MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

DA LI JE ODRICANJE POSTALO NEIZBEŽNO

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Sve češće sebi postavljam to pitanje. Da li je energija ulagana u pravcu koji nikada nisam uspela da dosegnem, u stvari samo utrošena i bačena u bezdan kao da nikada nije ni postojala? Gde su sve one proplakane noći, leptirići u stomaku zgaženi blatnjavim đonovima onih kojima su bili upućeni? Gde je ona beskrajna vera da je on tu negde i da ću ga sigurno pronaći ako se budem dovoljno trudila? A ako ga ne prepoznam odmah, svojim strpljenjem i trudom, otvaranjem duše i čekanjem, uspeću da on shvati koliko je u stvari ljubavi u sebi posedovao a nije ni znao za to dok nije sreo mene, baš onakvu kakvu je potajno sanjao?

Sve te klinačke ludorije koje su do nedavno opijale moj zdrav razum, polako pakujem u kofer koji ne želim više da otvaram. Želim da ga pošaljem na put bez povratka. Pitam se, da li je put mog odrastanja iza mene ili sam još uvek na njemu, s tim da sam shvatila tek delić onoga što me čeka u budućnosti i da će takvih kofera u mom životu biti još more?

Svesno gušim svoju podsvest, realnost odbacuje prirodu mojih misli i primorava je da se promeni. Još uvek sam duboko u sebi ona stara, devojčica čije srce bije kao ludo kada vidi simpatiju iz školskih dana i koja brzinom svetlosti, kao prevezena vremeplovom ponovo ima šesnaest godina. Toga u meni toliko puno ima ali dolaze novi stari i novi novi ljudi koji za takve melodije nemaju sluha. Sve je postalo fizički, ambalaža, promenljiva ambalaža sa mašnicama preko ukrasnih papira, čija unutrašnja lepota nije ni svesna da nikada nije ni postojala. Postajemo objekti, fizički nalik ljudima a psihički sve sličniji transformatorima. Moje nevidljive antene osećaju to nevibriranje, to netalasanje, tu ravnu liniju, nepostojanje emocionalne inteligencije, tu površnost zadovoljnu samom sobom. Duševna hrana postaje nam sebično zadovoljavanje potreba koje se mogu kupiti novcem. Ono što je nematerijalno kao da i ne postoji. Ono što se oseća je sramotno, ponižavajuće, dokaz naše slabosti, jada, preemotivnosti koja se ne prašta.

Neke stvari, to jest sebe, svesna sam, nikada neću i ne želim da promenim. Želela sam toliko puta da postanem transformator, ali bezuspešno. Više sam ličila na besnu banderu.

Ali, da se vratim na prvo pitanje, koje sve češće postavljam sebi. U najtežim situacijama, u trenucima kada se moj san o najuzvišenijem osećanju i negovom nedoživjavanju gasio, ja sam počela nešto da stvaram. Energiju koju sam ulagala u konstrukciju priče o pronalaženju čoveka svog života, preusmerila sam i počela da ispoljavam kroz pisanje. Energija uvek postoji i mora biti usmerena u samoizgradnju ili samouništavanje, a nekada je granica između ta dva nevidljiva. Možemo misliti da se izgrađujemo a da smo u stvari u mazohističkoj fazi i stremimo ka samouništenju. Sve mi je to poznato. Sreća koja boli nije sreća, a nekada sam mislila da jeste. Ona ne boli. Možda je neću upoznati jer ne verujem u apolutizam, ali srećnih trenutaka imam na pretek i verujem da će ih biti i u budućnosti. Bez lažnih skromnosti, smatram svoj život veoma interesantnim a takođe i život uopšte. Ali, to zavisi i od toga kako na njega gledamo. Ako ga posmatramo kroz pravila nećemo nikada doživeti ni najveću sreću ni najveću bol. Bićemo u staklenom zvonu, na sigurnom, zaštićeni koliko od zla toliko i dobra. Proći čemo životnom stazom nesvesni da smo u njemu nekada bili. Poznajem ljude koji idu utabanim putem, plašeći se da nešto promene iako nisu srećni svojim prvobitnim izborom. Ipak, strah je jači od rizika i pokušaja da im možda bude lepše ako to učine. Ostaju na svom putu stavljajući osmeh na lice da drugi ne vide kako se iznutra raspadaju. Sve izgleda savršeno. Umetnici su oduvek nazivani boemima zato što nisu poštovali opšta pravila. Živeli su po sopstvenim pravilima i bili najbliži tome da budu srećni.

 

 

 

Koliko nam je teško kada treba da nekom saopštimo istinu koja nije baš prijatna? Koliko smo puta prećutali nešto jer nismo imali hrabrosti, snage, ko zna čega da izgovorimo te reči koje su bile toliko teške da ih je bilo nemoguće prevalliti preko usana? Posle bi smo se možda i pokajali a možda i ne, ali vreme je progutalo trenutak i on više nije bio taj pravi.

Ja ne mogu da sakrijem osećanja. Na mom licu se uvek vidi ili sreća, ili tuga, ili bes, ili razneženost, ili  razočaranje.... Nisu potrebne reči da bi neko znao kako se osećam, ali je važno obratiti pažnju na to. Što bi neki rekli: "Vidi se iz aviona...". Ta osećanja "na izvolte" u mnogim situacijama nisu dobra. Nisu namenjena celoj populaciji u mojoj okolini ali ih tada svi vide i to razotkrivanje me užasno nervira. Naravno, ja kažem: "Sve je ok. Odkud vam to....?" i kao se izvučem. 

Da li treba reći ono što nam je na duši ali samo osobama do kojih nam je stalo i koje će to razumeti? Ali kako da znamo da li će razumeti ako ne rizikujemo i ne "ispalimo" to, pa kud puklo da puklo, što bi rekao narod. Rizikovala sam, ispalila, a sada čekam da vidim u kom pravcu ćemo krenuti. Nije mi žao što sam rekla.

 

Da li je moguće da posle hiljadu i jednog puta doživljene slične situacije, još uvek ne mogu da shvatim naravučenije?

Da li se to još nekome desilo? Biće mi lakše ako prizna.

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

PUT KOJIM SE SVE ČEŠĆE IDE

 

    Oduvek sam se pitala kako to izgleda kada nokte lakiraš čekićem. Juče mi se ukazala posebna prilika da to i otkrijem. Umesto čekića, moja sudbina je upotrebila vrata od lifta. Mogu da zamislim kako sam izgledala milijarditi deo sekunde nakon dobrog priklještavanja svog srednjeg prsta desne ruke. U crtanom filmu tu bol dobro ilustruju, tako što povređenom nacrtaju velike oči koje se čas smanjuju čas povećavaju. U narodu, poznat izraz za manju nezgodu praćenu iskakanjem očiju je:„Videla sam sve zvezde“. Možda je to zbog očiju koje postaju veće, a vid nam se samim tim tako izoštri da nam i najdalje zvezde postaju lako vidljive.

    Sada mi prst vredi duplo, postao je hibrid. Nekada ne treba da budemo toliko radoznali.

    Bili radoznali ili ne, čekić u glavu umesto u nokat, dobijamo svakoga dana u određenoj dozi. Na kraju, oni koji se ne bune i ne izranjaju napolje podižući glave visoko i razmišljajući njima, završe kao klinovi ukucani u podlogu i nema im spasa. Preko njih tada tabanaju oni koji su ih i ukucali u to tle.

    Izubijanih glava, tumaramo kao pijani kroz svakodnevicu, koja od naših  lobanja stvara metalofon i svira neku čudnu ariju, hipnotišući melodijom i one glave koje toga dana nisu bile u notnom sistemu. Ali, glave uporno žele da svoj život stave u ruke drugih čekićara i svoje pravo na odabir koriste tako što podležu marketingu onih koji imaju najljigaviju reklamu, koji skidaju zvezde sa neba, deluju kao reklama za idealnu američku porodicu koja živi u predgrađu, gaji cveće, ima travnjak ošišan „pod konac“, par automobila u garažama... Broj članova u porodici iz snova nije manji od pet. Majka je domaćica, savršeno vaspitava decu, svakoga jutra ih kljuka tostom i sokom od narandže, sa njima otvoreno razgovara o svemu pa i o seksu; deca od deset godina su napredna i zrela, kao da im je trideset i pet; otac je veoma uspešan, zarađuje mnogo ali nikada nije pod stresom, ima vremena za sport i igranje košarke u dvorištu sa svojim sinovima, u ponoć šeta svog psa zlatnog retrivera po kvartu, a pred spavanje „pljušte“ poljupci za laku noć po dečjim sobama, dok još uvek zaljubljeni savršeni roditelji iz savršene porodice tepaju jedno drugome gaseći svetla i „vole“ se sa tolikom strašću kao da im je prvi i poslednji put. Zavesa se tada spušta i iskaču oni koji su ispričali tu bajku, petsto hiljada puta ponavljajući redni broj bajke koji treba da zaokružite na svom tiketu, na čije pravo imate čim proslavite punoletstvo a samim tim osvajate i bonus pravo - udarce čekićem.

    Manje više, sve bajke su slične, a naratore najviše interesuje da na što uverljiviji način prikažu najbajkovitiju bajku međ' bajkama i tako možda uvere modre glave, da je njeno ostvarenje više nego realno moguće. Bez obzira na to što su naše izrasline u kojima se nalazi organ namenjen razmišljanju, mnogo puta poverovale pa se razočarale, naša zvezda vodilja popularno nazvana NADA poslednja umire. Ironija je to što prvo umremo mi pa tek onda ona. Deluje i kao iluzija ili naš odbrambeni mehanizam, ali je veoma važna, održava nas u životu i obećava bolje sutra, čak i kada nam je potpuno jasno da to nije moguće. Lepa je ta naša NADA.

    Ponovo je puno moje sanduče za poštu. Ono je izgubilo svrhu. Umesto pisama i eventualno računa, zbog kojih je i nastalo, sada ga do guše zatrpavaju letkama različitih firmi, od megagigatera marketa, preko raznih uslužnih radnji koji dolaze na adresu da vas ispeglaju, ofarbaju, nahrane, napoje, isturpijaju vam pete, proreknu sudbinu a možda i nešto više... Sada sve možemo da naručimo. Samo pozovemo određen broj telefona i naše želje se ostvaruju. Naravno, pod uslovom da imamo novac, tu papirnu stvar koju su mnogi pre nas imali, dodirivali, savijali po džepovima, lepili na oznojana čela muzičara, krvavo radili da bi do njega došli, dobili u kladionici, ukrali...postao je neizostavna reč u svakodnevnom govoru.

    Elem, stadoh kod poštanskog sandučeta i letaka koje neko vreme nisam viđala u njemu, još od trke pacova januara prošle godine, kada smo misili da su nam se otvorila vrata raja. Posle skoro dve decenije ugnjetavanja i životarenja, iza blindiranih vrata za čije otvaranje nikako nismo uspevali da pronađemo lozinku, a  Sezame, otvori se, nije palilo u 21. veku, čekale su nas žute zvezdice na plavoj podlozi. To je kao ono, na početku pomenuto lakiranje noktiju uz pomoć čekića. Čekali smo, i videli sve zvezde, samim tim što smo za njih glasali.

    Postojala je jedna žuta zvezda, moja zvezda. Zamislila sam želju i ona je rekla da će mi je ispuniti. Ta žuta zvezda je mnogima želela da pomogne. Žuta zvezda je živela u jednom gradu u kome je su je svi poštovali. Mnogo toga je uradila za svoje sugrađane. Ali, druge žute zvezde koje su živele u drugim gradovima čule su za popularnost moje. Ljubomorne što i one nisu tako uspešne, odlučiše da je ugase.

    Zajedno sa nestankom žute zvezde, ostao je samo mrak nad mojim gradom. Nema ko da sija iznad njega. Više ne gledam u nebo, sada gledam pravo ispred sebe. Ne volim kada u poštanskom sandučetu ugledam letke na kojima piše da treba ponovo da verujemo u sve one koji nam pričaju bajke. Gužvam ih sve, bacam u kantu, ali one ponovo stižu.

    Ljudi su umorni od svega, ne žele više da budu svedoci lažnih obećanja. Žele za promenu da ih niko ne laže, ne priča bajke, koje često prerastaju u basne, gde ima sve veći broj lisica dok su ostali učesnici zečevi sa srcima u petama, u stalnom strahu, pitajući se koja će im lija ovoga puta odrati kožu sa leđa?

    Jedno od najstarijih pravila od kako je sveta i veka je pravilo vladavine beskrupulozne manjine nad prilično zaglupljenom većinom. Bilo da su u pitanju politika, ekonomija, religija, ratovi...svi imaju jedan cilj a to je potčiniti ostatak sveta i usmeriti ga u pravcu koji „vođama“ u tom trenutku najviše odgovara.

    Kako ostati relativno normalan ili bar misliti da jesi? Svakodnevno bombardovanje crnom hronikom. Odkud ta silna ubistva i zlostavljanja? Da li je to zato što pojedine televizije u nedostatku materijala za emitovanje na pomenutim, ubacuju snimke zločina, koji se razmnožavaju brzinom svetlosti? Scena klanja, malo reklama za gumene naprave za čiji marketing je zaslužan debil koji nosi ime poznate figure koja se uručuje umetnicima u dalekoj zemlji Ameriki, dok se oni kreću po tzv. crvenom tepihu zaslepljeni blicevima fotoaparata. Kada vam koeficijent inteligencije opadne od neangažovanja moždanih vijuga, jer vam takav zamor nije potreban prilikom gledanja u veselu kutiju, možete pogledati  najnoviju paradu umetnika, čije je eksponiranje približno jednako eksponiranju šefova političkih partija. „Udri brigu na veselje“ je bukvano shvaćeno. Naša vesela kutija je puna iznenađenja. U novije vreme smo saznali da ona obožava da zadire u tuđu intimu. Da se razumemo, ko ne voli intrige? Ali, kada neko želi svoj prljav veš umesto da ubaci u mašinu izbaci pred kamere zarad nekakve ili čak nikakve kinte, tu stvarno ostajem bez teksta. Pokušala sam da razumem, pokušala da odgledam i shvatim u čemu je poenta, ali bezuspešno. Kraj malog ekrana sam se ja osećala nelagodno, crvenela zbog neiscrpnih intimnih pitanja i još šokantnijih odgovora. Primetih da često u poslednje vreme postavljam pitanje: „Ko je ovde lud?“

    I dok vidim i osećam da su svakoga dana umovi sve više i više opterećeni materijalnim stvarima, slavom, užitku na brzaka i sve nezadovoljniji, iznova i iznova postavljam isto, pomenuto pitanje.

    Živimo brzo, jurimo na sve strane kao da je sve pitanje života i smrti, jedemo hranu koja se naziva brzom (valjda i ona negde žuri), kroz naš život na brzinu prođe par osoba koje bi se mogle nazvati našim budućim partnerima, ali i one moraju brzo da nestanu iz naše svakodnevice jer nemaju vremena i nekud žure. Postepeno se otuđujemo. Postajemo samostalni, negovani, utegnuti, kvarcovani, donekle uspešni u onome što radimo, sa nekim hobijem koji uspevamo da ubacimo između dve jurnjave...i  ostajemo usamljeni. Dan nam je ispunjen, događaja ima na pretek, ljûdi na sve strane, gužva neopisiva, ali, u stvari nema nikoga. Postajemo centar svog univerzuma i ljubomorni na svoju slobodu, ne dopuštamo da nam neko priđe, polako poremeti naše navike, ne daj Bože da jednom zbog izuzetne osobe preskočimo trening ili čas stranog jezika, tada bi izgubili ravnotežu.

    Nema početka i nema kraja, nema jednog događaja koji ne zavisi od milion drugih. Koliko je uzroka i kada su nastali, a koliko je tek posledica? Mnogih nismo ni svesni jer nam se trenutno ne čine bitnim. Kako izlečiti bolest društva kada većina igra kako manjina svira? Uzimamo ono što nam se plasira. Lepa teta i lepi čika, lepo odeveni, mladi, nasmejani, glume savršen par na reklami za najgluplji mogući proizvod, počev od raznih kredita po bankama, pa do toga kako bebi najnežnijim mogućim toalet papirom odstraniti sa guze nešto o čemu je suvišno pričati. Opčinjeni takvim i sličnim savršenstvima koja postoje u toj veseloj kutiji, pomišljamo da ona mogu biti moguća i u realnom svetu i lepimo se kao muve na bebin višak. Trošimo sume i sume (kako ko) novca na čarobne proizvode, koji da mogu, smejali bi nam se iz sve snage, čim vide kako ozarena lica čitamo uputstvo za primenu istih, prepoznavajući ih sa reklame, a ujedno smatrajući da će nam oni opeglati bore, prožderati celulit, podebljati dlake na glavi i isfenirati nas automatski, učiniti kosu gušćom i zaslepljujuće sjajnom, a trepavice učiniti tako gustim i dugim, tako da kada trepnemo automatski stvorimo povetarac na kome zavijori naša kosa. Baš kao na veseloj kutiji. Kada utripujemo da smo kao sa reklame, naše se samopouzdanje vine do nebesa dok egoizam doživljava kulminaciju. Kome još treba partner? To samoljublje je dovoljno samo sebi.

    Uspeli smo donekle da budemo zadovoljni fizičkim izgledom, ali, kako stojimo sa psihom? Nema celulita, ali da li ma nervoze, depresije, histerije...? Mislimo da se to ne vidi? Itekako se vidi. Ljudi sve više daju prioritet fizičkom izgledu, dok im je psihičko stanje zapostavljeno. Koje još čuo za emocionalnu inteligenciju? Senzibilnosti se treba stideti, nežna osećanja potiskivati, dok agresija u svim vidovima hara, a rušilačka energija je svuda oko nas.

    Krećemo se u određenom smeru, kao nešto se dešava, kao dovoljno smo civilizovni, obrazovani, emancipovani....napredujemo...kao... Da li uopšte napredujemo i koji su kriterijumi na osnovu kojih dolazimo do takvih zaključaka? Ne, ne postoji napredovanje na globalnom nivou. Ravnoteža je ta koja nikada nije i neće biti poremećena u Svemiru. Prividno posedujemo mnoge kvalitete, nalazimo se na višem stupnju razvoja od naših roditelja, naših kolena i kolena unazad stotina godina. Po čemu sam ja postigla više od svoje babe? Po tome što znam da rukujem mobilnim telefonom ili kompjuterom? I ona bi to znala da su postojali u njeno vreme. Ona je znala da prede na preslici jer ju je imala. To je bio računar njenog doba.

    Neki misle da  nam je postalo tesno na globusu. Kako izmisliti virus koji će potamaniti višak? Možda bi neka svinjska ili pileća bolest mogla da napadne ljude, da ih prestraši, da neko vreme ne razmišljaju već da po inerciji počnu da žive u novom strahu. Malobrojni su veoma pametni a njihova glavna hrana je strah kojeg ima u neograničenim količinama. I onoga od čega imamo realan razlog da se plašimo, i ono čija je verovatnoća da nam se dogodi 1:1.000.000.000, jednako nam kida živce, baca nas u depresiju, pokorava nas i sprečava da išta preduzmemo. Navikli da u strahu obitavamo, kada ga slučajno nema određenih dana, počnemo da ga krojimo po sopstvenoj želji. Pitamo se: „Čega bi sada mogli da se plašimo? Brzo, dajte mi materijala, poludeću od brige ako ne počnem da brinem! Samo tako se osećam živim! Dajte mi dozu straha...“

    Ambalaža je ono na šta donekle možemo da utičemo, nešto što se sve više ceni i utiče na samopouzdanje. Ali, unutrašnja lepota i mir su se izgubili, pomešali sa pomadama, silikonima, ostali kao natpis na asfaltu nastalom uz škripu guma nekog dobrog automobila, ili se pomenuli više kao strani pojam u rečima pesama svežekomponovanih klovnovskih izvođača koji pevaju o nekim gaćicama ostalim na mestu gde nisu bile poželjne...

    Kao svedoci poremećenih vrednosti, jedino što možemo je da izdvojimo par po sopstvenom mišljenju vrednih, koje će biti naše zvezde vodilje, i na ličnom planu utičemo onoliko koliko možemo da ostanemo verni bar jednoj od njih. Neprolaznost je, čini mi se najteže postići isto toliko koliko i sagledavanje samoga sebe pravim očima. Možda nismo svemoćni da bi mogli da promenimo svet, ali pojedine udarce čekićem možemo izbeći ako s vremena na vreme upotrebimo mozak. Zvezde možemo videti i stići do njih i bez toga da prethodno osetimo bol.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Samoća. Tišina. U daljini se čuje zavijanje tužnog psa koje para tišinu. Kiša rominja. Kao da je sve utonulo u san. Slušam omiljene balade. Nisam tužna. Polako učim da tuga i nije loše osećanje. Osećanja su dobra. Lepo je kada postoje kakva god bila. To znači da sam živa, da postojim. Svoja osećanja prihvatam i proživljavam ih ne sputavajući ih. Puštam ih da traju, da me obuzimaju, ponekad pokrenu suze, a onda izmame osmeh na lice.

Smenjuju se i ja ih baš takve volim. Ne stidim ih se. Ona su moja, samo moja i ljubomorno ih čuvam. Kada ne govorim o njima ona su lepša, dublja, stvarnija, neoskrnavljena, ničija, jednostavno samo moja.

Svoje postojanje njima činim intenzivnijim.

Čak i ona osećanja koja me nekada celu obuzimaju i poželim da ih sputam a ne uspevam, ona su toliko jaka, struje celim mojim bićem i čine mene samu. Ona su u stvari ja.

Koleginica je izjavila: "Sada kada dođu ovi exit-ovci, pa nam donesu svinjski grip."

Ne mogu da poverujem svojim ušima!!!!! Šta se dešava sa ljudima?! Nisu valjda stvarno poverovali u sve što im se servira?! Svaka čast! Mediji su poslužili svrsi.

Odrasli počinju da razmišljaju kao.....ma, to je nerazmišljanje. Nema više razmišljanja. Ono što nam se servira gutamo be hleba, tražeći još i još i još.....

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Moram li se odreći ljubavi da bih stvorila sebe?

 

Sve češće sebi postavljam to pitanje. Da li je energija ulagana u pravcu koji nikada nisam uspela da dosegnem, u stvari samo utrošena i bačena u bezdan kao da nikada nije ni postojala? Gde su sve one proplakane noći, leptirići u stomaku zgaženi blatnjavim đonovima onih kojima su bili upućeni? Gde je ona beskrajna vera da je on tu negde i da ću ga sigurno pronaći ako se budem dovoljno trudila? A ako ga ne prepoznam odmah, svojim strpljenjem i trudom, otvaranjem duše i čekanjem, uspeću da on shvati koliko je u stvari ljubavi u sebi posedovao a nije ni znao za to dok nije sreo mene, baš onakvu kakvu je potajno sanjao?

 

Sve te klinačke ludorije koje su do nedavno opijale moj zdrav razum, polako pakujem u kofer koji ne želim više da otvaram. Želim da ga pošaljem na put bez povratka. Pitam se, da li je put mog odrastanja iza mene ili sam još uvek na njemu, s tim da sam shvatila tek delić onoga što me čeka u budućnosti i da će takvih kofera u mom životu biti još more?

 

Svesno gušim svoju podsvest, realnost odbacuje prirodu mojih misli i primorava je da se promeni. Još uvek sam duboko u sebi ona stara, devojčica čije srce bije kao ludo kada vidi simpatiju iz školskih dana i koja brzinom svetlosti, kao prevezena vremeplovom ponovo ima šesnaest godina. Toga u meni toliko puno ima ali dolaze novi stari i novi novi ljudi koji za takve melodije nemaju sluha. Sve je postalo fizički, ambalaža, promenljiva ambalaža sa mašnicama preko ukrasnih papira, čija unutrašnja lepota nije ni svesna da nikada nije ni postojala. Postajemo objekti, fizički nalik ljudima a psihički sve sličniji transformatorima. Moje nevidljive antene osećaju to nevibriranje, to netalasanje, tu ravnu liniju, nepostojanje emocionalne inteligencije, tu površnost zadovoljnu samom sobom. Duševna hrana postaje nam sebično zadovoljavanje potreba koje se mogu kupiti novcem. Ono što je nematerijalno kao da i ne postoji. Ono što se oseća je sramotno, ponižavajuće, dokaz naše slabosti, jada, preemotivnosti koja se ne prašta.

 

Neke stvari, to jest sebe, svesna sam, nikada neću i ne želim da promenim. Želela sam toliko puta da postanem transformator, ali bezuspešno. Više sam ličila na besnu banderu.

 

Ali, da se vratim na prvo pitanje, koje sve češće postavljam sebi. U najtežim situacijama, u trenucima kada se moj san o najuzvišenijem osećanju i negovom nedoživjavanju gasio, ja sam počela nešto da stvaram. Energiju koju sam ulagala u konstrukciju priče o pronalaženju čoveka svog života, preusmerila sam i počela da ispoljavam kroz pisanje. Energija uvek postoji i mora biti usmerena u samoizgradnju ili samouništavanje, a nekada je granica između ta dva nevidljiva. Možemo misliti da se izgrađujemo a da smo u stvari u mazohističkoj fazi i stremimo ka samouništenju. Sve mi je to poznato. Sreća koja boli nije sreća, a nekada sam mislila da jeste. Ona ne boli. Možda je neću upoznati jer ne verujem u apolutizam, ali srećnih trenutaka imam na pretek i verujem da će ih biti i u budućnosti. Bez lažnih skromnosti, smatram svoj život veoma interesantnim a takođe i život uopšte. Ali, to zavisi i od toga kako na njega gledamo. Ako ga posmatramo kroz pravila nećemo nikada doživeti ni najveću sreću ni najveću bol. Bićemo u staklenom zvonu, na sigurnom, zaštićeni koliko od zla toliko i dobra. Proći čemo životnom stazom nesvesni da smo u njemu nekada bili. Poznajem ljude koji idu utabanim putem, plašeći se da nešto promene iako nisu srećni svojim prvobitnim izborom. Ipak, strah je jači od rizika i pokušaja da im možda bude lepše ako to učine. Ostaju na svom putu stavljajući osmeh na lice da drugi ne vide kako se iznutra raspadaju. Sve izgleda savršeno.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Želim da ostanemo uspravni i da odolevamo naletima vetra, da sa osmehom prihvatimo kišne oblake i čvrsto uhvatimo za ruke kada nam se ledena santa nađe na putu. A kada se sunce probije kroz gustu maglu, tada će biti lako, jer smo izgradili nas.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Umetnici su oduvek nazivani boemima zato što nisu poštovali opšta pravila. Živeli su po sopstvenim pravilima i bili najbliži tome da budu srećni.

 

Osećam se kao Ferdinand, bik koji po ceo dan sedi ispod drveta i miriše cveće.

Pa...i nije loša ova promena.

Iz petnih žila pokušavam da povratim onu ironiju kojom su bili obojeni moji raniji tekstovi, ali mi ne ide. 

 

Kako nastaje poverenje i od čega?

Ljudi kažu:"Poverenje se gradi". Ali kako da ga izgradimo kada flešerski prolazimo kroz razne situacije? Počinjemo da sumnjamo u sve što nam se kaže, mislimo da smo na nekom testu, da je istina iskrivljena, tj. da neko time što govori želi da dostigne neki svoj cilj.

Gubimo se u tim igricama bez granica. Pitam se šta da izaberem, da budem naivna ili skeptična? Postoji još jedan način, da slušamo svoj instinkt, ako ga nismo izgubili.

Mnogi kažu da pišem pesimistične članke a ja se uporno pozivam na realnost.

Zašto zatvarati oči pred surovom stvarnošću i uzimati ružičaste naočari koje samo privremeno učine svet onakvim kakvim ga zamišljamo? Ili, postoji i drugi način. Prolaziti kroz život bez ružičastih naočari ali sa povezom preko očiju.

Neću da se pravdam, ali ja jednostavno ne umem da budem pesimista. Još uvek sam jedno ogromno dete u duši koje ume iz sveg srca da se obraduje sitnicama, tako malim stvarima u životu da to iznenađuje. Isto tako svesna sam i trudim se da što više saznam o surovom opstanku, o tome ko nam "kroji" sudbinu, da li su religija, ekonomija, politika...oružja upravljanja od kako je sveta i veka i da je strah kao najčešća emocija idealna za manipulaciju od strane "neustrašivih".

Potrebno je pronaći ravnotežu. Ako u nešto verujem onda je to upravo ona. Nije ni sve crno ni sve belo. U životu se prepliću nijanse sivog. Te nijanse su u stvari čar i smisao postojanja. Ne bili sposobni da vidimo koliko su bele stvari šljašteće kada ne bi imali priliku da nam se život povremeno oboji u neku tamniju nijansu sive. 

 

Neočekivano, odjednom se nađoh na splavu, na Dunavu, u romantičnoj atmosferi i ugledah Mesec iznad FABUS-a (za one koji nisu upućeni, to je jedan od privatnih fakulteta, koji forsira proizvodnju novih generacija fakultetski obrazovanih mladih ljudi kojima verovatno nije jasno koje je njihovo zvanje pri završavanju istog). Od silnih menadžera u svim oblastima privrede, doći će do ukidanja ostalih zanimanja. Novi smer - menadžer menadžera je verovatno u pripremi, a dobra reklama će kao magnet privući one koji ne vole baš mnogo da uče, ali imaju dovoljno novca, pa time kompenzuju svoju lenjost iliti nezaiteresovanost.
Neću da generalizujem, svuda ima pametnih ljudi, pa i na tom tzv. faksu, ali, opšte je poznato mišljenje da u većini slučajeva ta diploma može biti zamena za toalet papir. Uostalom, čak i diplome državnih fakulteta često mogu biti dobra reklama za "lakše se briše".

Politika šteti ljudima u vašoj okolini. Pasivno bavljenje politikom (iliti glasanje uvek za pogrešne lidere - jer pravih nema), izaziva kajanje, stres, ogorčenost i samim tim skraćuje život.

Pre par dana je izašla moja prva knjiga, koja nosi naziv "MAGACIN POLOVNIH LUTAKA". Sticajem "čudnih" okolnosti, ja, profesor geografije postadoh pre par godina novinar. Nisam ni slutila da će do ovoga, tj. pisanja knjige doći. Dva odlomka iz knjige sam objavila na blogu. Knjiga je tipa dnevnika, a govori o mojoj generaciji (1977.) i generacijama pet godina starijim ili mlađim od moje, koje su rođene u pogrešno vreme, koje su nastavile da obitavaju na stari dobri način, odvikavajući se od onoga na šta se nikada nisu ni navikli, nemajući alternativu. I kada, završavajući fakultet, bivam primorana da radim u butiku držeći u ruci "Briska", i kada me u "javnoj kući (preduzeću)" u kome sam ostavila pet godina života, fosili uporno ubeđuju da ne znam ništa i da su pokupili svu pamet ovog sveta, JA ZNAM da znam mnogo toga i vredim mnogo više a to mi daje snagu da u ovoj skrnavoj zemlji sačuvam i trunku zdravog razuma, svakodnevno jurišajući na vetrenjače. Koliko propalih generacije krivi sebe za neuspeh? Koliko nas je izgubilo volju za usavršavanjem, napredovanjem, jer vidimo da pamet ovoj zemlji nikada nije bila prioritet? Kako da planiramo nešto u životu, kada ne znamo šta će nam sutrašnji dan doneti? Zašto uopšte da idemo na izbore? Kakav izbor imamo? Isto s..... drugo pakovanje. Mislim da moramo da otvorimo oči, ako želimo da nam ostatak života u ovoj državi bude podnošljiviji. Treba da kažemo šta mislimo, a ne da smislimo šta treba da kažemo, za promenu.