MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

SLOBODA

Generalna — Autor gordanuska @ 14:29
Normal 0


    Otišla sam. Dala sam otkaz u najgore moguće vreme, kažu. Ali, kada bi došlo najbolje  vreme za to? Elem, nije ni to problem..... Bivši generalni direktor iz firme iz koje sam otišla osetivši neopisivo olakšnjanje, a koji me je jednom u životu video...došao je do mog mobilnog telefona u želji da mi pomogne?... Koji mu je đavo? Da nisam kojim slučajem naletela na Dobu vilu? Ponadala sam se i odlučila da odem na piće i možda ozbiljan razgovor. Joj, koliko sam samo kâfa popila sa raznoraznim «dobrotvorima» i ništa. Niti su mi pomogli, niti su dobili šta su tražili, a neki nisu ni tražili. Fini neki ljudi, sve mislim.

    Nego, procedura je bila slična. Kafa, koja reč o poslu i onda nepotrebno čavrljanje. Nije trajalo dugo. Pitao je gde hoću da radim i rekao da će videti šta može da učini. Iskreno, nisam poverovala, ali, bar sam pokušala, da ne bude da nisam .Da smirim savest.

U toku priče, njegov pogled se promenio, videla sam želju u očima od koje sam se skamenila. Nije mi se to ranije dešavalo. Sve mi je bilo jasno. Pokušala sam da ne mislim na to i posle kafice smo se regularno rukovali i otišli svako svojim putem.

    Nakon nekoliko dana mi je poslao poruku tipa šta radim, što se ne javljam. Nismo mi drugari. Šta hoće? O ne, znala sam. Sročila sam kratak odgovor sa sve persiranjem, na šta je on imao primedbi. Želeo je da mu ne persiram, kao, oseća se matoro. Nisam više htela da odgovaram. Jasno je bilo kao dan. Osetila sam neopisiv bes, nemoćnost, ljutnju, odvratnost, toliko loših emocija odjednom i rekla sebi, e ne dam, nisam nikada i neću ni za najbolji mogući posao na svetu. Ja imam čast i ponos i neka i samo to ostane, ne dam.

    Poruke su još par puta bile upućene, ali je ostao bez odgovora. Raspitala sam se i rekli su mi da je ženskaroš. Priča se da ne ide nikuda bez pakovanja prezervativa. Dobro, možda mu malo podižu cenu, ali mi se od toga podigla kosa na glavi. Šta on misli? Da može sve ako je na visokoj funkciji? Gadost. Ko zna koliko je devojaka bilo u mojoj situaciji.

    Uporno sam ga ignorisala. Nije odustajao i kada me je upitao da li se ljutim na njega ili nemam vremena za odgovor, odlučila sam da mu iskreno kažem šta mislim. Poruka je glasila: «Iskreno, pitam se, zašto bi ste mi pomogli i šta bi ste tražili za uzvrat. Zbog toga mislim da je bolje da se ne čujemo.» Njegov odgovor je bio samo: «OK».

    U isto vreme sam osetila i olakšanje zbog izrečene istine ali i veliku ljutnju jer da ne izgledam ovako, ne bih ni imala takvih smarača, idiota u životu. Ipak, odjednom sam se osetila tako snažnom, tako bitnom, tako ponosnom i velikom u svojim očima, pustila sam muziku i počela da igram. Ništa ne može zameniti slobodu i čistu savest.


ŠTA JE U STVARI VREME?

Generalna — Autor gordanuska @ 16:23
Normal 0


 

    Većina nas unapred planira obaveze, sve naravno vezujući za određeno vreme, odnosno sat, dan, mesec, godinu, deceniju njihovog obavljanja. Često su nam dani ispunjeni planovima a sve manje uživanjima u trenucima. Postajemo opterećeni obavezama a ne umemo da usporimo i zadržimo prijatan trenutak, produžavajući ga i uživajući u njemu. Što više jurimo, imamo osećaj da sve više kasnimo. A gde to kasnimo i šta će se dogoditi i ako to učinimo? Jedino što može da se dogodi je još veća nervoza zbog neuspešnosti da sebi i drugima dokažemo da smo tako blizu savršenstva. Čak i da stvarno jesmo, nismo zadovoljni, jer kao što rekoh ne dajemo sebi oduška, vremena za uživanje u postignutom, doživljenom....

    Neki bi rekli da nije moguće usporiti, jer borba za opstanak je više nego ikada povezana sa prekovremenim radom, manjkom vremena za odmor, druženje, lepšu stranu života. Ali, mnogi zaboravljaju da je u ljudskoj istoriji bilo perioda kada ljudi nisu jurili a opet su sve postizali. Ubrzanje polako utiče na usporavanje, umaranje, sve veći broj grešaka i možda se bliži svom kraju. Nadam se da je tako. Čitam knige o tome i mogu reći da sam pobornik usporavanja, jer život je dar a ne kazna.

    Često razmišljam o vremenu i o tome da ono u stvari postaje samo merna jedinica nervoze. Svakoga dana bar jednom u razgovoru sa prijateljima, poznanicima čujem ili izgovaram te isprazne rečenice: «Nemam vremena. Ne znam hoću li imati vremena. Imaš li vremena da se vidimo? Koliko vremena je prošlo od kada se nismo videli, izašli, prošetali, završili fakultet....» To je njegov savremeni uticaj na društvo. Vreme se zloupotrebljava. Umesto da samo povremeno «bacimo» pogled na sat, na kalendar i rokovnik, mi dozvoljavamo da nam te nebitne stvarčice oblikuju živote i upravljaju nama. Mnogi čak nemaju vremena ni da razmišljaju o vremenu, jureči neprekidno za njim a samim tim bivaju sve udaljeniji od njega. Dok se osvrnemo, ono nas pregazi, izbora, razboli, penzioniše, podari pozne godine u kojima polako počinjemo da shvatamo da vreme nije naš neprijatelj, ali, isto tako tada i postaje jer ga ne možemo vratiti, uživati u nekom prošlom vremenu koje nam je pružalo šansu za nešto drugo, sporije, lepše, životnije, ljudskije ili pak samo drugačije.

Gordana Jankov

PROŠIRIVANJE EU – GEOGRAFIJA I POLITIKA

Generalna — Autor gordanuska @ 21:00
Normal 0


 

    Zar nismo i ja i moja država u Evropi? Gde sam? Koliko još koraka napred i još više njih unazad da bi stigli tamo gde već geografski pripadamo? Da pitaju mene, moje roditelje, prijatelje, obične prolaznike, odavno bi već rekli da smo mi narod kome je oduvek bilo mesto u Evropskoj Uniji.

    Šta je Evropska Unija, do veštačka politička tvorevina, koja u svoje okrilje, ne na isti način, prihvata države starog kontinenta? Možete upitati novinara sa prostora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, šta misli o proširenju i nada li se boljitku ako njegova država ikada uđe u EU? Rekao bi Vam isto što ću i ja.

    Nama nije više bitno gde smo, na kom kontinentu, da li nam je ime države isto ili promenjeno sto puta.... Meni, narodima na Balkanu je bitno da živimo kao sam normalan svet, da imamo posao, platu, da možemo nekada da otputujemo i vidimo makar pedalj te Evrope o kojoj nam pričaju decenijama. U svom životu, imala sam priliku da vidim Budimpeštu i delove Grčke. Studirala sam geografiju i planetu upoznala buljeći u atlas.

    Evropa prolazi mimo Srbije, mimo nas, zatvori oči često i odmahne glavom. Ne pušta nas da budemo sastavni deo nje. Čitave generacije mladih ljudi u ovoj, i državi u okruženju, provele su najlepše godine u ratovima, nemaštini i nadi da će biti bolje kada uđemo u Evropu. Da li ćemo i da li će? Koje uslove još moramo da ispunimo na globalnom nivou, da ja ne bih doživela starost i propustila da vidim Prag, na primer?

    Ne mogu da pišem o tome kako je EU predivna zajednica, kako su u njoj ljudi srećni, da nacrtam sunce i cveće i srećnu porodicu koja se drži za ruke.... Samo oni koji su u toj zajednici znaju kako je, mi ostali znamo kako je kada nismo deo nje. A da li želimo da budemo? Ja lično više ne znam. Umorna sam.

    Ne mogu i ne želim da razmišljam o globalizaciji. Ja sam jedinka, svoj minijaturni život u Svemiru ne mogu da kontrolišem. A, ukoliko i Tibet želi da uđe u Evropsku Uniju, nemam ništa protiv, to je oduvek bilo i biće političko pitanje. Ja sam samo geograf.

KAO DA OD SAMOG POČETKA ZAOSTAJEM JEDAN KORAK

Generalna — Autor gordanuska @ 15:56
Normal 0



 

    Sve mi se čini da treba samo još ovo da učinim i moj život će konačno krenuti u pravom smeru. Pod tim podrazumevam u željenom. Međutim, nove prepreke sprečavaju i odlažu dugo očekivane promene na bolje.

    Da li su očekivanja nerealna? Zašto ih uopšte imamo? Da li su ona iluzorna? Lažna nada koja nam daje snage da preživimo današnjicu i obojimo sutrašnjicu ubeđeni da nam se obojeni ekran neće pretvoriti u crno-beli. A tada, razočaranje je stostruko veće, jer, naš zamišljeni svet nije ni nalik onom sa kojim se upravo suočavamo.

   Danas je moja najbolja prijateljica izjavila kako nikako već jednom da joj krene u životu, da počne normalno da živi. Ali, ko joj je u stvari rekao da taj dan mora da dođe, ko joj je rekao da je to što ona zamišlja i očekuje normalan život? Možda je ono što sada preživljava njen normalan život, a ono kakvim ga ona zamišlja, samo obojeni ekran, nada i ništa više.

    Većina nas čeka i čekajući provede ceo život da bi na kraju shvatli da smo neprimećujući proživeli svoj vek na potpuno realan način, večito očekujući «normalno» koje je sanjano. Sve u svemu, normalno je ono što je uobičajeno, u većini, opšte prihvaćeno, ono na šta smo navikli. Samim tim šta je normalno je vrlo diskutabilno i kompleksno pitanje.

    Ubeđujem sebe da ne traba da čekam. Treba da živim sada i u ovom trenutku. Ono što čekam niko mi ne garantuje da ću dočekati i to treba da shvatim kao sasvim normalnu pojavu. Lakše je kada koristimo ovaj izraz, nesvesno sami sebe umirimo jer ipak svako od nas želi da bude deo gomile koliko god se trudio da bude originalan.


CRNA HRONIKA

Generalna — Autor gordanuska @ 20:57
Normal 0


   

    Nema ulaska u EU (nedostaje još samo ovo i ono), cena suncokreta u padu, gorivo ove godine poskupljuje po hiljaditi put, Srbi umesto piva konzumiraju vodu (sede u kafićima po tri sata "razvlačeći" piće koje je uglavnom kafa sa čašom vode), nekoliko poginulih u saobraćajnoj nesreći u zemlji, malo više njih u inostranstvu a poslednji udar tajfuna sravnio je sa zemljom čitav jedan grad. Pravo na prve strane u štampi ima politika, koja toliko smrdi na trulež, da mi nije jasno kako je neko u stanju da proguta sve te tekstove i još na kraju poveruje u njihovu istinitost? Usput, dok prelistavam stranice obojene crnohroničnim notama, nailazim na naslove u kojima nam preti i ekološka katastrofa, da bi na sledećoj strani pročitala članak o incestu, samoubistvu i pokolju koji moram priznati prednjače u crnohroničnosti. Već dovoljno izmrcvarena i isprepadana svim i svačim u ovom nemilom svetu i društvu, dolazim do stranice na kojoj govore o nekoj kulturi, koja mi deluje toliko smešno posle preživljenih trauma prilikom čitanja prethodnih vesti iz nesvesti. Posle malog predaha na pomenutoj strani, ulazim u svet sporta, koji doduše ne pratim ali se uvek prijatno iznenadim kada ugledam naše tenisere i ostale sportiste bilo da su izgubili ili osvojili utakmicu ili meč.

    Sada već bolje volje prelazim na oglase posle kojih nailazim na "maturante" – popularno zvane stranice na kojima se nalaze umrlice. "Preskočim" ih brzinom svetlosti, uverena da među njima nema onih koje poznajem. I konačno nastupa kraj mučenju, dolazim do poslednje stranice dnevnog lista gde me mami horoskop, koji na brzinu pročitam i još brže zaboravim, ponekad popunim «skandinavku» i naravno, posebnu pažnju posvetim čitanju vremenske prognoze, koja je jedini izvestan događaj u ovim pomijama od vesti obojenim svim nijansama sive boje.

    Na svu sreću, statistika kaže da samo 15%  srpske pupulacije čita štampu. Ali, pretpostavljam da velika većina prati televizijski program koji nije ništa bolji ni manje potresan od novina, a u isto vreme i žestoko zaglupljuje. Nažalost, postoji podatak da samo pet procenata naše jadne, male, bedne populacije čita knjige.

    Kako da dobijemo podatak o procentu onih koji razmišljaju svojom glavnom, koje nisu nadrogirali morbidnim naslovima, emisijama, onih koji uspevaju u ovim teškim decenijama da očuvaju zdrav razum i izdignu se iznad situacije?


AKTIVNOST BROJ JEDAN U SRBIJI

Generalna — Autor gordanuska @ 20:38
Normal 0


 

    Tražim posao!!!! Ne čujem se od gomile koja te iste reči urla iz dana u dan sve glasnije i glasnije. „Hoće li me neko čuti? Tražim posao“ – ponavljam unedogled. Napisala sam knjigu o tome. Ništa. Moja bujna mašta se nadala da će neko obratiti pažnju na to štivo, možda poželeti da mi pomogne, naravno, ukoliko oceni da postoji smisao u mom razmišljaju, konstruisanju rečenica i možda talentu...

    Euforija oko objavljivanja knjige, njene prezentacije i kasnije života od „slave“ je prošla a ja i dalje imam neopisivu potrebu da nešto stvaram. Ali kako? Kuda da krenem? Od čega da živim da bih stvarala?! Milion zidova me okružuje. Svake godine su sve viši i viši, a meni se pridružuje još „drugara po potrazi za poslom“, koji su sve nestrpljiviji, nervozniji, razočaraniji u državu, sistem i u stalnom strahu šta će biti sutra. Uz to, godine prolaze, a danas na tržištu vrede samo oni koji će večito imati 25 godina, koji pričaju bar dva strana jezika i po par jezika nacionalnih manjina (namerno ih nisam uračunala u strane jezike jer se više i ne nazivaju stranim, već domaćim). A šta je sa srpskim jezikom u Srbiji? Da li se igde pominje da je potrebno znati taj jezik?

    Nekadašnja druženja radi „odmaranja mozga“, odlazak u kafanu na pivo i bezbrižni razgovori, sada su prebukirani pričom o poslu. Ljudi i dalje ne odustaju od navike da sede po kafićima, istina srčući jednu kafu dva sata, umesto tri pića u istom vremenskom intervalu – jer kriza je, ali je glavna tema gubitak i pronalaženje novog radnog mesta. Kakvo radno mesto? Potražnja za prodavcima magle, koji se stručno nazivaju komercijalistima popunjava više od polovine oglasa za posao. Ko će da ubedi ovaj siroti narod da kupi neki proizvod, tako što će da mu dolaskom na kućnu adresu i navalentnim nastupom, ubeđivati kako je dati produkt baš ono o čemu je jadnik oduvek maštao, samo nikada nije (a izgleda i neće) imati novca za isto. Kada vam još kažu da možete na milion rata da otplaćujete ono za šta ćete dati čitavo bogatstvo, treba da se zapitate da li vam vrede rate, kada ćete već sutra možda ostati bez posla. Najbolji su oni koji jedva da imaju usisivač, ali se polakome pa odjednom kupe onaj koji sem što usisava, ume čak i da masira, pere tepihe, skida zavese, proždire grinje a košta kao jedan prosečan automobil. Dok je takvih, komercijalisti će uvek imati posla. Ovom profilu se pridružuju i menadžeri. Oh, što me nervira to zanimanje... Šta su oni u stvari? Zašto svakoj nazovi to firmi treba po jedan menadžer? Kako su ranije funkcionisali bez njih? A marketing? Ništa nije vredno kao dobra reklama. Proizvod je često upola lošiji od onoga što nam plasiraju, ali psihologija marketinga čini čuda. Pogotovo kada je ime proizvoda toliko debilno da ga neke senilne babe i bebe u reklami ponavljaju bez greške. To su uglavnom tražena zanimanja u zemlji koja je zalutala na evropski kontinent.

    Šta da radimo mi ostali koji smo „promašili“ školu? A bilo je teško promašiti...Čak i da smo svi menadžeri, isto bi bili nezaposleni. Pitam se, dokle ovako bez mira i spokoja? Toliko je ludila, da se ono ne može ni klasifikovati po kategorijama a ne izanalizirati na razumljiv način. Ne mogu više ni sebe da slušam, ne mogu ni da se družim jer se samo o tome i priča. Kada će doćo dan kada ću o tome prestati da razmišljam, kada će posao biti nešto što se podrazumeva, kada ću živeti život posvećujući se i drugim stvarima? Bojim se da i pored svog optimizma, mislim da su ti dani prošli.


NAMĆORISANJE U PRAZNOVANJU

Generalna — Autor gordanuska @ 18:39
Normal 0

NAMĆORISANJE U PRAZNOVANJU


 

    Da li mi se samo čini, ili sam ja najveći namćor kada su praznici u pitanju? U mojoj okolini deluju zaista zadovoljno i ushićeno zbog nečega što nam sledi svake godine a ponašamo se kao da smo prvi put u tome. Krda ljudi tumara gradom, preplaviše prodavnice, na kao bojagi sniženja reaguju kao da je roba za džabe, i ponašaju se kao da veruju u to da će posle ponoći doživeti nešto neverovatno što će im učiniti život mnogo boljim.

    Možda i ja jesam verovala u sve te bajke o Novoj godini i pratećim praznicima, pa sam vremenom shvatila da je to veštački izazvano raspoloženje koje kod nekih proizvodi čak suprotan efekat i vodi u suicid. Nažalost, ta živa istina malo koga interesuje i pitaju se zbog čega neki ljudi ne umeju da se vesele. Sada se postavlja pitanje čemu da se vesele? Ukoliko oni koji se vesele imaju pametan odgovor na to pitanje, skinuću im kapu (tako se to kaže). Najčećše se malo pita, i u većini slučajeva radimo onako kako se od nas očekuje. Kada ja, redovno, po ko zna koji put, dobijem prednovogodišnju nervozu i uhvati me ludilo, naravno, samo pojedinci koji me dobro poznaju, znaju da je to prolazno i za mene opšte poznato respoloženje.

    Tih dana počnem da filozofiram o tome zašto je sada narod na ulici sa osmehom na licu a prethodnih dana smo bukvalno gazili jedni preko drugih? Otkud sada ljudima novac za silne šopinge i krkanluke? Zašto jedu u neograničenim količinama a ostatak meseca će skoro gladovati? Zašto smo dozvolili da nam običaji kroje to kako ćemo se ponašati?

    I kada to nekom i saopštim, uglavnom me mrko pogledaju i smatraju me čudakom što i razmišljam o tome. A nije da nisam, pokušavala sam sto puta da i ja budem deo gomile. Nisam uspela, nekako mi ne ide.

    Zbog toga i večeras, na Badnje veče, sedim za svojim kompom u društvu vernog drugara Word-a i ispovedam mu se. On upija sve što napišem, a ko zna, možda bi i on voleo da sada slavi i dobije slobodan dan.

MAZOHIZAM

Generalna — Autor gordanuska @ 14:38
Normal 0

MAZOHIZAM


 

 

    Čini mi se da je u prirodi čoveka to da mu poznavanje društva teško pada. Neko ima predispozicije da društvo ranije shvati, pre mislim prihvati, a neko se sa činjenicom da je ono mnogo komplikovano i ne baš onako kako izgleda, teško miri. Ja sam u onoj drugoj grupi i jedan od onih Don Kihota koji su više puta jurišali na vetrenjače, a i ponovo bih, samo da me nešto svom silom dirne.

    Provela sam šest godina čeličeći se. Bila sam na brodu koji tone, ali sam na kraju skočila u more i odlučila da plivam, pa gde me život odnese. Možda mi je sada krivo što ranije nisam odlučila da skočim ali nikada nije kasno da ostavimo ono što nije dobro i pokušamo da krenemo u nešto bolje.

    Napušteni brod koji tone već dve decenije, brzinom puža, kao da nas je namerno kažnjavao što smo dozvolili sebi da budemo kukavice i slabići, nojevi koji godinama drže glave u pesku a povremeno kupuju ružičaste naočari, nadajući se da im se život promeniti. Sve te faze, i ja kao bivši putnik sam prošla i obrnula par puta krug, ulazeći u centrifugu.

   Oni što su ostali, nastavili su da gaze jedni preko drugih, nadajući se da će baš oni biti pošteđeni, da će preživeti, jer kada se određeni broj njih udavi, veća je šansa da sami ne budu žrtve. Manje stopala, manje žrtava.

    Baš na tom brodu, počela sam da spoznajem život u njegovom ružnijem svetlu. Uljuljkana u periodu studiranja, kao i svaki drugi tek svršeni intelektualac, poznavanje društva bilo mi je velika nepoznanica. Prosto mi je smešno kada se setim kako sam bila ubeđena da su svi ljudi dobri. Naivnost do bola. Naravno, tada je suočavanje sa istinom počelo sve više da boli. Posle šest godina kaljenja, shvatila sam jednu ne baš lepu stvar, postala sam ogorčena. Morala sam nešto da promenim, bespomoćnost me je uništavala. Odlučila sam da napustim ukleti brod i po cenu toga da možda upadnem u neki vir. Ništa mi više nije bilo bitno, samo taj odlazak.

    Naučeni i svakoga dana još više ubeđivani da treba da trpimo, kao da je u tome poenta življenja, mazohizam smo počeli i da doručujemo i da ručamo i da večeramo. Kao da je svrha života da što pre umremo a do tada da patimo i zahvaljujemo se što nam se za to ukazala prilika. Zar to nije bolesno? A šta ćemo reći kada nam Sveti Nikola otvori vrata u Evropu? Da li je to neka simbolika ili mi kao narod volimo da verujemo da Bog i sveci stvarno postoje? Naravno, najviše religioznih ima u najvećoj bedi i siromaštvu... I tada, kada nam Nikola otvori vidike, kada počnemo da shvatamo kako smo sami sebe unazadili verujući u nepostojeći patriotizam i svoje i ovako kratke živote trošili inateći se sami sebi, da li ćemo ikada iskoreniti taj bolesni mazohizam? Nadam se da naša pokolenja hoće. Nadam se da će naredne generacije više voleti sebe od neke kao bojagi teritorije.

    Plivam. Umorna sam, ali znam da ću se odmoriti plivajući. Što se više umaram fizički znam da će moj um biti slobodniji, biti zdraviji. Oluja je jaka, talasi ogromni, prete da me progutaju, poneka munja sevne mi iznad glave ali ja ne posustajem, ne vraćam se tamo više nikada. Osećam da sam slobodna, osećam da se polako vraćam sebi. Vidim sebe u magli i znam da je prošlo mnogo vremena od kada se nisam srela. Ipak, srećna sam jer sam uspela da se setim kakva sam nekada bila.

 

 


EVROPA – ISTOK I ZAPAD

Generalna — Autor gordanuska @ 17:30
Normal 0


 


 

    Da li je podela na Istok i Zapad čisto geografska, ili od kada je sveta i veka, ljudi večito imaju potrebu da nešto dele, rasparčavaju, usitnjuju pa posle opet ujedinjuju, ukrupnjavaju, da bi taj postupak iznova i iznova bio primenjivan? U Evropi je oduvek bilo podele na istok i zapad, u Americi je geografski položaj uticao na podelu na sever i jug. Sva sreća što ne postoji još koja strana sveta. Afrika je toliko nerazvijena i večito kolonizovana da nije imala kada da se deli. U Aziji se oduvek nalazila po jedna svetska sila, a  trenutno postoje čak dve, koje muku muče kako Amerima da podmetnu nogu. Da li će komunizam ponovo zavladati svetom, kapitalizam biti penzionisan, a kontinent koji je dugo smatran Indijom izgubiti primat u svetu? Naravno, svako carstvo je imalo svoj početak i kraj.

    Daleka Australija, koja kao da nije kontinent sa ove planete, mirno ćuti, sem što se ponekad pomene u akcijama oko gašenja požara, najezde zečeva  koji proždiru useve i usplahirenih kengura koji će još malo imati status kao i krave u Indiji. Pitam se, kako to da Australijanci koji su kao i Ameri nastali ukrštanjem prostitutki, robijaša i onih koji su predstavljali sramotu za uvek na posebnom nivou Veliku Britaniju, nisu još uvek ispoljili svoju ograničenost? Ipak, nije do ljudi, sve je to do sistema koji vlada u državi. Zašto bi neka prostitutka bila lošiji čovek od nekog tzv. političara? Ali, koga je u ovom svetu briga za ljudskost, vrlinu koja polako izumire?

    Podele. Ima ih previše, granaju se unedogled. Samo jedna od tih podela je podela Evrope, kontinenta civilizacije i kulture. Pitam se da li je to baš tako? Šta je civilizovano i kulturno u današnje vreme? Da li pomenuti termini uopšte imaju značenje koje im je pripisano? Ovo povlači za sobom i lažni moral koji je sve prisutniji.

    Ne primećujem da postoje sve manje razlike između istoka i zapada. Opet onaj jači, a na starom kontinentu je to bilo oduvek, ZAPAD, ugnjetava, uslovljava i prisiljava uvek buntovni ISTOK na saradnju u cilju ostvarenja „zajedničkih“ ciljeva. Još pre dvadesetak godina je poznati Italijan Toto Kotunjo pevao o tom carstvu. Ali, jedno je pesma, stvarnost je mnogo surovija. Ko još želi da bude deo gomile? Svako ko ima imalo pameti želi da bude slobodan, nezavisan. Sloboda je ono što žele ljudi koji razmišljaju, a nema ih baš puno koliko ja vidim. Ostali, misle da je sloboda ono čime nas bombarduju na Televiziji i u novinama. Još samo malo i postaćete deo Veeelike Evrope. I šta onda, ucenite nas kako bi smo pristupili, a posle ćete nas ucenjivati kako bi smo zadržali to mesto u „divnoj“ uniji? U suprotnom, ovu šaku jada ćete za sekundicu prekriti bombicama i prisiliti je na kapitulaciju.

    Daleko od toga da smo mi savršena zemlja i narod. Mi smo najtvrdoglavija nacija na svetu, čini mi se. Nećemo ni kako mi hoćemo. Inatom protiv nas samih idemo i uvek gubimo bitke. Volimo podele. I komšija je neprijatelj. Ako je njemu loše, mi ćemo likovati. Nas je veoma lako zavaditi i iskoristiti priliku. Tipično, dok se dvoje svađaju, treći dobija ono što želi. Gumicom polako brišu granice naše kvazi države i skidaju nas sa karte novog kontinenta. Ostaće samo uspomena da jednu prelepu zemlju u kojoj je nakada davno u miru i blagostanju živelo više nacija, kultura i religija. I to blagostanje je diskutabilno.

    Kao što i vreme teče, ono nas nagoni na promene ali nešto se nikada neće promeniti. Uvek će veliki vladati malima, uvek će jači smožditi slabije, uvek će biti nepravde.

    Ne postoji sve veća sličnost između Istoka i Zapada. Sam položaj, narod, mentalitet, vazduh, kamen, zemlja, more, planina, sistem koji je vladao u pojedinim zemljama, običaji, tradicija, navike, temperament, klima, stvarali su i uvek će stvarati razliku među nama. I ako zatvorimo oči i zamislimo ujedinjenu Evropu u budućnosti, ona će biti (kao što i jeste već) veštačka tvorevina, iznutra puna truleži i nezadovoljstva, nasilja, mentalnih bolesti, povremenih ratova... Kada će čovečanstvo da shvati da nije poenta u veličini?

    Moj pogled na svet, a ovom konkretnom slučaju na Evropu, nije političke prirode. Politika je samo oruđe kojima mali i sve više ograničen narod, veliki usmeravaju u pravcu koji njima odgovara. Poslednjih godina je Srbiji, državi koja već dvadeset godina živi pod sankcijama, obaćavan „ulazak u Evropu“, ali uvek je nedostajalo još nešto što nas je sprečavalo da toj uniji pristupimo. Sigurno nisu želeli da nas mučenjem navedu na to da shvatimo kako su razlike između njih i nas sve manje? Kako da budu manje, kada je ovaj narod godinama sve više nazadovao?  Ljudi su umorni od čekanja. I sada, dok željno očekujemo da nam udele Šengen, ne smemo ni da pomislimo kakvo će razočaranje za nas biti ako prvog januara naredne godine uz novogodišnju čestitku dobijemo još jedan šamar od našeg kontinenta, koji bi mogao da nam zbog nekog Mladića (najčešće se on koristi kao izgovor) ukine pravo za „boljim sutra“. Kada kažem boljim, mislim samo na mogućnost ovog našeg jadnog naroda koji dve decenije nije video sveta, da izađe van granica učaurenosti i ode bar do Segedina na kafu. Studirala sam geografiju putujući po atlasu. Neki su završili taj fakultet i ne upisujući ga.

    Predugo živimo u izolaciji. Naši vidici su sve uži. To se vidi na globalnom nivou i strašno mi smeta. Smeta mi što narod dobrovoljno bira da bude ograničen, što veruje svemu što piše u novinama i što pogleda na Televiziji. Da li je neko pomislio da će razlika između istoka i zapada Evrope biti neprimetna, tako što će medijima opijati mozgove i onih Slovenskih i onih Romanskih naroda, pomešati Germane sa Turcima, izbrisati istoriju i smatrati je veštačkom tvorevinom a naučnu fantastiku zajedno sa zakonima fizike smatrati jedinim, istinskim, primenjivim? Zašto stanovnici Ostrva ne žele da pristupe ovoj sili? Možda zato što su oni oduvek smatrali da nemaju pravu konkurenciju? Možda vide nešto drugo?

    Hiljadu možda uvek može da postoji. Stvaramo ogromno carstvo po ugledu na Ameriku, nekadašnji Sovjetski Savez, Rimsku imperiju..... Opet se pitam, da li moramo da budemo ogromni, gomila, da bi smo bili zadovoljni, jaki, da bi smo opstali? Da li postoji alternativa? Naravno da ne postoji.

    Milom ili silom, bićemo usisani u utrobu najstarije dame na planeti Zemlji. Reći će nam šta smemo a šta ne smemo da radimo, a zauzvrat ćemo moći da promolimo nosiće preko granice naše lepe otadžbine, naravno, ako nam finansijska situacija bude iole bolja.

    Da li naša, zapadu najbliža bivša republika, sa kojom smo nekada bili u socijalističkom režimu, boraveći već par godina u veeelikoj Evropi doživljava preporod? Mi se još uvek opiremo, ali znamo da još dugo nećemo moći. Geografija nam je odredila sudbinu.

    Amerika je carstvo utemeljila na ispiranju mozgova svojih stanovnika. Ograničila ih je, zaglupavila, proizvela im instant hranu čineći od njih sve manje pokretljive debele spodobe kojima se toliko toga nalazi na dohvat ruke, a pritiskom na dugme mogu da naruče i svoje unuče. Pioni, jadni i sve više maloumni, nisu svesni svoje nesvesti, smatraju napredak nauke i tehnike božanskim, osećaju se počastvovanima što su zaslužili da budu prva civilizacija kojoj je tako naočigled moć razmišljanja isparila, a sve zahvaljujući tome što su je se dobrovoljno odrekli.

    Ujedinjena Evropa podseća na bračnu zajednicu u kojoj ima više članica. Ukoliko si u zajednici imaš prava, ali pre svega moraš da zadovoljiš određene kriterijume, narodski rečeno potrebe. Nekada velika, lepa, jaka Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, prepuna raznih naroda, narodnosti i religija, morala je da doživi slom i rasparča se i još uvek rasparčava, da bi jednoga dana svi njeni delovi (ali odvojeni) pripali Velikoj Evropi. Tako velika i jaka, mogla je da se odbrani od uticaja zapada i istoka, ali morala je biti usitnjena da više ne bude u mogućnosti da razmišlja i pametuje, jer nekom to nije u interesu. Kako neko može da poveruje da će jedna veštačka tvorevina u kojoj postoje tri religije da postane toliko tolerantna, zatvori oči i odjednom proguta sve ono zbog čega su se od kada je sveta i veka rušila carstva, izazivali ratovi, uništavale čitave generacije nevinih ljudi?

         Kako ujediniti Evropu? Evropljani ipak nisu tako homogeni. Naša istorija je jača od politike. Za Ameriku je poznato da nema istoriju, ili barem da se njena istorija ne može nazvati tim pojmom. Članice Evropske unije marljivo rade na ujedinjenju, strpljivo čekajući da taj zadatak jednoga dana bude završen. Ali, šta onda? Koji je sledeći korak? Kako održati tu veštački nastalu tvorevinu? Američki recept neće biti delotvoran na ovom kontinentu. Balkan neće razmišljati isto kao Skandinavija, naši praznici se neće poklapati sa praznicima u Nemačkoj, religija koja je još uvek prisutna u siromašnim zemljama kao što je Srbija, kočiće razvoj nauke i šireg pogleda na svet, samim tim i mentalitet ljudi na Balkanu, koji je vođen religijskim shvatanjima i pun predrastuda neće odjednom, kao dodirnut čarobnim štapićem prihvatati šire vidike nekih Norvežana ili Francuza. Istina je da bi jedni od drugih mogli da naučimo mnogo toga. Svaki narod ima nešto po čemu se izdvaja od drugih, nešto unikatno, vredno poštovanja. Ali, nama u ovoj budućoj tvorevini koja se skoro oformila, nije dozvoljeno da odlučujemo da li jesmo ili nismo za takve uslove, takav način života, to radno vreme....svima nam je to nametnuto u cilju stvaranja velike vojne sile, giganta koji bi možda uskoro bio jedna od najvećih svetski sila i samim tim imala primat na ovoj planeti, čija reč bi bila poslednja, koja bi kontrolisala ratove u svetu i odlučivala gde bi sledeći rat mogla isprovocirati i ugušiti kada joj bude dosadilo da igra Riziko.

    Pitam se, kome je palo na pamet to da postoje sve veće sličnosti između Istoka i Zapada? Gde je tu dijalog? Svima je jasno da postoji samo monolog.

 


DEVOJKE, NE PLAŠITE SE TRIDESETIH

Generalna — Autor gordanuska @ 13:25
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Nisam se samo jednog jutra probudila i shvatila da imam 32 godine. To se dešavalo postepeno. Kada su godište koje počinje sa sedemdeset i neko, počeli da zamenjuju sa osamdeset i nekim, shvatila sam da je kalendar mojih generacija polako gubio primat u noćnim izlascima, na žurkama i ostalim vidovima zabave gde smo opušteno, ne razmišljajući previše o godinama, ćaskali, upoznavali se i družili, jer, bilo nas je mnogo. Polako, završavanjem fakulteta a neki čak ni ne upisujući ga, odlučivali su se za promenu. Jednostavno, svako je krenuo svojim putem, najčešće zaplovio u bračne vode. Tada je počela nova priča, a stara je morala da se završi.

    Nekolicina mojih prijateljica i ja, devojke u tridesetim godinama još uvek bez dece i muža, proganjane od strane roditelja i ponekih prijatelja, pa čak i drskih poznanika koji misle da imaju pravo da nam se mešaju u privatni život, podignute glave koračamo napred, svesne toga da smo u tridesetim kada znamo mnogo više.

    Često razmišljam o tome, kakva promena se dogodila poslednjih godina? Zašto su tridesete bolje od dvadesetih? Kao prvo, oslobodila sam se kompleksa. Nisam totalno izlečena (jer ipak smo mi žene sklone da posumnjamo u sebe često zbog banalnih stvari, kao što su podočnjaci, neoprana kosa, dva kilograma viška i drugih stvari od životnog značaja), ali mi više moje pete, uočljiva, da ne kažem malo veća (od malih nogu primećivana od strane mnogih) zadnjica, male (ali čvrste) grudi, kao u labuda dug vrat, visina od 178 cm sa koje sam oduvek posmatrala sa visine (a u detinjstvu imala tu čast da dobijem nadimak žirafa i roda) male prgave devojke koje su često, kada bi me srele kao začuđeno izjavljivale: "Jao, kada ćeš prestati da rasteš".

    Sada, kao dovoljno zrela žena, svesna sam svoje privlačnosti, ono što sam nekada smatrala manama sada prihvatam kao deo sebe, negujem i čuvam. Mentalno sazrevanje ženi kazuje da ona nije prvenstveno telo, kako u većini slučajeva razmišlja u dvadesetim. Samopouzdanje i iskustva koja stičemo i bivamo ih svesne tek u tridesetim, nikada se ne mogu porediti sa nedefinisanim i zbunjujućim dvadesetim godinama. Ako želimo da nas muškarci posmatraju samo kao telo, oni će to i uraditi a mi ćemo se pitati zbog čega on ništa drugo u meni ne vidi? Međutim, ako pored toga što ih prvo privučemo fizički (jer to je neminovno), samouverenošću, pogledima na svet, vedrim duhom, inteligencijom, nežnošću, iskrenošću i ostalim duhovnim kvalitetima, ostavićemo pečat i trag i na osnovu tih, pravih kvaliteta zadržati svoje mesto prvenstveno u njegovoj glavi a kasnije i u srcu. Fizička lepota je za oko raj, ali je i prolazna. Moramo prvo biti zadovoljne same sobom da bi nas i drugi primetili i prihvatili a to nam pružaju upravo tridesete.

    Sada, kada je dvojka ustupila mesto trojci, znamo šta nam prija a šta ne, koliko nam je do nečega stalo, šta su nam prioriteti i gde je granica izdržljivosti do koje možemo i želimo da trpimo određene stvari i ljude, a da se neki nikada neće promeniti ma koliko silno mi želele i maštale o tome. Sada, kada možemo realnije da posmatramo svet oko nas i kada smo svesne ko su nam prijatelji a ko emituje negativnu energiju koju ranije nismo tako lako mogle da prepoznamo, ili jesmo pa nas je zbunjivala; kada znamo zašto muškarci koji nam mogu biti tate, žele da nam pomognu da nađemo bolji posao a pri tome traže da pre toga odemo na kafu kako bi se dogovorili oko pojedinosti; kada umemo da prepoznamo čestite i ljude koje možemo voleti bez bojazni da će nam sutra okrenuti leđa; kada pomišljamo da nije strašno ostati sam ukoliko ne upoznaš čoveka kojem bi prepustila deo svoje sudbine, jer bolje je ništa nego išta, možemo opuštenije da koračamo kroz svakodnevicu, znajući da ćemo odreagovati na pravi način.

    Većinu devojaka mojih godina bombarduju pitanjima: "Kada ćeš se udati? Šta čekaš? Imaš li ozbiljnu vezu? Zašto nisi zadržala onog prethodnog, sada si opet sama? Znaš li da uskoro ulažiš u godine kada je trudnoća rizična? Ostaćeš sama, pogledaj komšinicu Maru, bolesna je a nema ko da još čašu vode donese....." Ježim se od tih priča. Nerviraju me. Želim da me ostave na miru i gledaju svoj život! Ko sebi daje za pravo da se meša u moj život?! Ako nisi udata kao da si šugava. Strašno me razljute takvi komentari, ali se onda trgnem i shvatim da je meni ovako baš lepo, da mogu da mi zavide a verovatno to i čine. Imam slobodu, svoj posao, vreme koje posvećujem sebi i onima koje volim, radim ono što volim, jednostavno, sposobna sam da funkcionišem i sama. Mogu da se oslonim na sebe i to je jako bitno. Želim da budem nezavisna. Ali, ukoliko neko želi sa mnom da podeli moju nezavisnost, ako je to neko sa kim ću se ja osećati bolje nego kada sam sama, ja ću ga prihvatiti, pustiti u svoj život, kao što i jesam, primati i davati i uživati u trenucima provedenim u dvoje, prvenstveno zbog toga što meni prisustvo te osobe odgovara. Koliko nam je teško da živimo u trenutku? Neopisivo. Uglavnom nam se umešaju prošlost ili briga oko budućnosti, a sadašnjost potrošimo i ne primećujući je.

    Zato devojke, ako imate tridesetak godina i znate ono što i ja, nemate čega da se plašite jer ste svesne sebe i drugih a verovatnoća da pogrešite u proceni je minimalna. Vi ste zrele žene koje samo treba da požele, a kada se to i ostvari, znaćete već kako da iskoristite na najbolji način.


ŽAŠTO SU LEPE ŽENE NESREĆNE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:33
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4


 

 

    I pored toga što od kada sam se iz pačeta pretvorila u labuda, pa sve do današnjih dana, osećam pritisak i tugu što moja lepota ljudima znači toliko puno a tako premalo njih želi da vidi šta se iza lepe ambalaže krije, saznadoh šta je veliki slikar mislio o lepim ženama. Doživela sam taj citat kao udar groma. Pitam se: “U kakvom problemu je dotični Pikaso bio, kada je izjavio da su lepe žene potrebne samo ljubavnicima i slikarima bez mašte?” Mora biti da ga je neka lepotica opčinila a zatim brutalno ostavila. Inače, ne bi niko bez razloga imao tako surovo mišljenje i nipodoštavao žene koje su lepe.

    Mnogi nas ne vole. Ima nas mnogo, i većina misli da možemo da dobijemo šta god poželimo, da je naš život mnogo lakši od njihovog samo zato što smo lepe. Ali, ne znaju i ne žele da poveruju u to da je lepota teret koji u mnogo čemu odmaže u životu, stvara neprilike češće nego što pomaže. Uporno insistiram na tome da imam mozak, ali čim me ugledaju ljudi zaborave na to. Zbog toga nikada nisam imala pravog muškog prijatelja a jedva po neku žensku prijateljicu.

    Godine prolaze, lepota dobija drugi oblik ali je još uvek tu. Ponosna sam na nju, volim je, bez obzira što me je mnogo puta koštala ljubavi, prijateljstva, poverenja... Pokušavam na to da gledam drugačije. Ja znam ko sam i šta sam, znam da sam pametna, obrazovana, samosvesna sam, a to što drugi ne žele da vide, to je već njihov problem.

    Interesantnu izjavu sam čula pre par dana od priznatog pisca. Imao je predrasudu da lepe a u isto vreme pametne žene ne postoje. Pošto sam počela da uplovljavam u pisanje, izdala knjigu a zatim odlučila da svojim tekstom konkurišem za nagradu u rodnom selu, imala sam čast da na moj tekst obrati pažnju priznati pisac poreklom iz mog zavičaja. Pročitavši ga, poželeo je da me upozna. Ostavila sam utisak svojim razmišljanjem i pisanjem. Posle kraćeg razgovora i dogovora da ostanemo u kontaktu, izjavio je kako je zbunjen time da neko ko je pametan može da bude tako lep. Moram priznati da me ta izjava nije iznenadila. Predrasude su mi poznate. Ipak, za promenu, moja pamet je bila ta koja je nekoga privukla, koja je zaintrigirala osobu. Dokazala sam sebi, mada sam toga odavno svesna, da imam ono što mnogi ne vide, jednostavno sam kompletna žena.

    Ipak, zašto onda tako često osećam tugu, bol, samoću, površnost......? Godine iskustva, rada na sebi, analiziranja, nisu pobile činjenicu da se lepih a pametnih žena mnogi plaše. Mnogi žele da ih imaju, maštaju o njima, idealizuju ih, pokušavaju na razne načine da im se približe, ali....kada do toga konačno dođe, ne znaju šta da rade sa njima. Ta euforija zbog uspeha kod tako neke žene je kratkotrajna. Problem je u tome što ne znaju kako posle da funkcionišu i postave se prema takvoj ženi. Ni dan danas mi nije jasno zašto sam ostajala uskraćena za taj odgovor. Jedino što mi je preostajalo, bilo je da kreiram priču u glavi i da sama izvlačim zaključke. Verovatno su oni često i pogrešni. Ali, na koji način da dođem do istine?

   

    Sedam u sopstveni vremeplov i razmišljam o tome da li je postojao muškarac u mom životu koji me je voleo zbog toga što sam a ne zbog mojih dugih nogu, prćaste guze, duge crne kose, lepih crta lica, ravnog stomačića i ostalih delova tela koje su uglavnom ubrajali u listu prioriteta? Ne znam pravi odgovor ni na ovo pitanje. Nadam se da je postojala takva osoba. U stvari mislim da jeste, ali...opet ko bi to znao? Samoj sebi zvučim razočarano, kao beznadežan slučaj koji je lep, mlad i izuzetno nesrećan tada kada bi trebao da bude najsrećniji u životu.

    Koliko god se borim da ne obraćam pažnju na to šta drugi misle, da se izdignem iznad toga, boli jako kada shvatiš da je toliko ljudi površno. Ne bi to ni bilo tako strašno da postoji samo jedna osoba na ovom svetu koja bi mogla da me razume i kojoj bih ja bila bitna. Ja kao žena, kao osoba, kao dete koje sam ponekad, kao uplakana devojčica i kao odgovorna poslovna žena, kao pisac koji se lakta i krči sama sebi pute verujući da može toliko toga da postigne, ja kao nezaštićena mlada žena koja je trenutno najusamljenija na svetu jer joj sestra odlazi u Švedsku da tamo otpočne novi život, ja sa slomljinim srcem lepljenim toliko puta a nikada izlečenim, ja koja kao tinejdžerka igram po sred centra varoši svoje, dok me svet ogovara po milioniti put, ja koja želim svoj život da proživim punim plućima i zavolim jednom istinski i zauvek.

    Povrh svega toga, bivstvovanje u zemlji Nedođiji, koje sa godinama postaje sve teže, i nemanje budućnosti u pravom smislu reči, jede svu pozitivnu energiju oko nas. Ne mogu a da ne osećam negativne vibracije, nedostatak poštovanja, ljubavi, lepih reči, ljubaznosti, požrtvovanosti, iskrenosti, poverenja.... Čak i julsko sunce ne može da unese radost, ne možemo ni jedan dan da provedemo kao cvrčci uživajući u trenutku a da posle toga ne moramo da postanemo duplo više vredni mravi i nadoknadimo to.


Udaranje glavnom o zid

Generalna — Autor gordanuska @ 15:12
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

UDARANJE GLAVOM O ZID

 

    Svako je bar jednom u životu pokušao da glavom prođe kroz zid. Neki su posle jednog pokušaja shvatili da je to nemoguća misija, mada je takvih čini mi se malo, dok su drugi, kao na primer ja, nastavljali da udaraju, nadajući se da će baš tog puta zid biti tanji i na kraju biti porušen.

    Koliko god ne želeli da shvatimo da je surova realnost ipak stvarna i teško promenljiva, nama u zemljici na Balkanu, jedino što preostaje da se nadamo boljem sutra. Uglavnom su nam sudbinu krojili pojedinci koji su to sebi dali za pravo. Nekada su to bili državnici i članovi mafije da bi sada naš već toliko puta ukaljan a nikad dovoljno opran obraz, počeli da blate i klinci sa viškom energije, koji se pozivaju na neki ni njima jasan nacionalizam. Pravog razloga, čini mi se nikada nije bilo. Ono što nas pokreće izgleda je otpor prema svemu što je novo, nepoznato i tuđe. Ako ne znamo šta hoćemo, pitam se, da li bar znamo šta nećemo?

    Posle još jednog napada, sada već i celom narodu poznate nove grupe građana koja nosi naziv huligani, cela država je zaćutala na dan dva, a njeni stanovnici koji ne mogu da se izbore sa ovom grupom, jedino što su mogli je da stoje u koloni sa cvećem i svećama u rukama, pokazujući time da još uvek imaju ljudskosti u sebi. Dok ceo svet ćuti, ne začuđen preterano postupcima našeg naroda i slušajući izvinjenja koja ne mogu vratiti mladića u život i promeniti ono što je bilo, pitam se, koliko je onima koji su te reči izvinjenja izrekli, stvarno žao zbog nemilog događaja?

    Možemo se unedogled izvinjavati i paliti sveće, kupovati cveće i šetati praveći povorke na tu temu, ali na taj način nećemo promeniti činjenicu da je u ovoj zemlji vlada bes i to onaj najgore moguće vrste. To ispoljavanje besa možda i nema neki cilj. Poznato je da ljudi u besu često ne biraju sredstva i nemaju strategiju delovanja.

    Ti mladi ljudi skreću pažnju na sebe postupcima koji su neoprostivi, koji ih direktno lišavaju slobode, posle čega često nemaju priliku da počnu iz početka čak i ako požele. Tome nema kraja, a oni to još uvek ne znaju jer su nezreli i pogodni za manipulisanje od strane onih koji ih koriste samo iz njima poznatih ciljeva.

    U državi koja se već dvadesetak godina bori sa ratovima, nemaštinom, u kojoj se ljudi neprekidno bore sa stresom oko toga da li će ostati bez posla, kako da prehrane porodicu i postavljaju sebi pitanje da li je izvodljivo uopšte tu porodicu i osnivati, ili je se jednostavno odreći? Po strani ostavljamo ono najvrednije za šta se treba boriti, trošeći energiju nervirajući oko golog opstanka, koji je sve teži iz dana u dan. Sve to utiče na nezadovoljstvo, strah, nemoć a samim tim stvara neograničene količine besa koji je potrebno negde izbaciti. On se „prosipa“ na sve strane, počinioci ne biraju ni mesto ni vreme ni način na koji bi svoju nesreću objavili celom svetu. Kako mogu biti okrivljeni samo pojedinci kada je cela država odavno počela da truli?

    Da li sada teroristima nazivati klince željne osvete, klince koji su odrastali u tom trulom sistemu i još u maminom stomaku osećali negativne vibracije? Kako oni mogu biti drugačiji kada ne znaju za mnogo bolje, kada ne mogu da razmišljaju dalje od prekosutra a željni su svega? Većina njih nikada nije izašla iz države, videla druge kulture, običaje, ljude, njihova ponašanja i opuštenu atmosferu, nije videla nasmejane ljude u gradskom autobusu, ljubazne šalterske službenike, policajca koji nije strah i trepet već osoba koja je tu da vam u slučaju da vam je potrebno pomogne...

    Nema opravdanja za takvo ponašanja omladine, ali ima li opravdanja za takvo ponašanje odraslih, koji su tim delikventim akcijama doprineli? Posledice su zastrašujuće, ali svi su zaboravili šta su i ko su bili uzroci.


U kući klovnova

Generalna — Autor gordanuska @ 15:10
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

U KUĆI KLOVNOVA

 

    Da bi na jedvite jade kraj malih ekrana zadržali dosadašnju publiku, kojoj je voajerizam na neki način dosadio, organizatori najgledanijeg realiti šoua, su se odlučili da ovoga puta u kuću puste, po svojoj proceni, najkontraverznije domaćine. Kako bih mogla o tome da razmišljam, naravno, morala sam ovlaš da poslušam šta te kontraverze rade čime su zaslužile pomenuti epitet. Odgovor je. „Isto što i one pre njih“, što znači da je marketinški trik uspeo da nasamari publiku po ko zna koji put. Poznato je da su ljudi skloni da upadaju u kolotečinu i da teško menjaju navike. Čim par sati provedemo posmatrajući date aktere, automatski ih ubacujemo u svoju svakodnevicu, razmišljanjući o njima i kada ne boravimo kraj vesele kutije.

    Kao što rekoh, sada smo se „navukli“, što je i bio cilj tzv. ultramegagiga organizacije koja u svom nazivu ima nešto što liči na reč „emocije“. Još uvek mi nije jasno zašto, ali ko još razmišlja o tome? Najvažnije je da se zadire u tuđu intimu, mada i ta tuđa intima je željno čekala svojih pet minuta da bi postala počasni ukućanin ne baš tako časnog doma, i pokazala celoj zemlji a i šire, kako je u stvari ista kao i oni oko nje, a istovrememo smatrajući da je nešto posebno ukoliko svom imenu doda po neki zvučni pridev.

    Ne treba zameriti većini. Ipak su oni još uvek klinci željni pažnje i kakvog takvog publiciteta. Još uvek ne znaju šta ih je snašlo, ali i kada postanu svesni brzo će zaboraviti jer to su lude godine, kada se opraštanje podrazumeva a pogotovo samom sebi. Čini mi se da je svako od njih odlučio da bude zamorče zbog jedne te iste kategorije, svojih kompleksa. Širok je spektar tih kompleksa, i ne postoji ljudsko biće koje tvrdi da ne poseduje ni jedan. Samo je pitanje, ko želi da ih podeli sa svima a ko želi da radi na tome da ih se postepeno lišava?

    Tračevi su oduvek bili lek za dušu i osnova za dodavanje pojedinosti Svako ko bi trač širio dalje, imao je za pravo da priči po nešto i doda, kako bi ona dobila još veće razmere i time bila još interesantnija. Nekada se odlazi toliko daleko, da naratori do kojih trač stigne kroz koju godinu, čak pričaju sasvim drugu priču, jer se suština prilikom prenošenju sa jezika na jezik izgubila. Akteri su možda još uvek isti, ali se njihova sudbina mnogo puta promenila, pa čak i razgranala u više različitih podpričica.

   U vreme kada se sve brže i brže živi a isto tako i umire, gomile tračeva se masovno proizvode što u medijima, što bez očiju javnosti, i što ih više ima to su još traženiji a žudnja za njima sve je veća. Hoće li ikada doći do zasićenja?


Nemiri

Generalna — Autor gordanuska @ 15:03
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

NEMIRI

 

    Slušajući muziku, pokušavam da smirim uzavrele strasti. Nemiri su opet prisutni. Nekada pomislim da nikada ni ne prestaju, samo se primire i čekaju najnezgodniji trenutak da se zahuktaju. Kako da ih obuzdam i izborim se sa njima, još uvek nisam naučila. Koliko je još iskustva potrebno da bi ih pobedila? Da li umem da funkcionišem bez njih ili su mi duševna hrana a ujedno me i uništavaju i sprečavaju da ispoljim ono najbolje što se krije u meni? Pobediti sebe je najveći uspeh.

    Nedavno sam u kolačiću sudbine u jednom kineskom restoranu izvukla poruku u kojoj je pisalo: „Plemenit čovek je miran i velikodušan. Prostak je uvek uzbuđen.“ Ta poruka me je navela na razmišljanje o tome i da li to uopšte može biti istina? Ako je tako, ja sam prostak! Ne želim u to da poverujem. Suviše generalizuje. Nemoguće je da samo jedan parametar može biti dovoljan da okarakteriše osobu.

    Retki su trenuci u kojima osećam spokoj i živim ne razmišljajući o bivšim ili budućim problemima. Uostalom, znam da je mnogo takvih ljudi. Samo, ni to nije uteha. Ako ne mogu da promenim svet, mogu bar sebe. To je najteži životni zadatak. Možda je jedan od načina da prestanem da očekujem. Postoje razna očekivanja. Očekuješ bolji posao, veću platu, interesantniji film u bioskopu, prave prijatelje, jefninije cipele, manje bora, više ljubavi, topliji dan, interesantniji godišnji odmor, kvalitetnije vino, bolju kritiku, verenički prsten, manje suza, poštovanje, istinu, poziv posle svađe, pomirenje, izvinjenje, promene na bolje, mudrost u određenim godinama...i neopisivo se razočaraš ukoliko se to ne ostvari. Ko je uopšte rekao da se očekivanja moraju ostvariti? Jedno su želje a sasvim nešto drugo ono što će se dogoditi. Uglavnom se želje i mogućnosti ne poklapaju i čovek uvek biva razočaran. Mi, kreatori želja i očekivanja sami sebe bacamo u ambis, sami sebe izneverimo jer smo previše toga želeli.

    I ako postoji čak i najmanja naznaka da se očekivanja ostvare, mi ćemo otići toliko daleko da će veća želja pobediti onu manju i realniju i opet ćemo biti skrhani bolom. Tipičan mazohizam.

Ta težnja ka savršenstvu je urođena mana. Mnogo srećniji bi bili da manje razmišljamo i težimo uvek ka zvezdama. Svo vreme koje nam je podareno da u njemu i događajima koji ga ispunjavaju uživamo, mi, ljudi, pretvaramo u brige i strepnje, sanjarimo o nečem većem, trošimo život ispunjavajući ga tugom.

    To i sada trenutno dok ovo pišem, radim. Pitam se zašto? Svesna sam toga i želim da prestanem. Nekada ni jedno od rešenja nije dobro, ali kako znati koje je manje loše? Isto tako, mnogo puta ne možemo da biramo, drugi odlučuju umesto nas. Olakšavajuća okolnost. Kažeš: „Nije do mene“ i prosto ti lakne. Mnogi ne vole da donose odluke, boje se da ne pogreše. Često mi se dešava. Ipak, više volim da ih donosim, pa čak i pogrešim u proceni, nego da ništa ne zavisi od mene. To je tako bespomoćno. Bebe su bespomoćne. Ali, da li mi odrasli želimo da budemo bebe? Kao da smo pijuni sa kojima svako može kako mu odgovara.

    Primećujem da je sve više utopista koji to više ni ne kriju. 

 

 


materijalno

Generalna — Autor gordanuska @ 15:26

Pitam se: "Da li još neko zna i razmišlja o tome čime bi u životu voleo da se bavi?"

Ja to radim, ali mi se čini da su se mnogi pomirili sa sudbinom i prestali da razmišljaju. Čak i oni koji su nekada znali šta žele, zaboravili su. Jurnjava oko novca i "šta će biti sutra", primorava nas da razmišljamo samo o materijalnim stvarima, ne shvatajući da nije u tome poenta. Često čujem: "Volela (voleo) bih da imam puno para, da budem direktor NEČEGA (važna je titula)", a kada bi ih upitala čime bi se u životu bavili, nastupila bi tišina. 

Koliko smo u stvari zatrovani materijalnim? Da li o tome razmišljamo i kada ne moramo? Da li preterujemo?


Powered by blog.rs