MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

MOBING KAO DOBAR DAN

Generalna — Autor gordanuska @ 18:55

Mnogi još uvek ne shvataju da nisu rođeni da ih neko ponižava i ugnjetava na radnom mestu i da to što imaju posao na koji odlaze kao na streljanje, nije ništa do dobrovoljnog uništavanja i to za neku crkavicu koja nikada neće i ne sme biti izgovor za: „Moram da ćutim. Od čega ću živeti ako dobijem otkaz“.

    Posle šestogodišnjeg iskustva u javnoj firmi iliti preduzeću i postepenog uništavanja mobingizacije od strane pretpostavljenih i nametanja svog autoriteta, u smislu: „Dosta je bilo ugnjetavanja. Šta imam da izgubim ako ne dam na sebe?“, počeli su da se prema meni ophode na način koji zaslužuje svako živo biće. Izborih se sa mobingom, ali ne za sva vremena.

    Neminovnost zaposlenja kod privatnog lica, donela je nova iskustva. Na prvi pogled, uvijeno u ukrasni papir sa po kojom mašnicom, moglo se nazvati poslom za prvo vreme (dok ne pronađem nešto u struci) sa opuštenom atmosferom i prijatnom ekipom za saradnju. Ko je još toliki optimista da poveruje? E, pa ja.

    „Pripremljena“ na „idilu“, zakoračila sam na novo radno mesto, odnosno delimično radno mesto. Tu sam trebala da budem spoljni saradnik neko vreme i naravno zarađujem na procenat. Svakodnevica. Ali, ono što sretoh bilo je sve samo ne svakodnevica. U stvari, NADAM se da nije tako....

    Direktorčić privatne firme, u današnje vreme Bog i batina (tako sebe vidi) u bukvalnom smislu, „postrojio“ je i zaulario obične smrtnike. Nažalost, ovi roboti imaju emocije. Kada ugledam sliku (bolje reći video), a na slici devojka od dvadesetak godina, koja jedva suzdržavajući plač odlazi do kancelarije koleginice seniorke i traži od nje „samo pola tablete Bensedina“, ostajem šokirana i ukopana u mestu. Ovu iznenadnu potrebu za drogiranjem, delimično bez a delom posredstvom svoje volje, podstaklo je urlanje svemogućeg, zbog pogrešnog načina parkiranja automobila, od strane roba. Da iznenađenje bude veće, nakon mog odlaska sa mesta zločina (na kom su reči parale vazduh i stvarale krajnje neprijatnu situaciju za sve prisutne), devojka koja je progutala melem za dušu, došla je da mi se izvini što sam morala sve to da čujem. Nisam mogla da poverujem svojim ušima. Kakav je to strah, šta je to u ljudima kada se izvinjavaju za nešto što nisu uradili, kada se izvinjavaju za tuđe greške i sramote? Pokušala sam da je umirim i objasnim da je ONA ŽRTVA.

    Kada je Bensedin učinio ono što je u njegovoj moći, na kratke staze smirena devojka mi je rekla da je tako svake nedelje, bar jednom. I više nego dovoljno, pomislila sam. A onda, ne želeći da išta znam (ali je zbog opstanka na nekom takvom mestu bilo poželjno da imam u vidu), počeli su da mi pričaju. Robovi, u nedostatku radnih obaveza (što je skoro nikada jer su pretrpani poslom, što i videh), MORAJU da zalivaju cveće, brišu prašinu i ostale poslove koji im nisu u opisu posla. Ali, ko još sme da prigovori nešto?

    Usledile su nove zanimljivosti. Počelo je bodovanje i sve više mi je ličilo na borbu za opstanak, a ne neki kviz. Ukoliko zaboravite da izvadite ključić iz ormarića gde stoji kancelarijski materijal, gubite 2000 poena (iliti dinara) (od)ličnog dohotka. Zatim, ukoliko kablovi od računara slučajno izvire a ne budu iza stola („nevidljivi“), gubite 1000 poena. Sigurno ima još, ali rob je te informacije pričao polušapćući i isprekidano, da ne bi bio otkriven, te ostadoh uskraćena za još po koju informaciju o sadističkim postupcima od strane robovlasnika.

    Kao spoljni saradnik, pošteđena sam (bar mislim tako) od iživljavanja. No, na oprezu sam. Svašta mogu da očekujem. Isto tako i znam da sam jednom nogom van toga i uskoro napuštam gnezdo.

    Na vrhu piramide ipak stoji žena, robovlasnica. Čudna. Neprirodna. Iz nje izbija negativna energija i nespokoj, zavist, ljubomora, bes, histerija....i prenosi se na sve okolo. Gledam te jadne ljude koji su sigurno prinuđeni da borave tu neko vreme dok ne dobiju šansu da odu, i strašno mi ih je žao. Neki su toliko nervozni i u panici da ni sami ne vide koliko je to čega se boje banalno i glupo, neverovatno nebitno za život i opstanak. Ali, manipulaciju - zastrašivanje, kažnjavanje, ucenjivanje, galama...u pravom smislu MOBING, oni ne vide ili su nesvesni svojih, osnovnih ljudskih prava koje im uksraćuju svakodnevno toliko mali, jadni ljudi.


HOĆEMO LI SE IKAD OSVESTITI?

Generalna — Autor gordanuska @ 16:15

Da li postoji način da izbegnemo more negativnih vibracija kojima smo okruženi u sada već skoro svim sferama života? Postoji li sfera koja je ostala netaknuta, ljubomorno čuvana od uništenja? Mislim da malo njih time može da se pohvali. Lančana reakcija se kreće brzinom svetlosti i preti da nas konzervira, mentalno osakati, bombardujući nas svakoga dana novim sivim vestima kao starim novim temama za razmišljanje ili samo upijanje i čuvanje do tačke ključanja mozga i početka vegetiranja.

    Ono staro, najvažnije, čime su nas učili tako davno, porodica, i topli dom, trebaju biti mirna luka, anđeli čuvari našeg mentalnog zdravlja. Ali, novi poredak je i tradiciju stavio pod znak pitanja i krenuo na uništenje poslednjeg svetog što nam je ostalo. Iz vesele kutije, u posebno doba dana, već kvrcnuta družina, navikla je da prati omiljena dešavanja. Najveći stres doživljava baš kada želi da se informiše o dešavanjima na trećoj planeti Sunčevog sistema i na njoj minijaturnom parčetu tla koju nazivamo starinskim imenom domovina.

    Naravno, uvek postoji način da sačuvamo zdrav razum i pozitivna razmišljanja. Priznajem, danas je to možda teže nego ranije, ali je ipak moguće.

    Posebna ironija, je to što smo prinuđeni, a da to prihvatamo zdravo za gotovo, da plaćamo visoku cenu samouništenja u većem obimu nego opšteg obrazovanja. Neću da grešim dušu, država nam na glavnom programu uputi i neku kulturno obrazovnu informaciju. Ali, zar mora i to na nam naplati i to ne bezazlenom cifrom. Uostalom, zašto i to mora da se naplati?

    Narod, već navikao da plaća grešnost svog postojanja u tzv. domovini, dok svoj dom sve češće zamenjuju stambenim objektom na nekom drugom poluostrvu ili čak kontinentu, svako čudo za tri dana prihvati kao „najbezbolnije“ rešenje, i za ono što do skoro nije plaćao, sada daje poslednji dinar. Kada oduzmemo sve pogodnosti modernog života kao što je grejanje, struja, voda i gledanje ružičaste kutije, ostaje nam da možda nešto gricnemo do narednog meseca.

    Postavlja se pitanje, da li nam je obaveštenost uopšte bitna, i kakva nam se to informacije „serviraju“? Uz to, naplaćivanje istih, ovom narodu još više opterećuje i ovako niska primanja, dok neki opšte nemaju šansu da prime neki dinar. Nadajući se da će bar na trenutak da zaborave surovu stvarnost i privatne probleme koji nastaju uglavnom kao posledica prvopomenutih, pritiskom na daljinski očekuju čudo. Ali, em što se ti problemi ekranizuju, em što se još i papreno plaćaju.

    Informišući se o pretplati gledanja programa državne televizije iliti Javnog servisa, zapanjila sam se kada sam došla do onog dela koji se odnosi na pošteđeno stanovništvo. Da stvar bude još jadnija, izuzeti, povlaćšeni od RTv pretplate u čitavih sto procenata su samo stoprocentni invalidi i slepe ili gluve osobe. Ostala sam bez teksta i kada sam povratila dah,  jedino što sam uspela je da se zapitam u kakvoj mi to domovini živimo?


NADAHNUĆE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:13
  1. Tako se osećam. Ovo je sadašnjost. U bliskoj prošlosti, spontano, nenadano, ugledala sam nešto što je ličilo na svetlost u tami u kojoj sam obitavala, čini mi se predugo. Tama uvek dugo traje. To je ipak subjektivni osećaj. No, kada sam osetila zračak svetlosti, pitala sam se da li da ga pustim da osvetli moj kutak, moj minijaturni svet o čijem pogrešnom načinu funksionisanja nisam imala snage da razmišljam. Plašila sam se da svetlost ne bude prejaka i da ne pogrešim, da me prevari svojim sjajem i zaslepi. Ali, prateći svoj instinkt, jer nisam imala čime drugim da se vodim, pustila sam je da oživi i povede me, ne pitajući je kuda.

        Nazad više nisam htela, a napred sam morala krenuti. Jedino na šta sam mogla da utičem je da svoja očekivanja izuzmem, da živim u trenutku i u sadašnjosti. Očekivanja nas često čine nesrećnima, nezadovoljnima. Počela sam bez njih. Ona se na mahove pojavljuju, pokušaju da me opiju i odvedu u svoj poznati ružičasti idelani svet. Pustim ih, ali i brzo potisnem. Ne želim da budem povređena, moram da zaštitim sebe.

        Kada se u okrilju svoje sobe nađem sama sa knjigom u ruci, ili svojim razmišljanjem, strepnja me obuzme. Strepnja sa primesama olakšanja, poverenja, nadanja, topline i tolike snage za ponovnu borbu za ono što smatram najvišim ciljem. Ta borba nije nikada prestajala. Bila sam uspavana, nostalgična, razočarana, patila sam, ali snagu za borbom nisam nikada izgubila. Samo, malo ko je uspeo da je podstakne, ojača, učini nesalomivom. I kada je borba bila uzaludna i gubila smisao, nije prestala. Oduvek sam mislila da postoji onaj vredan te borbe. Ali, vremenom sam shvatila da ne čuči u svakom čoveku onaj koji bi to razumeo. Samo neki, ili samo jedan to može razumeti. Ne, ne mislim na čitanje misli, daleko od toga. Ali mislim da će moći da prepozna moja stremljenja i snagu. I dalje tako mislim. Ne želim i ne mogu da prestanem.

        Ponovo se rađa nada. Sada je ona malo zrelija i ne ide glavom kroz zid. Sada je oprezna i strpljiva. Čeka i to joj ne pada teško. Nešto na brzinu ne može dovesti do kvaliteta. Mudrost se stiče iskustvom i vremenom.


STRAH

Generalna — Autor gordanuska @ 14:10
  1.  
    1.  Odjednom sam se uozbiljila, tuga me je preplavila. Došla je niodkuda. Obuzela me celu a osmeh sa lica iščezao. Ne znam zašto i kako, samo je nastupio strah i bol. Izdržala sam da ne briznem u plač. Retko plačem, a želim da vrištim od plača, da izbacim sve iz sebe. Sve što me muči, jede, uništava polako.

          Došla sam kući, pogubljenja i neopisivo tužna. Video je na meni promenu. Pitao je o čemu se radi. Nisam umela da objasnim jer ni sama nisam razumela šta mi se dešava. Kao da se nešto nezavisno od mene događa u mojoj duši, nešto što ne mogu da kontrolišem i suzbijem, odstranim. Razmišljam već par sati o tome. Pozvao me je ubrzo da vidi da li sam dobro. Rekla sam da jesam. Kako da mu kažem šta mi je kada ni sama ne razumem. Počela sam da čitam knjigu i odjednom zajecala. Pročila sam rečenicu, tako bezazlenu, nevažnu za moj život, a ona je pokrenula suze. Glasila je:“Mali čovek je umro“. Nisam mogla da prestanem, pustila sam glas bola dok su se suze slivale niz obraze a u grudima osećala bol koja želi da bude izbačena, oslobođena. Nisam plakala dugo, ali sam uspela. Uspela sam da plačem i bila srećna zbog toga. Toliko toga sputavam u sebi da više ne umem da prepoznam osećanja i razloge svoje tuge.

          Posle nekoliko sati razmišljanja o svojoj iznenadnoj promeni raspoloženja, shvatila sam da sam se u stvari jako uplašila. Uplašila sam se svojih osećanja koja više ne mogu da suzbijam i kontrolišem. Ona bujaju svakoga dana sve više, postaju intenzivnija i preplavljuju me. Razmišljam o njemu, gde god i s kim da sam. Ne čujem sagovornika na trenutke jer mi je on u mislima. Priznala sam mu da se zaljubljujem u njega. On se povlači često, istupi korak pa nazad dva. Imam utisak da me drži na distanci povremeno me puštajući da mu se približim ali mi zato posle toga stavi do znanja da usporim i kao da me prekori ako se malo zaletim. Sputavam se koliko god mogu ali ne znam koliko ću još izdržati. U konfuziji sam. Zaljubljujem se a plašim se da će me možda odgurnuti od sebe ako odluči da mu je tako bolje, lakše, da ću patiti opet i trebati mi dosta vremena da se povratim.

          Ne igram igrice jer ne želim da budem uobražena, neuhvatljiva. Želim da me upozna onakvu kakva jesam i možda zavoli. Ko to zna.... Uvek sam bila ono što jesam a možda time plašila ljude. Ranije sam imala više snage, nade i optimizma. Sada se plašim da rizikujem. Bolelo me je previše jer sam želela ljubav. Davala sam se cela i više od toga. Podnosila i fizički umor i duševnu bol ne odustajući od cilja. Nadala sam se da postoji i druga osoba, bar jedna jedina na ovom svetu koja će to razumeti i koju ću uz dovoljno jaku želju ipak pronaći. Njoj bi mnogo toga bilo razumljivo. Ona bi me razumela. Videla, znala i ne bi me testirala, provocirala, stavljala na tanak led zato što su nju nekada povredili. I mene su, i koga je to još briga? Ko će zbog moje patnje imati snage da sa mnom ide polako, da me upozna i razume? Uglavnom ljudi to rade zbog sebe. A često i sama to radim zbog njih, zapostavljajući svoje emocije i potrebe. Možda se plašim da ih ne izgubim? Biće da je to.....

          Uplašila sam se da bi mogao da me povredi i to mnogo, jer ono što počinjem da osećam prema njemu počinje da bukti i celu me obuzima.


Balkanska šizofrenija

Generalna — Autor gordanuska @ 14:04
  • Ulazim u gradski autobus. Vozač, nezadovoljan ko zna čime, ne promašuje ni jednu rupu na kolovozu. Koči iznenada, u krivini dodaje gas, a putnici se držeći za šipke pitaju, da li je i devojkama u striptiz baru održavanje ravnoteže toliko naporno. Početak šizofrenije. Treba preživeti put, relativno neugruvan, sa preostalom količinom pozitivne energije, koja će nam omogućiti da „preguramo“ dan. Iznenada vam se pred nosom „nacrta“ smrdljivi žbun, danima ne pran, a od silne gužve, najviše što možete je da okrenete glavu na suprotnu stranu, moleći Boga da tamo ne vreba druga biljčica. Sva sreća pa sam visoka. Podižem glavu visoko visoko i upirem nos u pravcu šibera. Da li umišljam ili ne, nije ni važno, osećam „svež“ vazduh prezasićen smogom koji dopire sa vrelog gradskog asfalta.

        Uz pokušaje da ni slučajno ne izgubim ravnotežu i „prospem“ se po gradskom vozilu (što bi bilo teško, jer je postalo tesno kao u konzervi punoj sardina) i uz to se ne predoziram udišući isparavanje telesnih izlučevina pojačanih konstantnim održavanjem flore i faune u punom sastavu, moram snažno jednom rukom (druga je na šipki) da grlim svoj ručni prtljag, koji bi u trenutku postao lakši za poluprazni novčanik.

        Sledeća destinacija, javna ustanova Pošta. Redovi do unedogled. Svi smrknuti. Em su dočekali poslednji dan, odnosno već i probili poslednji rok za plaćanje računa čija cifra premašuje polovinu plate, em još moraju da čekaju u dobro poznatim redovima.

        Redovi, simbol za Balkan. Poslednjih dvadesetak godina nema zbog čega nismo čekali u redovima. Svuda gužva. Izgleda da svi imamo podjednaka interesovanja. Narod se gomila i svađa. I to je vid zabave. A još i besplatan. Ne daj Bože da pokušaš da se prošvercuješ i uzmeš Opštu uplatnicu za koju nije potrebno čekati u redu. U već krvavim očima izmaltretiranog balkanaca, koji ima dobar staž u kolonama, mogu slobodno da pročitam: „Da se nisi usudila!“

        Šetajući gradom, usput nalećemo jedni na druge. Očešemo se o nečiju torbu, dobijemo lakat u stomak, neko nas očepi pošteno...a nigde da čujemo reči: „Izvinite“. Sklanjaj se od mrkog pogleda, dobićeš još koji udarac u stomak ili gromoglasno saopštenje: „Pazi kuda ideš! Gde gledaš?!“

        Joj, kada se samo setim kako smo imali neopisivu želju za jestivim uljem, pa tih dana u proleće 1999. godine čekali u redovima i po par dana. Skroman neki narod, rekli bi. A u Švedskoj čekaju u redovima po parfimerijama i markiranim buticima. Istina, prioriteti su to. Da li to dolazimo do zaključka da smo mi balkanci veoma pragmatični? Nama je i tada najveći problem bio kako da dočekamo rat praznih stomaka.

        Kuknjava. Niko nema para. Mi uvek nemamo para. A onda, dođe vreme slava. Od decembra meseca počinje krkanluk. Nema šta nema na trpezi. Odakle odjednom sve te svinje, jaganjci, sitni i krupni kolači, sto vrsta posne i mrsne hrane? Jedite kao da vam je poslednje. Koga je briga od čega ćemo živeti kad prođu blagdani? A posle....kuknjava zbog nemaštine, plus viška kilograma i povišenog holesterola.

        Ali, ono najvažnije, što se ne prašta, tuđi je uspeh. Umesto da „komšiji crkne krava“, poželeli smo da se to nama dogodi, pa da komša nema od koga da uzima mleko. Zavist i ljubomora. Poželjno je da jedni drugima saopštavamo samo ono što nas muči, jer tada ona druga strana oseti olakšanje i odjednom bude zadovoljna svojim životom i problemima. Ni slučajno ne reći da ti je dobro, jer niko ti neće reči kako mu je drago, već samo kratko i jednostavno: „Blago tebi.“ To „blago“ ti upućuju i kada se ne žališ. Opet misle da ti je dobro, a potajno se nadaju da će te to isprovocirati i da ćeš početi da kukaš i njihovu brigu učiniš manje smrtonosnom. Sve to je jasno kao dan, ali ne može da ne provocira i ne utiče na kvalitet života. Bolest se širi a niko nije zainteresovan da pronađe lek, ako nigde drugde, onda bar u samom sebi i sa malom dozom pozitivne energije i pogleda na život, učini dan lepšim i sebi i onima koje iskreno voli.

            Ipak najzanimljivija zabava na ovom ukletom poluostrvu je druženje u redovima. Nekako, već po inerciji, čim ugledamo ljude koji nešto čekaju, odmah nam proradi sijalica u glavi i pomislimo: „Da se ne deli nešto za džabe? Moram da vidim.“ I opa, već se nalazimo u dobro poznatom redu, šizofrenično strpljivo čekajući ne znajući šta. Čudna je ta psihologija, plašimo se nepoznatih stvari ali zato dobro poznate, makar i najgore moguće, uvek rado prihvatamo.


KAKO PRONAĆI....BOLJI PUT

Generalna — Autor gordanuska @ 13:32

  •  

        Vrtim se u krug, čini mi se već više od decenije.... Ili je to život? Nekada ne umem da napravim razliku. Čini mi se kao da još uvek ne shvatam šta znači živeti, ali u tom realnom smislu, najrealnijem mogućem. Uz to „živeti“ trudeći se iz „petnih žila“, ne mogu da „prikačim“ nevidljivom spajalicom i to odrastati. Mislim da je odrastanje precenjeno. Ko još poznaje odrasle ljude? Naravno, za poznate ljude mislimo da su svako na svoj način nezreli, dok nepoznate smatramo zrelijim. Dolazimo do zaključka da nepoznato izgleda uvek onako kako ga mi zamislimo, jer ne postoji druga mogućnost za mišljenje o pomenutom.

        No, poznato je nezrelo, komplikovano, glavobolno.... I što je poznatije, sve više je realnije, a što je realnije, sve je više životno. Samim tim, živeti – znači prihvatiti poznate stvari i izboriti se sa njima ili boriti se za njih, sve zavisi da li nas usrećuju ili ne.

        Kada bi pre svakog postupka ili odluke do detalja izanalizirali i to na najrealniji način, sagledali sliku trezvene glave, život bi nam bio mnogo bolji ali zato ni za šta drugo ne bi smo imali vremena. Opet merna jedinica, koju su ljudi smislili da bi sami sebi zakomplikovali život, pokušavajući bezuspešno da dokažu kako je ono trebalo da nam ga olakša...

        Pitam se, da li se i drugi ljudi nalaze u tako konfuznoj situaciji, ili je to proizvod mog analiziranja i velikih očekivanja od života? Odkad me pamćenje služi, postavljala sam sebi neki cilj, a onda, odjednom, nakon diplomiranja na fakultetu, izgubila sam tu nit. Tada više ništa nije bilo u mojim rukama, a to me je pomelo i zabunilo toliko da se ni do danas ne osvestih. Da li sam tada počela da živim realan život? Kako da nešto učinim kada toliko malo zavisi od mene? Moj minijaturni životčić je počeo kao i većini, da zavisi od problema na globalnom svetskom nivou, preko onih kontinentalih, pa do regionalnih i u vezi sa tim lokalnih problema, bilo da su političke (ne)volje  (koja je ubedljivo najjača) i u saradnji da šačicom onih koji u vlasništvu imaju pola države, bilo od volje vremena koje nas neumitno „gazi“ dok mi čekamo na praznom peronu poslednji voz da uradimo nešto sa svojim životom. E, onda se zbog bespomoćnosti i hiljade propalih pokušaja stvara bes i nezadovoljstvo. Ko još može da kaže da nije besan na svet oko sebe, ljut kao ris jer za čije „babe zdravlje“ smo se školovali, učili, mučili, nadali, padali, opet nadali, i tako unedogled, ako ne zbog toga da nam jednog dana bude bolje?

       Kao što sve bajke počinju: „Bilo jednom....“ tako se naša bajka završavala a bez toga da je i počela.


EH, TE NAŠE PARADE

Generalna — Autor gordanuska @ 11:20

 

    Pregledam oglase za posao. Po milioniti put mi "skače" pritisak, u glavi bubnja, znoje se dlanovi.... Organizam reaguje na ovo mučenje nezavisno od volje. Već deset meseci sam bez posla i počeh da se vrtim u krug. Kuda god da krenem nailazim na oglase koje više ne smatram postojećim. Kako je moguće da me nisu pozvali ni na jedan jedini razgovor za posao? A bila sam "pukla" i slala sam svoj cenjeni CV na sve strane, čisto da vidim hoće li mi se neko javiti, neko me pozvati na razgovor bar. I, shvatih da mi na sto-dvesto oglasa možda jedan poslodavac odgovori a koliko su me puta pozvali na razgovor mogu izbrojati na prstima jedne ruke. Pitam se: "Ko tu koga zajebava (bolja reč od ove ne postoji za opis retardiranog sistema koji vlada).

Kada smo kod sistema iliti bolje reći nesistema, setih se jučerašnje dve parade. Jedna parada, čiji smisao uopšte ne vidim, pokrenula je stanovnike prestonice na drugu "paradu" čiji smisao vidim. Povod i razlog. Razlozi su ogromni, pojedoše nas. Od kojih uopšte da krenemo, koji su prioritet? Jednostavno, svi su prioritet. Ne postoje više nevažne stvari. Sve je bitno i sve na ivici zdravog razuma.Klatimo se iznad provalije, i pitamo hoćemo li se survati ili nešto uraditi povodom toga? Opet dolazimo do tačke ključanja a glave za poslednju deceniju nisu stigle da se pošteno ohlade. Nekima je "spržen" mozak pa sada jedino prima informacije sa "veselog" ekrana. Taj otpad počinje da stvara trulež. Neprijatni mirisi haraju svuda oko nas. Dovoljan je jedan pogled da bi nam bilo jasno da je nešto jako trulo davno napustilo državu Dansku i preselilo se u toplije krajeve. 

Koliko je onih koji vide realnu sliku onoga u čemu žive? Koliko je onih koji utehu ne pronalaze ispred šarene laže, čiji idoli nisu plastični ljudi bez šarma, sjaja u oku, neprirodni po svaku cenu jer misle da su tako lepi? Kome lepi? Gde se izgubila lepota? Gde su prave vrednosti nestale? Da li želimo da živimo kao Tiski cvet?

Predali smo se, čini mi se. Možda nam ipak nije dovoljno loše da bi reagovali? Pa, bilo je vremena kada nismo imali struje.... Možda ne bi bilo loše da nam je sada ukinu. Verujem da bi se ovaj narod osvestio. Pogledali bi malo u svoje živote a ne kao hipnotisani pratili živote klovnova iz tzv. realnih predstava snimljenih okom kamera. Postanimo voajeri sopstvenog života, za promenu.

 


IZMEĐU SREĆE I TUGE

Generalna — Autor gordanuska @ 21:36


    Toliko puta sam bila na granici, osećala se u isto vreme i srećno i tužno. Mogla sam da plaćem i jecam, a da ne znam koje osećanje je jače izraženo. Zbog istog razloga sam veoma tužna, slomljena, iscrpljena a sa druge strane spokojnija, srećnija, slobodna i opet na početku. Svi ti počeci, tako su mi poznati i nepoznati. Tako su isti i potpuno različiti. Crni su i beli. Puni smeha i suza razočaranja. Uvek su neizvesni.

    Sredina mi nije fah. U njoj se slabo snalazim. Ona je vremenski ograničena, dok je kraj nemonovan i toliko puta doživljen. Reprizira se toliko puta i ma koliko jako želela da prestane, ono ne prestaje. Možda nisam dovoljno jako poželela. A šta sam u stvari i poželela pa da znam da nije onako kako sam zamislila?

    Često pomislim da sam u bliskom srodstvu sa vukovima. Postajem sve veći samotnjak. Moje misli i pogled lutaju u daljine. One me zovu i sve manje sam prisutna. Moj duh i telo ne prate ritam. Odlazim sve dalje i dalje nemajući potrebu da išta kažem, objašnjavam, raspravljam, već samo da u tišini svog sveta osećam svet oko sebe.

    Odavno me niko nije oduševio, rekao nešto što bi me pomerilo. To su očekivani odgovori koji uvek zabole. Priče o stanju u državi, nemaštini, čemeru, jadu, nespokoju, lažima, prevari, sebičnosti, bolestima, crnilu i sivilu svakodnevice u kojoj duh polako gubi kontrolu i snagu a od ljudi nastaju zombiji koji troše svoj životni vek, često se ni jednom ne zapitajući se koja je svrha postojanja.

    Zašto je u stvari sredina nazvana „zlatnom“? Verovatno zato što je poželjna ali neuhvatljiva, suviše vredna i ne svima namenjena. Da li oni koji traže uvek i nađu? Nekada se čini da to nema veze sa trudom, željom, odricanjem, već jednostavno sa sudbinom, prepoznavanjem pravog trenutka i intiutivnom reakcijom. I na intuiciju smo počeli da vršimo pritisak i sputavamo je pa se često nalazimo između nje i „zdravog razuma“. Da bi nazvali sebe „zrelim“ osobama (mada se po mom mišljenju odrastanje ne podrazumeva i nisam sigurna šta u stvari znači), treba trezveno da razmišljamo, jer smo u suprotnom detinjasti a to društvo nikako ne podržava. Sledi bezbroj kritika na račun datog ponašanja.

    Čini mi se da se količina sreće smanjuje srazmerno povećanju godina. Nekako, to je nepisano pravilo, nešto kao moralna norma, kojom se striktno zabranjuje odraslim osobama da imaju onaj sjaj u oku i široki, iskren osmeh na licu. Sreća se ne prašta. Budi slomljen, ozbiljan, prepun briga, klonuo i onda ćeš drugima dati priliku da likuju nad tvojom nesrećom osećajući se odjednom izuzetno srećnima jer, njihov jad je manje strašan kada vide tvoju tugu. Uspeli su. Utešili su se.

    Ne dam! To vam neću dozvoliti! Recept za sjaj u oku nosimo u sebi, u čistoti duše i pozivnom pogledu na svet i ljude oko sebe. Moramo ga dobro čuvati, negovati i poklanjati onima koji nas tim istim sjajem privuku i time naš učine još čistijim, učine nas boljim ljudima, koji život posmatraju kao dar, čiju ljubav možemo osetiti u pogledu, ćutanju i jednostavno ali dovoljno, postojanju.


ISKUŠENJA

Generalna — Autor gordanuska @ 11:14


    Nekada poželim da se ništa, ama baš ništa ne događa. Zamišljam život kao mirno more bez ijednog talasića. Uljuljkam se i plovim na dušeku, sigurna i srećna, prepuštam se i uživam. Ne želim da išta poremeti tu idilu. Ljubomorno je čuvam.

    Međutim, vremenom se naviknem na mirno more i činjenicu da će i sutra i narednih dana biti tako i osećam kako tonem, kako nemam pokretač, motiv da se borim, kako postajem lenja za mnogo toga i nezadovoljna i sobom i drugima.

    Zbog same činjenice da stagniranje u bilo kom smislu ne dovodi ni do razočaranja ni do zvezda, oni koji se za njega odluče, svesno biraju dosadan život. Naravno, u onim stvarima koje zavise od njih.

    Nekada postajemo nezadovoljni iako imamo više od drugih. To se naziva navikom. Neko nam zavidi. Mnogo njih nam zavide, a mi treba bukvalno da se pravdamo što nam je bolje. E ne. Niko nema prava da misli da je onom drugom bolje jer nije u njegovoj koži i nikada neće biti. Ali, kako to objasniti. Ma, uopšte nemam nameru da objašnjavam, a isto tako ni da se pravdam i tačka.

    Nego, kada se uspavamo, potrebno je nešto što će nas prodrmati, nešto zbog čega ćemo opet osetiti živima i ili još više ceniti ono što imamo ili prestati to da radimo. Da, svesno ili nesvesno upoređivanje ocenjuje kvalitet našeg života, hteli mi to ili ne. Zato, iskušenja su zlata vredna. To su testovi kojima smo izloženi nezavisno od svoje volje, a ujedno i prinuđeni da koristimo nju jer ona zahtevaju reakciju.

    Nekada, kada želim da moj život bude dinamičniji, ne mogu da pronađem način da ta dinamika počne i dobije kontinuitet. Međutim, nezavisno od mene same, počne nešto da se dešava a vibracije polako dopru. Ukoliko je to nešto, a često jeste, što me zanima, znam da ću reakciju uskoro imati i ona će pobuditi moja razmišljanja o datoj pojavi.

    Nekada je veoma teško doneti ispravnu odluku, nekada racionalni princip odluta, sakrije se iza ružičastih oblaka. Tada srce preuzima reč, ono postaje glavni i odgovorni za odluku. Tačno znam te momente, te srčane otkucaje koji postaju sve brži i intenzivniji. Kada dođu do vrhunca, znam da sam donela odluku. Odjednom imam osećaj mira i spokoja, osećam olakšanje, a raspoloženje postaje sve bolje. Srce je reklo da sam ispravno odlučila. Znam da je ono u pravu i da mi neće biti žao. Častim ga dobrim raspoloženjem, neverbalnim načinom iskazivanja zahvalnosti što je uvek tu kada mi treba i uvek zna šta je za mene najbolje.

    Puštam ga da se odmori, skupi dovoljno energije za sledeću oluju u meni i uživa u plodovima svoje odluke. Zaslužilo je.


POVRATAK SEBI

Generalna — Autor gordanuska @ 12:03

    Pre par godina, živela sam u velikoj meri u svom svetu i baš mi je bilo lepo. Radila sam u firmi koja nije bila profitabilna, obavljala koliko toliko kreativan posao, imala da preživim i ne brinem o sutrašnjici. Emotivno sam bila ispunjena, najviše pozitivnim (neki moji najbliži prijatelji bi rekli nerealnim) pogledima na svet. 

    A onda, odjednom sam dotakla tlo nečeg novog i kasnije uvideh ne baš prijatnog okruženja. Želeo je da budem „realnija“ i prestanem da budem dete, da planiram, da budem uspešna, priznati sagovornik u društvu, da znam što šta o tehnici (jedna od meni najnezanimljivijih tema), da „rastem“ neprekidno, da mu čitam misli... Ono što je prvo „potopilo“ to dete u meni je želja za postizanjem nemogućeg, odnosno da budem savršena. Bila sam tako prokleto nesavršena trideset godina i to mi uopšte nije smetalo. Kada sam prestala da budem ono što želim i zašto sam to uradila, nisam shvatala. Jedino što duboko u sebi osećam je da mi druga Ja ne odgovara.

    U svakom danu, trenutku kada mi misli odlutaju u potrazi za samom sobom, pokušavam iz sve snage, bukvalno se napinjući iz petnih žila da pronađem starog drugara SEBE. Naravno, ne dozvoljam drugoj sebi da odustane u toj potrazi. I ona bi volela da bude zamenjena, da postane neko bolji, neko sa više vere u ljude, u život, u male stvari koje život znače, u važnost trenutka, u ljubav iskrenu, pravu, ponekad tešku a ponekad obasjanu sunčevom svetlošću...

    Oči. To je ono iz čega je zračila moja neizmerno velika pozitivna energija. U njima čak i neznanci uvide moje raspoloženje. One ništa ne mogu da sakriju. Toliko puta su me razotkrile kada nisam želela to, ali ne bih ih menjala ni za šta na svetu. Bukvalno su ogledalo moje duše i mogu bolje od reči objasniti moje strahove, nadanja, ljubav, tugu, bes, uvređenost, iznenađenje, radost, oduševljenje, naivnost..... Po njima znam da nisam izgubila sebe, samo sam dopustila za rad pogrešne predstave o ljubavi, da poželim da budem neko drugi, neko ko je tako jako želeo da bude voljen. Ni tada nisam bila voljena, već ostavljena tako promenjena u samoći i izgubljenosti, sa ogromnim upitnikom iznad glave na kraju rečenice: „Šta mi se to dogodilo?“.

    Mislim da ne postoji toliko jaka osoba, koja može da se zarekne da je ništa na ovom belom svetu neće pomeriti iz ležišta. Tako sam prokleto zadovoljna što sam sebi dozvolila da prihvatim činjenicu da nisam i nikada neću biti savršena i da najviše od svega volim što je tako. Zadovoljna sam što sam na dobrom putu da se vratim SEBI, da se zagrlim, isplaćem i kažem: „Dobrodošla kući“.

 


PRINCIPI SU OUT?

Generalna — Autor gordanuska @ 16:31
  •   Da li su principi precenjeni? Nekada davno, krajem prošlog veka, čini mi se da su postojali ljudi od principa, ili mi je samo tako izgledalo jer sam bila dete? Zbunjena sam. Vaspitavali su me po drugom principu....Da, deluje tužno jer baš sad pomenuh da je ovaj sada strani pojam nekada postojao.

        Ljudi koji su imali principe i koji ih nisu kršili, smatrani su velikanima, uzvišenim bićima. Sada, ukoliko pomenemo da imamo bar jedan princip ispadamo smešni, automatski ismevani. A malo zatim sledi pitanje: «Ko još živi od principa?» Borba za opstanak je uzela maha, zaletela se, dostigla veliko ubrzanje. Kada bi životinje imale priliku da prate televizijski program i pogledaju emisiju tipa «Opstanak» samo sa ljudskim akterima, zgrozile bi se. Kako pojam opstanka ima sasvim drugačije značenje među životinjskom a kako među ljudskom rasom.

        Na razmišljanje o prevaziđenosti principa, podstakao me je čovek koga sam juče videla na «Dnevniku». Članstvom u osam političkih partija, on prkosi kvazi državi. Svaka mu čast. Istovremeno stavljajući svoj politički glas na licitaciju, pogodio je samu srž. Nešto je trulo u državi Danskoj nekada bilo, pa se preselilo mnogo južnije. Taj smrad se širi i pojačava, truje iole zdrave mozgove, potčinjava ih jer, imamo li izbora?

        Sklona inaćenju tipa: «Kad moram, onda moram, pa kud puklo da puklo», shvatila sam vremenom da time samo sebi idem na štetu i da moram biti pametnija. Samo, kako se to postiže? Iskustvom? Delimično. Mora nešto da eksplodira, da se raznese u paramparčad i da ga odnese vetar, da bi nastalo nešto novo.

        Kako biti ono što jesi i uspeti u isto vreme stajati na tasu života,  težeći približno istom težinom težini ovoga što nazivaju darom, pazeći da slučajno ne dobijemo ili izgubimo koji kilogram, ne bi li izgubili utakmicu? U današnje vreme, šansa da završim kao iluzionista čija je osnovna delatnost da svakoga dana pred trafikom popije par piva, sve više se povećava. Često sam posmatrala te ljude. Uvek mi ih je bilo žao. Po mom nekom rezonu, to su ljudi koji su izgubili snove, koji su se razočarali u život, ljubav, šansu da budu srećni, jednom rečju, to su ljudi veliki emotivci. U isto vreme odbačeni su od društva zbog tzv. «loših navika». O kakvim lošim navikama govorimo u današnje vreme? Možda su baš ti, po nama iluzionisti, u stvari deo preostalih «primeraka» ljudi od principa?


ŠAKE = ŠAPE?

Generalna — Autor gordanuska @ 13:44

 

    Poslednjih dana sve vrvi od priča o jadnoj keruši, koja uostalom kao i svaka životinja nije ni kriva ni dužna nikom ostala, ali je sticajem nesrećnih okolnosti i zle pseće sudbine, postala žrtva psihički poremećenog stvora, koji se teško može ubrojati u ljudski rod. Nikada nećemo moći da shvatimo šta je stvoru bilo toga dana, ali je žrtveno jagnje, slatka kuca, konačno skrenula pažnju javnosti na to da je ovom društvu potrebna pomoć. Hitna pomoć.

   Nasilje nad životinjama prisutno je na svakom koraku ali se uglavnom zatvaraju oči. Pravo je čudo da je Mila pokrenula emocije u ovom društvu i prijatno iznenađenje doživeh videvši da još uvek ima ljudi koji su spremni da uplate novac i pomognu jadnoj životinji.

    Imala sam psa. Prelepog, prepametnog. Večito je bio najsmejan. Čudo jedno, ali živa istina. Zvali smo ga Đole. Bio je 90 % Lesi. Pitate se šta to znači? Pa, moja keruša avlijanerka se parila sa komšijinim Škotksim ovčarom. Kučence beše skoro preslikani ćale. Đole je bio golem pas, njegova pojava je izazivala divljenje pa čak i strah. Ali, u suštini je voleo ljude, a posebno lopte. Često je deci iz komšiluka krao pomenute. Nisu mu zamerali.

    Međutim, Đole kao i svaki bećar, voleo je da lunja po selu. Imao je svoje društvo, devojku, znao je da uživa. Jednom je doživeo saobraćajku, ali na sreću ostao živ. Tada nismo znali da je oslepeo na jedno oko. I dalje je bio onaj stari veseljak.

   Ali, u košiluku je živeo i čovek koji je bio poznat po tome što je ubijao pse. Nismo mu ništa mogli. Ko je na takve obraćao pažnju? Kome da se žale ljudi? Jedan Đoletov izlazak je bio koban. Vratio se kući krvave glave. Oslepeo je i na drugo oko.

    U životu nisam videla tužniji prizor. I dalje je to bio stari Đole. Nije se predao. Čim bi čuo moj glas usledio bi onaj poznati osmeh, loptu je onako slep želeo da čuje. Bacala sam mu lopticu, čekajući da je pronađe, nanjuši i donese mi, ne bi li mu ponovo bacila. Dobro je poznavao dvorište, ali su tužne bile situacije u kojima bi se batrgao, naletao na nešto. Tužno je bilo gledati ga takvog. A onda, jednog dana je odlučio da se ne vrati, ili je to neko drugi odlučio umesto njega. Bio je previše pametan da se izgubi. Čuli smo da ga je komšija ubio. Nismo imali dokaz, nismo mogli ništa. Tražili smo ga svuda. I kada je prošlo dosta vremena, čekali smo ga i dalje, nadajući se da traži put do kuće ili da ga je možda neko usvojio i da je srećan. Ja sam samo želela da je živ.

    Prošlo je od tada desetak godina. Komšija je izvršio samoubistvo pre neku godinu. Pitam se, koliko još Đoleta treba da nastrada da bi smo protiv komšija nešto preduzeli?

PRODAVANJE MAGLE

Generalna — Autor gordanuska @ 20:23

  1.  

        U poslednje vreme mi se “nude” poslovi za koje imam stručni naziv «prodaja magle». «Znaš, nama je potreban neko da pronalazi kupce» - kažu. Dobijaš procenat. Radiš na procenat. Nemaš radno vreme.»  Znači, jednom rečju, ceo dan je tvoj, pa biraj. Ukoliko napraviš pauzu, tebi iz džepa. Privatan život nije poželjno pominjati, nećeš dobiti posao. A znaš kolika je nezaposlenost u Srbiji. Još biraš. Nezahvalniče!

        Zar sam zato studirala? Želim i znam da mogu da budem dobar prosvetni radnik, a ne neki tamo što uvaljuje tuđe proizvode i ovako sirotom narodu. Ne želim da pričam o onome što ne mislim da je tako. Ljudima je dosta svega, zalupiće mi vrata pred nosom, kao što i meni dođe, kada mi neko pozvoni i počne priču kako nudi razne proizvode koji će mi olakšati opstanak. E pa, opstanak je i ovako ugrožen i to ne zbog nedostatka proizvoda. I suviše đubreta imamo, treba nam pravi posao.

        Naravno, poslodavac nema nikakvu obavezu prema tebi. Ne zapošljava te dok ne vidi jesi li povećao procenat prodaje. Dotle ti habaš svoje cipele, odeću po gradskim autobusima, ili svoj auto ako ga imaš, plaćaš karte i gorivo iz svog džepa, kucaš na vrata već živčanih građana, preznojavajući se, jer pomišljaš: «Samo da nema pištolj u ruci». Ako je kandidat fin, on ti zalupi vrata izjavljivajući: «Nismo zainteresovani».

        Mora i tome jednog dana doći kraj. Samo, kada će?! Kada bih prala prozore, mogla bih da precirizam svoje radno mesto i radno vreme, nikoga ne bih gušila, nosila na duši, ne bi me pljuvali, vređali i «prevrtali» očima kada me vide. Izgleda da je postalo moderno nositi sunčane naočari i danju i noću. Furamo ono što nam je na pameti, pa kud puklo da puklo. Narod je u proseku....pa....prosečne pameti, a to treba iskoristiti pretpostavljam. Oni, kao pametni otkrili su kako najbezbolnije prodati maglu a kada se ona razgrne, već je kasno. I sama imam iskustvo sa kupovinom magle. Radi mesec-dva i traži da je ponovo kupiš. Pomisliš, nije valjda baš meni zapala ta sa greškom? Servisiraću je....opet meni sa greškom....?

        Kako da nasednem na te priče da je prodaja magla dobra za mene? Neki mi kažu, da ne mogu da biram jer nemam posao. Pa ko je rekao da biram kad izbor ni ne postoji, jer previše je magle proizvedeno i ništa se od nje ne vidi.

TAKO DALEKO A TAKO BLIZU

Generalna — Autor gordanuska @ 15:11

    Pre par dana sam se vratila iz Švedske. Prvi put u životu sam putovala tako daleko!!! Prvi put u životu sam sela u avion!!! Bila sam uzbuđena, uplašena, vrtelo mi se u glavi, razmišljala o tome kako se nalazim u Vasioni, kako napuštam planetu i nalazim se u nekom drugom svetu. Sve je izgledalo nestvarno, nemoguće.

    Neko bi mi se smejao. Prvi put za 33 godine doživljavam ovako nešto i fascinira me.

    Ostali putnici u avionu su izgledali krajnje smoreno. Oni su ovo doživeli bezbroj puta i ne vide ništa očaravajuće u tome što se nalaze na udaljenosti 11.000 metara od Zemlje i na temperaturi od –60 ºC.

    I dalje se oduševljavam, umirem od straha, radujem, kukam u sebi, zamišljam pad, zamišljam sletanje u Kopenhagenu, svoju sestru koja mi trči u zagrljaj, opet pad u more i kako naduvavam prsluk za spasavanje prilikom dodira sa hladnom vodom u koju upadam... Zamišljam neki drugi svet u koji odlazim na nekoliko dana.

    Vratila sam se. Videla sam nešto drugačije. Drugačije ljude, drugačije zgrade, ulice, bulevare, semafore, drugačije prodavnice, drugačije drveće, parkove, lustere, frizure, ponašanje, ptice, vetar, more, obalu, crkve, muziku... Upijala sam kao sunđer.

    Sve to postoji i skoro je na dohvat ruke. Sve to nisam ranije videla jer mi je za to putešestvije bila potrebna viza o kojoj nisam mogla ni da sanjam, ukoliko u toj dalekoj zemlji na severu nemam najmanje jednog roditelja ili budućeg muža. A sada, moja sestra se udala za Šveđanina, nama su odobrili vize i za dva sata sam na sasvim drugom kraju Evrope, razrogačenih očiju posmatram sve oko sebe do najsitnijih detalja i vidim koliko toga nam je uskraćivano a i dan danas jeste. Večina mojih prijatelja nikada nije putovala avionom.

    Sedim u svojoj sobi, u zemlji Srbiji koju volim zbog toliko toga a u isto vreme strašno mrzim. Ni jednom strancu neću reći ništa loše o svojoj zemlji, ali ću se iznervirati kada prelazim ulicom i neki nestrpljivi vozač počne da trubi ili još više doda gas, da slučajno ne propusti pešaka. Volim to što jesam i nikada ne bih želela da budem neko drugi, volim Balkan, volim strast koju ovaj narod poseduje, volim pesmu, igru i kafane, prave domaćine, volim emociju koju poseduje naš narod, ali kada te stave u kavez i drže u njemu dvadeset godina, tvoja pesma izgubi vedrinu, od emocija ostane ljutnja i strah, gola borba za opstanak učini od ljudi zveri koji ne prežu ni od čega, travu više niko ne gleda, sunce ne sija tolikim žarom, diploma završenog fakulteta stoji u vitrini hvatajući prašinu i samo što ne zaplače, dok ti radiš u butiku ili ne radiš ništa jer posla nema.... Da li sam stvarno letela ili je to bio san?

HRANA ZA DUŠE

Generalna — Autor gordanuska @ 14:38
Normal 0

    Već danima slušam o ubistvu naše estradne umetnice, koju je zbog ljubomore lišio života izabranik njenog srca, nakon čega je izvršio samoubistvo. Mnogi su se pomamili i kupuju svu štampu u kojoj na naslovnim stranama pokojnici «upadaju» u oči. Šta vam je ljudi? Kao da je to sada bitno. Ali ne, od životne važnosti je da saznamo «pravu istinu». Sklonost ka tračevima koja čuči u nama samima, idealna je za biznis sve više žutih listova, koji se bogate iznoseći najprljaviji veš živih a ponekad i mrtvih aktera.

    Da nema publike, logično, ne bi bilo ni dušebrižnika čiji je posao, odnosno glavna motivacija da podatke od životne važnosti saopšte tračevima podložnom narodu. Uvek je lakše baviti se tuđom brigom a zaboravljati na svoje, često se praveći da sa ličnim problemima nemamo nikakve veze. Lepo je živeti tuđ život. Skandali su posebna poslastica.

    Da li je iko listajući te žute, najžuće strane, zastao i zapitao se čemu sve to? Njih više nema. Najteže je ipak onima koji ostaju, koje je njihova smrt najviše pogodila. E baš ti ljudi sada ne mogu da žive od paparaca, kioska punih đubreta koje vrvi od nagađanja svih vrsta, bljuvotina, intervjua tipa rekla-kazala... Sada tom temom mnogi «ispiraju usta», željni da čuju najnoviju informaciju koja je kontradiktorna sa prethodnom, ali nema veze, važno je da se priča. Hrana za dušu.... A gde je duša?

    Prodavanje magle, kokošija pamet koja je izgleda zarazna bolest, prenosi se velikom brzinom i preti da me uvuče u svoje okrilje. Ipak, još uvek sam dovoljno svesna nesvesnosti većine, koju minijaturni deo populacije vešto koristi da bi im plasirao tekstove za «razbibrigu», da bi ih ukalupio, nametnuo svoje mišljenje, interesovanja, ne bi li i ono malo razuma što im je ostalo prestali da koriste, zaboravljajući da vode brigu o sebi i svom životu. Mozak iskuvati na devedeset stepeni celzijusa sa povremenim centrifugama a kao rezultat dobijemo kašicu koja više nije za upotrebu.

    Veština u pravljenju skandala nije ni potrebna. Posle ispiranja mozgova, dovoljno je samo plasirati štivo toliko lako za čitanje, da je preraslo u slikovnicu sa ponekom rečju, ali ne preterivati, jer taman posla da se neko umori čitajući. Ko to još radi, ako ne mora.

Powered by blog.rs