se, da li bar znamo šta nećemo?

    Posle još jednog napada, sada već i celom narodu poznate nove grupe građana koja nosi naziv huligani, cela država je zaćutala na dan dva, a njeni stanovnici koji ne mogu da se izbore sa ovom grupom, jedino što su mogli je da stoje u koloni sa cvećem i svećama u rukama, pokazujući time da još uvek imaju ljudskosti u sebi. Dok ceo svet ćuti, ne začuđen preterano postupcima našeg naroda i slušajući izvinjenja koja ne mogu vratiti mladića u život i promeniti ono što je bilo, pitam se, koliko je onima koji su te reči izvinjenja izrekli, stvarno žao zbog nemilog događaja?

    Možemo se unedogled izvinjavati i paliti sveće, kupovati cveće i šetati praveći povorke na tu temu, ali na taj način nećemo promeniti činjenicu da je u ovoj zemlji vlada bes i to onaj najgore moguće vrste. To ispoljavanje besa možda i nema neki cilj. Poznato je da ljudi u besu često ne biraju sredstva i nemaju strategiju delovanja.

    Ti mladi ljudi skreću pažnju na sebe postupcima koji su neoprostivi, koji ih direktno lišavaju slobode, posle čega često nemaju priliku da počnu iz početka čak i ako požele. Tome nema kraja, a oni to još uvek ne znaju jer su nezreli i pogodni za manipulisanje od strane onih koji ih koriste samo iz njima poznatih ciljeva.

    U državi koja se već dvadesetak godina bori sa ratovima, nemaštinom, u kojoj se ljudi neprekidno bore sa stresom oko toga da li će ostati bez posla, kako da prehrane porodicu i postavljaju sebi pitanje da li je izvodljivo uopšte tu porodicu i osnivati, ili je se jednostavno odreći? Po strani ostavljamo ono najvrednije za šta se treba boriti, trošeći energiju nervirajući oko golog opstanka, koji je sve teži iz dana u dan. Sve to utiče na nezadovoljstvo, strah, nemoć a samim tim stvara neograničene količine besa koji je potrebno negde izbaciti. On se „prosipa“ na sve strane, počinioci ne biraju ni mesto ni vreme ni način na koji bi svoju nesreću objavili celom svetu. Kako mogu biti okrivljeni samo pojedinci kada je cela država odavno počela da truli?

    Da li sada teroristima nazivati klince željne osvete, klince koji su odrastali u tom trulom sistemu i još u maminom stomaku osećali negativne vibracije? Kako oni mogu biti drugačiji kada ne znaju za mnogo bolje, kada ne mogu da razmišljaju dalje od prekosutra a željni su svega? Većina njih nikada nije izašla iz države, videla druge kulture, običaje, ljude, njihova ponašanja i opuštenu atmosferu, nije videla nasmejane ljude u gradskom autobusu, ljubazne šalterske službenike, policajca koji nije strah i trepet već osoba koja je tu da vam u slučaju da vam je potrebno pomogne...

    Nema opravdanja za takvo ponašanja omladine, ali ima li opravdanja za takvo ponašanje odraslih, koji su tim delikventim akcijama doprineli? Posledice su zastrašujuće, ali svi su zaboravili šta su i ko su bili uzroci.


U kući klovnova

Generalna — Autor gordanuska @ 15:10
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

U KUĆI KLOVNOVA

 

    Da bi na jedvite jade kraj malih ekrana zadržali dosadašnju publiku, kojoj je voajerizam na neki način dosadio, organizatori najgledanijeg realiti šoua, su se odlučili da ovoga puta u kuću puste, po svojoj proceni, najkontraverznije domaćine. Kako bih mogla o tome da razmišljam, naravno, morala sam ovlaš da poslušam šta te kontraverze rade čime su zaslužile pomenuti epitet. Odgovor je. „Isto što i one pre njih“, što znači da je marketinški trik uspeo da nasamari publiku po ko zna koji put. Poznato je da su ljudi skloni da upadaju u kolotečinu i da teško menjaju navike. Čim par sati provedemo posmatrajući date aktere, automatski ih ubacujemo u svoju svakodnevicu, razmišljanjući o njima i kada ne boravimo kraj vesele kutije.

    Kao što rekoh, sada smo se „navukli“, što je i bio cilj tzv. ultramegagiga organizacije koja u svom nazivu ima nešto što liči na reč „emocije“. Još uvek mi nije jasno zašto, ali ko još razmišlja o tome? Najvažnije je da se zadire u tuđu intimu, mada i ta tuđa intima je željno čekala svojih pet minuta da bi postala počasni ukućanin ne baš tako časnog doma, i pokazala celoj zemlji a i šire, kako je u stvari ista kao i oni oko nje, a istovrememo smatrajući da je nešto posebno ukoliko svom imenu doda po neki zvučni pridev.

    Ne treba zameriti većini. Ipak su oni još uvek klinci željni pažnje i kakvog takvog publiciteta. Još uvek ne znaju šta ih je snašlo, ali i kada postanu svesni brzo će zaboraviti jer to su lude godine, kada se opraštanje podrazumeva a pogotovo samom sebi. Čini mi se da je svako od njih odlučio da bude zamorče zbog jedne te iste kategorije, svojih kompleksa. Širok je spektar tih kompleksa, i ne postoji ljudsko biće koje tvrdi da ne poseduje ni jedan. Samo je pitanje, ko želi da ih podeli sa svima a ko želi da radi na tome da ih se postepeno lišava?

    Tračevi su oduvek bili lek za dušu i osnova za dodavanje pojedinosti Svako ko bi trač širio dalje, imao je za pravo da priči po nešto i doda, kako bi ona dobila još veće razmere i time bila još interesantnija. Nekada se odlazi toliko daleko, da naratori do kojih trač stigne kroz koju godinu, čak pričaju sasvim drugu priču, jer se suština prilikom prenošenju sa jezika na jezik izgubila. Akteri su možda još uvek isti, ali se njihova sudbina mnogo puta promenila, pa čak i razgranala u više različitih podpričica.

   U vreme kada se sve brže i brže živi a isto tako i umire, gomile tračeva se masovno proizvode što u medijima, što bez očiju javnosti, i što ih više ima to su još traženiji a žudnja za njima sve je veća. Hoće li ikada doći do zasićenja?


Nemiri

Generalna — Autor gordanuska @ 15:03
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

NEMIRI

 

    Slušajući muziku, pokušavam da smirim uzavrele strasti. Nemiri su opet prisutni. Nekada pomislim da nikada ni ne prestaju, samo se primire i čekaju najnezgodniji trenutak da se zahuktaju. Kako da ih obuzdam i izborim se sa njima, još uvek nisam naučila. Koliko je još iskustva potrebno da bi ih pobedila? Da li umem da funkcionišem bez njih ili su mi duševna hrana a ujedno me i uništavaju i sprečavaju da ispoljim ono najbolje što se krije u meni? Pobediti sebe je najveći uspeh.

    Nedavno sam u kolačiću sudbine u jednom kineskom restoranu izvukla poruku u kojoj je pisalo: „Plemenit čovek je miran i velikodušan. Prostak je uvek uzbuđen.“ Ta poruka me je navela na razmišljanje o tome i da li to uopšte može biti istina? Ako je tako, ja sam prostak! Ne želim u to da poverujem. Suviše generalizuje. Nemoguće je da samo jedan parametar može biti dovoljan da okarakteriše osobu.

    Retki su trenuci u kojima osećam spokoj i živim ne razmišljajući o bivšim ili budućim problemima. Uostalom, znam da je mnogo takvih ljudi. Samo, ni to nije uteha. Ako ne mogu da promenim svet, mogu bar sebe. To je najteži životni zadatak. Možda je jedan od načina da prestanem da očekujem. Postoje razna očekivanja. Očekuješ bolji posao, veću platu, interesantniji film u bioskopu, prave prijatelje, jefninije cipele, manje bora, više ljubavi, topliji dan, interesantniji godišnji odmor, kvalitetnije vino, bolju kritiku, verenički prsten, manje suza, poštovanje, istinu, poziv posle svađe, pomirenje, izvinjenje, promene na bolje, mudrost u određenim godinama...i neopisivo se razočaraš ukoliko se to ne ostvari. Ko je uopšte rekao da se očekivanja moraju ostvariti? Jedno su želje a sasvim nešto drugo ono što će se dogoditi. Uglavnom se želje i mogućnosti ne poklapaju i čovek uvek biva razočaran. Mi, kreatori želja i očekivanja sami sebe bacamo u ambis, sami sebe izneverimo jer smo previše toga želeli.

    I ako postoji čak i najmanja naznaka da se očekivanja ostvare, mi ćemo otići toliko daleko da će veća želja pobediti onu manju i realniju i opet ćemo biti skrhani bolom. Tipičan mazohizam.

Ta težnja ka savršenstvu je urođena mana. Mnogo srećniji bi bili da manje razmišljamo i težimo uvek ka zvezdama. Svo vreme koje nam je podareno da u njemu i događajima koji ga ispunjavaju uživamo, mi, ljudi, pretvaramo u brige i strepnje, sanjarimo o nečem većem, trošimo život ispunjavajući ga tugom.

    To i sada trenutno dok ovo pišem, radim. Pitam se zašto? Svesna sam toga i želim da prestanem. Nekada ni jedno od rešenja nije dobro, ali kako znati koje je manje loše? Isto tako, mnogo puta ne možemo da biramo, drugi odlučuju umesto nas. Olakšavajuća okolnost. Kažeš: „Nije do mene“ i prosto ti lakne. Mnogi ne vole da donose odluke, boje se da ne pogreše. Često mi se dešava. Ipak, više volim da ih donosim, pa čak i pogrešim u proceni, nego da ništa ne zavisi od mene. To je tako bespomoćno. Bebe su bespomoćne. Ali, da li mi odrasli želimo da budemo bebe? Kao da smo pijuni sa kojima svako može kako mu odgovara.

    Primećujem da je sve više utopista koji to više ni ne kriju. 

 

 


Powered by blog.rs